mi VOLIMO NET

Blog

• 14 Jan 2014
  Свети Серафим саровски и медвед

  Свети Серафим саровски и медведВелики руски светитељ (18. век), Свети Серафим Саровски, живео је у колиби у шуми, молећи се Богу у потпуном миру и самоћи. Али као што се не може сакрити град који је сазидан на високом брду, ни светлост у тами, тако ни светитељство Светог Серафима није могло да остане сакривено.Био је препун љубави за сву Божју творевину, људе, животиње, биљке, инсекте. Дивље звери су осећале његову љубав и доброту. Долазиле су у његову колибицу, а старац је са њима делио свој оброк, хлеб и воду. Један огромни мрки медвед био је стални „посетилац”. Потурио би главу да га Старац помази, а онда би легао крај његових ногу и умиљавао се као да је маца, а не страшна звер.Светом Серафиму су на разговор и утеху долазили великодостојници али и обичан свет. И сам цар је долазио код Светог Серафима. Тако једном, кад је цар дошао у Старчеву колибу, таман што су сели да поразговарају, на врата колибе стаде огромни медвед. Цар мало пребледе, али се не помаче с места. Није шала, мрки медвед је једна од најопаснијих звери у руским шумама. Свети Серафим се окрену према медведу и рече:– Немој сада рођени, треба са баћушком царем да поразговарам, дођи ти касније!Медвед се послушно окрену и оде у шуму.Код Старца је долазило све више света. Неки зли људи из села помислише да код њега сигурно има доста блага, зато што му људи свашта доносе. Како их је похлепа заслепила, нису ни помислили да Старац никакве дарове не прима.Дошли су код Светог Серафима и тражили да им да злато и новац. Старац им је говорио да ништа нема, а они су почели да га туку. Како нису ништа пронашли, јер је у колиби био само кревет од две грубе даске, икона и пањчић уместо стола, они се разјарише што су узалуд долазили, да претукоше старца и оставише га полумртвог испред колибе.После неког времена дође медвед. Како је животиња знала шта треба да учини, зна само Бог. Медвед је некако ставио старца на леђа и донео га у десетак километара удаљени манастир. Лупао је на врата док нису отворили, а онда је сачекао да монаси узму Старца. То чудо су видели многи, монаси и поклоници, који су били у манастиру.Повреде су биле смртоносне. Свети Старац је само милошћу Божјом остао у животу. Дуго се опорављао. Власти су у међувремену пронашле кривце, али им је Свети Серафим опростио и није хтео да их тужи.Старац је опростио, али медвед није. Пронашао је двојицу виновника и страшно их казнио на свој, медвеђи начин. Трећи човек, кад је видео шта се догодило његовим друговима, отишао је код Старца да моли за опроштај.Старац му је опростио, а медведу наредио да га не дира. Медвед га никада није ни додирнуо, али је од њега окретао главу. Тај човек се искрено покајао и потпуно променио живот. Постао је послушник код Старца и верно га слушао све до краја његовог живота.

  2893 Objavio/la ЗРНО ВЕРЕ
• By ЗРНО ВЕРЕ

  Свети Серафим саровски и медвед

  Свети Серафим саровски и медведВелики руски светитељ (18. век), Свети Серафим Саровски, живео је у колиби у шуми, молећи се Богу у потпуном миру и самоћи. Али као што се не може сакрити град који је сазидан на високом брду, ни светлост у тами, тако ни светитељство Светог Серафима није могло да остане сакривено.Био је препун љубави за сву Божју творевину, људе, животиње, биљке, инсекте. Дивље звери су осећале његову љубав и доброту. Долазиле су у његову колибицу, а старац је са њима делио свој оброк, хлеб и воду. Један огромни мрки медвед био је стални „посетилац”. Потурио би главу да га Старац помази, а онда би легао крај његових ногу и умиљавао се као да је маца, а не страшна звер.Светом Серафиму су на разговор и утеху долазили великодостојници али и обичан свет. И сам цар је долазио код Светог Серафима. Тако једном, кад је цар дошао у Старчеву колибу, таман што су сели да поразговарају, на врата колибе стаде огромни медвед. Цар мало пребледе, али се не помаче с места. Није шала, мрки медвед је једна од најопаснијих звери у руским шумама. Свети Серафим се окрену према медведу и рече:– Немој сада рођени, треба са баћушком царем да поразговарам, дођи ти касније!Медвед се послушно окрену и оде у шуму.Код Старца је долазило све више света. Неки зли људи из села помислише да код њега сигурно има доста блага, зато што му људи свашта доносе. Како их је похлепа заслепила, нису ни помислили да Старац никакве дарове не прима.Дошли су код Светог Серафима и тражили да им да злато и новац. Старац им је говорио да ништа нема, а они су почели да га туку. Како нису ништа пронашли, јер је у колиби био само кревет од две грубе даске, икона и пањчић уместо стола, они се разјарише што су узалуд долазили, да претукоше старца и оставише га полумртвог испред колибе.После неког времена дође медвед. Како је животиња знала шта треба да учини, зна само Бог. Медвед је некако ставио старца на леђа и донео га у десетак километара удаљени манастир. Лупао је на врата док нису отворили, а онда је сачекао да монаси узму Старца. То чудо су видели многи, монаси и поклоници, који су били у манастиру.Повреде су биле смртоносне. Свети Старац је само милошћу Божјом остао у животу. Дуго се опорављао. Власти су у међувремену пронашле кривце, али им је Свети Серафим опростио и није хтео да их тужи.Старац је опростио, али медвед није. Пронашао је двојицу виновника и страшно их казнио на свој, медвеђи начин. Трећи човек, кад је видео шта се догодило његовим друговима, отишао је код Старца да моли за опроштај.Старац му је опростио, а медведу наредио да га не дира. Медвед га никада није ни додирнуо, али је од њега окретао главу. Тај човек се искрено покајао и потпуно променио живот. Постао је послушник код Старца и верно га слушао све до краја његовог живота.

  Jan 14, 2014 2893
• 14 Jan 2014
  Otvoreno pismo

    Otvoreno pismo    U ovom otvorenom i tužnom pismu prozvala bih sve od opštinskih ustanova do g.Nikolića.Dragi moji svi se mi ujutru probodimo i budemo srećni što su naša deca živa i zdrava.Jeste li se ikad zapitali koliko je dece sa problemima i posebnim potrebama? Jeste li pomislili kroz kakvu torturu prolaze njihovi rodetilji.U ovom pismu ću navesti nažalost samo  tri primera ovakvih slučajeva koja se desavaju od Nove godine u mom bliskom okruženju.Svesna sam da država ima dosta problema , ali najveći problem države treba da su deca!!! Priča se o natalitetu, draga DRŽAVO prvo uskladite zakone, zaštite decu, pomozite deci koja su bolesna i onda imate pravo da pričajte o natalitetu.Zar vas nije sramota da se donacije sakupljaju po društvenim mrežama? Jesu li to naša deca zalužila? Znajući da odgovore neću dobiti, jel je bitnije da se uhvati neki TAJKUN, a zanate li koliko je tih istih TAJKUNA  u farmakoindrustiji ,medju doktorima, koji su povezani sa istima.No to nije moja tema za sad.Tema su DECA !!! Pa da počnemo ... Prva priča vezana je za moje malo blago, Užičanku Doris.Doris ima problem cerebijalne paralize, slepa je,nepokretna.Sticajem okolnosti za ovo dete sam čula  pre par godina, postali smo izuzetno dobri i dok je boravila u Beogradu na operacijama ja sam je posećivala, da pružim podršku njoj i njenoj majci.Slavica je u bolnici spavala na podu pored svog nepokretnog deteta, koliko sam je puta pitala, Slavice dokle ćeš izdržati? Odgovor je bio za moju Doris sve.Znam koliko je novca potrošila na lekove,na vitamine, na kreme protiv dekubita.Drago mi je da su ti  susreti  bili veoma veseli, toliko energije u tom detetu koje je osudjeno na večiti mrak,postelju...odlazeći od njih uvek sam ostajala nema, toliko snage i borbe u tom malom biću, zaista taj osećaj treba doživeti.Doda je svoju bitku dobila, ali nije dobila sa državnim vlastima.Slavica je samohrana majka koja vodi računa o njoj, nema mogućnosti zaposlenja, jel ko će da vodi računa o Doris.Njihovi problemi kreću sa Elektrodistribucijom zbog duga od oko 580.000 dinara.Dolaze da isključuju struju slepom detetu, koje je osudjeno na večni mrak.Država tu ništa ne može jel je EPS javno preduzeće, tužili su majku i doneta je presuda o plenidbi stvari .Strasno !!!     Hoće li detetu uzeti krevet na kome leži, hoće li odneti šporet na kojem joj majka kuva da jede? Večernje novosti su pokrenule akciju za malu Dodu, na nivou grada Užice.Uplate su male a rok od 20 dana do donošenja presude se bliži.Problem je još jedan Doda ide na još jednu operaciju u nizu, koja je očekuje za 20 dana.Hoće li se vratiti u hladan stan bez struje, lekovi koji će ostati u frižideru će se pokvariti, dragi moji pa gde će im duša? EPS najmanje što je mogao da uradi je otpis kamate, ali gospoda ni to ne želi.To je verovatno jedna mesečna plata direktora EPS-a.Grad Užice će preuzeti na sebe plaćanja električne energije, ali da se prethodni dug izmiri.Oni nemaju nikakvu ingirenciju nad EPSom, kažu da je nema i predsednik Nikolić.Pitam se pa ko ima? Gde je zakon o zaštiti ljudskih prava i dece? Ko može da reši ovaj problem, i problem još mnogo dece...ako neko zna odgovor nek se javi.   Želim da se zahvalim Deniru koji je snimo pesmu o Doris i što je pričao sa njom.Njena majka kaže da je bila presretna.   Pesmu poslušajte OVDE   Zahvaljujem se novinaru Večernjih novosti koji je prvi tekst objavio o Doris.Tekst možete pročitati OVDE Drugi tekst je takodje u Vecernjem novostima i možete pročitati OVDE   E sad idemo drugi slučaj..radi se o malom Milivoju, ovaj mali beban ima samo 5 meseci.Preživeo je tešku operaciju srca, i svoju životnu bitku dobio.U Srbiji se dnevno operiše jedno dete  od poremećaja rada srca.Od desetoro operisane dece jedno umre, oni koji prežive su osudjeni da do svoje osamnaeste godine života piju lekove.Znači da sumiramo, dete se operiše sve prodje u najboljem redu, i onda vam počinju muke i problemi.Kao da je malo tim roditeljima koji su potpisali da svesno ubijaju svoje dete, da dobiju pred operaciju 15 min vremena da se oproste od deteta, JEZIVO!!! Operacija prodje u najboljem redu , dete se probudi, dobije pravu terapiju u Institu, otpuste vas kući i treba da kupite detu lek.Saznajete da lek nije na pozitivnoj listi lekova, plaćate punu cenu leka od 1.800 dinara i još dobijete info da je lek za odrasle i da se prepravlja za decu i da za tu prepravku leka treba da platite 1.ooo dinara.Terapija koju platite je za 15 dana. Lek za decu postiji u EU naziva se Aldacton ,ali ga mi ne uvozimo jel postoji zamena za odrasle koju proizvodi Galenika.Pa dragi moji jel ovo normalno ? Koliko dece se operiše od poremećaja rada srca, pa jel su ti mali Andjeli osudjeni na lekove za odrasle koji se prepravljaju? Jel neko razgovarao sa  ovim  roditeljima odakle im novac, u ovoj bedi i nemaštini.Draga državo zaradjuješ na malim Andjelima, koji su od rodjenja borci. Stidi se majko Srbijo, i nemoj da pričaš o padu nataliteta, kad su ti deca nezaštićena !!!   I evo o leku             Za treći slučaj nisam dobila dokumentaciju, Filip je imao 25 godina i nažalost preminuo je.O ovom slučaju ću naknadno pisati.     Dragi moji možda je ovo što sam napisala fraza, mnogi od vas znaju dosta dece u svom okruženju sa sličnim mukama.Jedino što sam mogla da uradim je da napišem ovaj tekst, to je najmanje što mogu da učinim za svu decu, za sve DODE, MILIVOJE I FILIPE.Zapamtite jedno sutra i vi možete biti u ovakvoj situaciji, najmanje što možete da učinite je da se digne glas za prava dece, invalida...Još jedna stvar pripremajući se za ovaj tekst i naredne tekstove poslala sam gomilu zahteva za prijateljstvo ljudima na fejsbljak mreži.Doživela sam da mi blokiraju profil i da me pitaju zašto sam poslala toliko zahteva.Kako da ja njima objasnim da se kod nas skupljaju pare i donacije preko fejsbljaka. Svako ko želi da me kontaktira naći će me na www.volimo.net mreži .Pišemo se uskoro ponovo ...   I JOŠ JEDNA BITNA STVAR PODRŽITE PROTEST OSOBA SA INVALIDITETOM INFO

  4211 Objavio/la Bibaaa
• By Bibaaa

  Otvoreno pismo

    Otvoreno pismo    U ovom otvorenom i tužnom pismu prozvala bih sve od opštinskih ustanova do g.Nikolića.Dragi moji svi se mi ujutru probodimo i budemo srećni što su naša deca živa i zdrava.Jeste li se ikad zapitali koliko je dece sa problemima i posebnim potrebama? Jeste li pomislili kroz kakvu torturu prolaze njihovi rodetilji.U ovom pismu ću navesti nažalost samo  tri primera ovakvih slučajeva koja se desavaju od Nove godine u mom bliskom okruženju.Svesna sam da država ima dosta problema , ali najveći problem države treba da su deca!!! Priča se o natalitetu, draga DRŽAVO prvo uskladite zakone, zaštite decu, pomozite deci koja su bolesna i onda imate pravo da pričajte o natalitetu.Zar vas nije sramota da se donacije sakupljaju po društvenim mrežama? Jesu li to naša deca zalužila? Znajući da odgovore neću dobiti, jel je bitnije da se uhvati neki TAJKUN, a zanate li koliko je tih istih TAJKUNA  u farmakoindrustiji ,medju doktorima, koji su povezani sa istima.No to nije moja tema za sad.Tema su DECA !!! Pa da počnemo ... Prva priča vezana je za moje malo blago, Užičanku Doris.Doris ima problem cerebijalne paralize, slepa je,nepokretna.Sticajem okolnosti za ovo dete sam čula  pre par godina, postali smo izuzetno dobri i dok je boravila u Beogradu na operacijama ja sam je posećivala, da pružim podršku njoj i njenoj majci.Slavica je u bolnici spavala na podu pored svog nepokretnog deteta, koliko sam je puta pitala, Slavice dokle ćeš izdržati? Odgovor je bio za moju Doris sve.Znam koliko je novca potrošila na lekove,na vitamine, na kreme protiv dekubita.Drago mi je da su ti  susreti  bili veoma veseli, toliko energije u tom detetu koje je osudjeno na večiti mrak,postelju...odlazeći od njih uvek sam ostajala nema, toliko snage i borbe u tom malom biću, zaista taj osećaj treba doživeti.Doda je svoju bitku dobila, ali nije dobila sa državnim vlastima.Slavica je samohrana majka koja vodi računa o njoj, nema mogućnosti zaposlenja, jel ko će da vodi računa o Doris.Njihovi problemi kreću sa Elektrodistribucijom zbog duga od oko 580.000 dinara.Dolaze da isključuju struju slepom detetu, koje je osudjeno na večni mrak.Država tu ništa ne može jel je EPS javno preduzeće, tužili su majku i doneta je presuda o plenidbi stvari .Strasno !!!     Hoće li detetu uzeti krevet na kome leži, hoće li odneti šporet na kojem joj majka kuva da jede? Večernje novosti su pokrenule akciju za malu Dodu, na nivou grada Užice.Uplate su male a rok od 20 dana do donošenja presude se bliži.Problem je još jedan Doda ide na još jednu operaciju u nizu, koja je očekuje za 20 dana.Hoće li se vratiti u hladan stan bez struje, lekovi koji će ostati u frižideru će se pokvariti, dragi moji pa gde će im duša? EPS najmanje što je mogao da uradi je otpis kamate, ali gospoda ni to ne želi.To je verovatno jedna mesečna plata direktora EPS-a.Grad Užice će preuzeti na sebe plaćanja električne energije, ali da se prethodni dug izmiri.Oni nemaju nikakvu ingirenciju nad EPSom, kažu da je nema i predsednik Nikolić.Pitam se pa ko ima? Gde je zakon o zaštiti ljudskih prava i dece? Ko može da reši ovaj problem, i problem još mnogo dece...ako neko zna odgovor nek se javi.   Želim da se zahvalim Deniru koji je snimo pesmu o Doris i što je pričao sa njom.Njena majka kaže da je bila presretna.   Pesmu poslušajte OVDE   Zahvaljujem se novinaru Večernjih novosti koji je prvi tekst objavio o Doris.Tekst možete pročitati OVDE Drugi tekst je takodje u Vecernjem novostima i možete pročitati OVDE   E sad idemo drugi slučaj..radi se o malom Milivoju, ovaj mali beban ima samo 5 meseci.Preživeo je tešku operaciju srca, i svoju životnu bitku dobio.U Srbiji se dnevno operiše jedno dete  od poremećaja rada srca.Od desetoro operisane dece jedno umre, oni koji prežive su osudjeni da do svoje osamnaeste godine života piju lekove.Znači da sumiramo, dete se operiše sve prodje u najboljem redu, i onda vam počinju muke i problemi.Kao da je malo tim roditeljima koji su potpisali da svesno ubijaju svoje dete, da dobiju pred operaciju 15 min vremena da se oproste od deteta, JEZIVO!!! Operacija prodje u najboljem redu , dete se probudi, dobije pravu terapiju u Institu, otpuste vas kući i treba da kupite detu lek.Saznajete da lek nije na pozitivnoj listi lekova, plaćate punu cenu leka od 1.800 dinara i još dobijete info da je lek za odrasle i da se prepravlja za decu i da za tu prepravku leka treba da platite 1.ooo dinara.Terapija koju platite je za 15 dana. Lek za decu postiji u EU naziva se Aldacton ,ali ga mi ne uvozimo jel postoji zamena za odrasle koju proizvodi Galenika.Pa dragi moji jel ovo normalno ? Koliko dece se operiše od poremećaja rada srca, pa jel su ti mali Andjeli osudjeni na lekove za odrasle koji se prepravljaju? Jel neko razgovarao sa  ovim  roditeljima odakle im novac, u ovoj bedi i nemaštini.Draga državo zaradjuješ na malim Andjelima, koji su od rodjenja borci. Stidi se majko Srbijo, i nemoj da pričaš o padu nataliteta, kad su ti deca nezaštićena !!!   I evo o leku             Za treći slučaj nisam dobila dokumentaciju, Filip je imao 25 godina i nažalost preminuo je.O ovom slučaju ću naknadno pisati.     Dragi moji možda je ovo što sam napisala fraza, mnogi od vas znaju dosta dece u svom okruženju sa sličnim mukama.Jedino što sam mogla da uradim je da napišem ovaj tekst, to je najmanje što mogu da učinim za svu decu, za sve DODE, MILIVOJE I FILIPE.Zapamtite jedno sutra i vi možete biti u ovakvoj situaciji, najmanje što možete da učinite je da se digne glas za prava dece, invalida...Još jedna stvar pripremajući se za ovaj tekst i naredne tekstove poslala sam gomilu zahteva za prijateljstvo ljudima na fejsbljak mreži.Doživela sam da mi blokiraju profil i da me pitaju zašto sam poslala toliko zahteva.Kako da ja njima objasnim da se kod nas skupljaju pare i donacije preko fejsbljaka. Svako ko želi da me kontaktira naći će me na www.volimo.net mreži .Pišemo se uskoro ponovo ...   I JOŠ JEDNA BITNA STVAR PODRŽITE PROTEST OSOBA SA INVALIDITETOM INFO

  Jan 14, 2014 4211
• 14 Jan 2014
  Podgrejana Nova Godina Jelica gost autor

  Moja gošća književnica Jelica Greganović. Uživajte!       Negde u ovo doba, u mojoj roditeljskoj kući, vladalo je izuzetno veselo raspoloženje. Pravo praznično. Roditeljica je relativno uparađena pokušavala da zadrži otvorene oči, dok sam ja padala glavom u ostatke već pominjane ruske salate. Što i nije bio veći problem, pomenuta je bila prilično mekana, jedino što je bilo zlo je problem da mi se kasnije povadi grašak iz kose i potroši cisterna šampona na moje razmašćivanje. Samo je Otac bio razdragan. I to nekako na rubu histerije, što ja doduše u tim godinama primećivala nisam, al sad kad se setim sve mi se čini da bi mu neka tabletica jako koristila u cilju prihvatanja realnosti. A, realnost je govorila da je Nova Godina već dočekana i da čekamo reprizu za koju je on odlučio da ima da bude dočekana i tačka. Zašto? Z'inat. Još jednostavnije – zinat. Roditeljica je pristajala na sve, mogli smo da dočekujemo i mongolsku Novu Godinu, samo da Otac ne diže galamu i drži svoje poznate antidržavne govore, tokom kojih je ona samo ubacivala refren: »Miroslave, tiše, čuće te neko!« Ipak, Roditeljica je iskazivala izvesnu radost. Dočekivanje Nove Godine na bis je makar bilo prilika da se konačno i već jednom pojede sve skuvano i napečeno povodom praznika. Istih je bilo još od početka decembra tušta i tma. I ona ih je shvatala jako ozbiljno. Može se reći i kataklizmično, kao poslednje koje ćemo tokom ovog, zemaljskog života proslaviti, a posle bezgranično Ništa. Već nekoliko dana pred 29. Novembar, kog se moj Otac trudio da ignoriše rečima: »Izem im i republiku i praznik«, naravno uz navedeni Roditeljičin dodatak: »Ćuti, Miroslave, čuće te neko!«, Roditeljica je iz fioke vadila spisak za prodavnicu duži od gladne godine. Od sedam gladnih godina. I kretala u prodavnice, usput hvatajući jutarnje busije na pijacama. Kupovala je i nabavljala kao da se nigde i nikada više baš ništa prodavati neće. Kao da ćemo posle praznika moći da se prehranimo isključivo lovom, ribolovom i bobičasto skupljačkim, praistorijskim, sportovima. Sto se za Dan Republike ugibao pod količinama hrane koje bi u životu održale bar par afričkih plemena. Godinu dana. Ili i malo duže, ako se ne prežderavaju. Jedva smo nekako, tokom narednih par nedelja, uspeli da izjedemo delić spremljenog, kad je sa vremenskog horizonta počinjala da nam se smeši slava. Naravno da smo slavili slavu. Takođe zinat. »Ćuti, Miroslave, čuće te neko!« Jedino što nam je slava bila riblja, pa su praseći segmenti preostali od pređašnje gozbe, morali da budu zamrznuti. Jedino za mene se ostavljalo malo hrane, jer uprkos svim ubeđivanjima i pričama o zdravlju, jodu i koristi po mozak, nikada nisam pristala da jedem išta što nema noge ili ima više od četiri. Onda se Roditeljica bacila na nabavljanje rečnih stanovnika. U tom projektu nije bila sama, jer je više od pola Srbije slavilo slavnog posnog sveca. Sve šanse su bile da će slava da nam spadne na sardine sa povrćem. Zato nije bilo čudo kad bi me nekoliko dana pred slavu Roditeljica potopila u kadu i tu držala duže no inače. Da se raskiselim. Onda me je ribala tako da nije ni čudno što sad imam kožu suvlju od guštera. Sutradan nakon što bi me okupala »na rezervu«, i dobro ošurila kadu, u njoj bi osvanuo šaran. Ili par njih. Sve zavisno od toga za šta se na pijaci izborila. Živi. To mi je bio najzanimljiviji deo slave. Ogromna ribetina je pljuskala repom po našem kupatilu i povremeno velikim slovom O od usta hvatala vazduh. Čim bi Roditeljici, već dobrano ogluveloj od treskanja po kuhinji, pala koncentracija, šunjala sam se u kupatilo da se družim sa čudovištem i pokušavam da ga pomazim po negostoljubivim krljuštima. S obzirom da je moj Otac jasno i glasno odbijao da bilo šta ubija po kupatilu, kao i da ja tome prisustvujem, Roditeljica je koristila moj odlazak u školu da pozove komšiju stručnog za dotične životinjeubijajuće radove. Šaran je posle toga izgledao kao gomila ružićastih, ogromnih znamzajadac komada. To su bili dani moje velike patnje. Bar tri dana je kuća mirisala kao ribarnica, po stolu se šepurilo sve što jela nisam, a meni su odmrzavali republičke sarme. Kad je Sveti Nikola okrenuo leđa i krenuo otkuda je došao, moja Roditeljica je krenula da dopunjava postojeće zalihe novim nabavkama, jer zvanična Nova Godina je već bila na pragu. Dugom skoro par nedelja, ali ipak. Sudeći prema nagomilavanju zaliha, propast sveta je bila sasvim izvesna. Pojedemo šta imamo, izljubimo se za doček i posle toga nastaje gore pomenuto ništavilo. A već smo groktali kao prasići od svega pojedenog što kod kuće, što u gostima, tog prežderavačkog decembra. Bez truna milosti je Otac insistirao na takozvanoj Srpskoj Novoj Godini. Naš trpezarijski sto je ponovo dobijao bolove u kičmi od svega što je skuvano, odmrznuto, podgrejano, dokuvano, prekuvano...Bili smo siti kao vaške, al moralo je da se jede u čast repriznog dolaska Nove Godine. I da se bude veseo kao što priliči trenutku momenta. Jeste da nam televizijski program nije davao podršku u toj akciji, ali Otac ga je uporno gledao, širokog osmeha, Roditeljica se trudila da ga prati, a ja sam pokušavala da iskopam kuvanu šargarepu iz nosa, u koji se prokletinja uvukla kad sam ponovo prilegla u činiju sa bratskom, slavenofilskom salatom. U ponoć smo se slatko izljubili, Roditeljica je očajnim pogledom pozdravila sto još uvek pun hrane i smišljala kuda da dene silne činije. Zamrzivač je još uvek bio pun Dana Republike, bilo je tu i Nove Godine one obične, terasa je čuvala ostatke Svetog Nikole, sad još i ovo...a sutradan nam se smešio Sveti Vasilije kog je njena porodica slavila. Ona porodica koja će nam natrpati gepek poslataka, a mi više nismo mogli ni da dišemo od hrane. Jedino ako zažmurimo i to odžvaćemo. Zinat.      

  1809 Objavio/la Dubravka Belogrlic
• By Dubravka Belogrlic

  Podgrejana Nova Godina Jelica gost autor

  Moja gošća književnica Jelica Greganović. Uživajte!       Negde u ovo doba, u mojoj roditeljskoj kući, vladalo je izuzetno veselo raspoloženje. Pravo praznično. Roditeljica je relativno uparađena pokušavala da zadrži otvorene oči, dok sam ja padala glavom u ostatke već pominjane ruske salate. Što i nije bio veći problem, pomenuta je bila prilično mekana, jedino što je bilo zlo je problem da mi se kasnije povadi grašak iz kose i potroši cisterna šampona na moje razmašćivanje. Samo je Otac bio razdragan. I to nekako na rubu histerije, što ja doduše u tim godinama primećivala nisam, al sad kad se setim sve mi se čini da bi mu neka tabletica jako koristila u cilju prihvatanja realnosti. A, realnost je govorila da je Nova Godina već dočekana i da čekamo reprizu za koju je on odlučio da ima da bude dočekana i tačka. Zašto? Z'inat. Još jednostavnije – zinat. Roditeljica je pristajala na sve, mogli smo da dočekujemo i mongolsku Novu Godinu, samo da Otac ne diže galamu i drži svoje poznate antidržavne govore, tokom kojih je ona samo ubacivala refren: »Miroslave, tiše, čuće te neko!« Ipak, Roditeljica je iskazivala izvesnu radost. Dočekivanje Nove Godine na bis je makar bilo prilika da se konačno i već jednom pojede sve skuvano i napečeno povodom praznika. Istih je bilo još od početka decembra tušta i tma. I ona ih je shvatala jako ozbiljno. Može se reći i kataklizmično, kao poslednje koje ćemo tokom ovog, zemaljskog života proslaviti, a posle bezgranično Ništa. Već nekoliko dana pred 29. Novembar, kog se moj Otac trudio da ignoriše rečima: »Izem im i republiku i praznik«, naravno uz navedeni Roditeljičin dodatak: »Ćuti, Miroslave, čuće te neko!«, Roditeljica je iz fioke vadila spisak za prodavnicu duži od gladne godine. Od sedam gladnih godina. I kretala u prodavnice, usput hvatajući jutarnje busije na pijacama. Kupovala je i nabavljala kao da se nigde i nikada više baš ništa prodavati neće. Kao da ćemo posle praznika moći da se prehranimo isključivo lovom, ribolovom i bobičasto skupljačkim, praistorijskim, sportovima. Sto se za Dan Republike ugibao pod količinama hrane koje bi u životu održale bar par afričkih plemena. Godinu dana. Ili i malo duže, ako se ne prežderavaju. Jedva smo nekako, tokom narednih par nedelja, uspeli da izjedemo delić spremljenog, kad je sa vremenskog horizonta počinjala da nam se smeši slava. Naravno da smo slavili slavu. Takođe zinat. »Ćuti, Miroslave, čuće te neko!« Jedino što nam je slava bila riblja, pa su praseći segmenti preostali od pređašnje gozbe, morali da budu zamrznuti. Jedino za mene se ostavljalo malo hrane, jer uprkos svim ubeđivanjima i pričama o zdravlju, jodu i koristi po mozak, nikada nisam pristala da jedem išta što nema noge ili ima više od četiri. Onda se Roditeljica bacila na nabavljanje rečnih stanovnika. U tom projektu nije bila sama, jer je više od pola Srbije slavilo slavnog posnog sveca. Sve šanse su bile da će slava da nam spadne na sardine sa povrćem. Zato nije bilo čudo kad bi me nekoliko dana pred slavu Roditeljica potopila u kadu i tu držala duže no inače. Da se raskiselim. Onda me je ribala tako da nije ni čudno što sad imam kožu suvlju od guštera. Sutradan nakon što bi me okupala »na rezervu«, i dobro ošurila kadu, u njoj bi osvanuo šaran. Ili par njih. Sve zavisno od toga za šta se na pijaci izborila. Živi. To mi je bio najzanimljiviji deo slave. Ogromna ribetina je pljuskala repom po našem kupatilu i povremeno velikim slovom O od usta hvatala vazduh. Čim bi Roditeljici, već dobrano ogluveloj od treskanja po kuhinji, pala koncentracija, šunjala sam se u kupatilo da se družim sa čudovištem i pokušavam da ga pomazim po negostoljubivim krljuštima. S obzirom da je moj Otac jasno i glasno odbijao da bilo šta ubija po kupatilu, kao i da ja tome prisustvujem, Roditeljica je koristila moj odlazak u školu da pozove komšiju stručnog za dotične životinjeubijajuće radove. Šaran je posle toga izgledao kao gomila ružićastih, ogromnih znamzajadac komada. To su bili dani moje velike patnje. Bar tri dana je kuća mirisala kao ribarnica, po stolu se šepurilo sve što jela nisam, a meni su odmrzavali republičke sarme. Kad je Sveti Nikola okrenuo leđa i krenuo otkuda je došao, moja Roditeljica je krenula da dopunjava postojeće zalihe novim nabavkama, jer zvanična Nova Godina je već bila na pragu. Dugom skoro par nedelja, ali ipak. Sudeći prema nagomilavanju zaliha, propast sveta je bila sasvim izvesna. Pojedemo šta imamo, izljubimo se za doček i posle toga nastaje gore pomenuto ništavilo. A već smo groktali kao prasići od svega pojedenog što kod kuće, što u gostima, tog prežderavačkog decembra. Bez truna milosti je Otac insistirao na takozvanoj Srpskoj Novoj Godini. Naš trpezarijski sto je ponovo dobijao bolove u kičmi od svega što je skuvano, odmrznuto, podgrejano, dokuvano, prekuvano...Bili smo siti kao vaške, al moralo je da se jede u čast repriznog dolaska Nove Godine. I da se bude veseo kao što priliči trenutku momenta. Jeste da nam televizijski program nije davao podršku u toj akciji, ali Otac ga je uporno gledao, širokog osmeha, Roditeljica se trudila da ga prati, a ja sam pokušavala da iskopam kuvanu šargarepu iz nosa, u koji se prokletinja uvukla kad sam ponovo prilegla u činiju sa bratskom, slavenofilskom salatom. U ponoć smo se slatko izljubili, Roditeljica je očajnim pogledom pozdravila sto još uvek pun hrane i smišljala kuda da dene silne činije. Zamrzivač je još uvek bio pun Dana Republike, bilo je tu i Nove Godine one obične, terasa je čuvala ostatke Svetog Nikole, sad još i ovo...a sutradan nam se smešio Sveti Vasilije kog je njena porodica slavila. Ona porodica koja će nam natrpati gepek poslataka, a mi više nismo mogli ni da dišemo od hrane. Jedino ako zažmurimo i to odžvaćemo. Zinat.      

  Jan 14, 2014 1809
• 12 Jan 2014
  Neka moj rob bude slobodan

    „ Nekada je iz ovih ruku krv tekla. I tamna, i mutna, i narandzasto - crvena, i crna; u to doba znao sam da u kandzama sunca leži ubojito koplje nehitnuto, da pitomom pastiru planinu pojedoše, da isti taj pastir blagonaklono i nevino gledao je na ružnorukog gmizavca kome Bledi Nobili obukoše tri miliona bundi zimskih. A Šarena Dobra Pčela raširila je svoja topla krilca i rekla : „ Nebesa moja, zašto uvek dobijam i bitke koje sam želela da izgubim? „ . A Sagorela Jagoda zatreptala je i još jednom, još samo jednom pokušala da zaustavi Začaranog Zmijolikog Pacova; a Veliki Lovac dostojanstveno je seo u drveta krošnju koja je već bila u jezivom , jarkom plamenu dok su Bledi Nobili znali da posle plamena i kiše dolazi vreme za njih. Posle kiše doći će izuzetno vreme, vreme Bledih Nobila,, Nekada je iz ovih ruku krv tekla. I tamna, i mutna, i narandzasto crvena, i crna, i baš tu, na rukama ovim gde tamna je krv bila, sada se oseća mirišljavi vazduh što izvire iz duše; i baš tu , gde mutno - crvena je krv bila, sada beličasto plava reka lagano teče, i baš tu gde crna je krv bila, dan se beli sada ugnezdio,, Dozvoli da te mirisne i čiste duče dah obuzme, pogledaj na jugoistok, dan se rađa na mojim rukama, uzmi reku iz mojih ruku, uzmi je, ti si dečak usnulih očiju, ti si Alani i jednoga dana gradićeš novi svet,, Sada ću na kolenima hodati, i otići ću daleko k Divnom Gospodaru; milost ištem, poslednja predaja ne postoji. „ Alani, šestogodišnji dečak , prekinuo je svoj monolog, ničeg više nije mogao da se seti, i nije mogao u sećanje da prizove tu jedinstvenu Priliku koja se njemu, samo njemu ukazala. Rukama se svoga lica dokopao, prekrio je lice dlanovima,, „ Žao mi je oče, samo sam ovo upamtio, mnogo mi je žao. „ - rekao je okovani dečak Alani svom okovanom Ocu Pitohujiu. Alani i Pitohuji živeli su na koncu planete, u jednoj dalekoj zemlji zvanoj Tuata In Dagda kojom gospodare Bledi Nobili. „ Jesi li u potpunosti siguran da ti se taj čovek baš takvim rečima obratio? Jesi li zaista video ruke njegove? - upitao je rob Pitohuji svog sina roba Alanija. „ Predragi moj oče, veruj mi, veruj u sve što sam ti preneo,, taj čovek je veličanstven, miran i nečujan, kretao se ka zapadu praćen suncem u zalasku. On ima oči kakve nikada nisam video,, okamenjene oči pune topline,, okamenjene stoga jer nisu želele da gledaju naopaki svet Bledih Nobila. „-uzbuđeno je govorio Alani. Sada je Pitohuji bio uzbuđen: „ Okamenjene oči, kažeš,,naravno to može biti samo On, samo On. „ „ Ko je to bio oče? Kako se zove čovek taj? Dozivao sam ga da se vrati ali on je otišao na zapad, daleko, predaleko. Zašto je otišao tako daleko? Pitohuji je uzeo dah da odgovori : „ Ne može da se navikne. „ „ Na šta to ne može da se navikne“ - zapitkivao je bez prestanka Alani. Pitohuji je uzeo dah da odgovori.   Nastaviće se...

  2724 Objavio/la maja hoffmann
• By maja hoffmann

  Neka moj rob bude slobodan

    „ Nekada je iz ovih ruku krv tekla. I tamna, i mutna, i narandzasto - crvena, i crna; u to doba znao sam da u kandzama sunca leži ubojito koplje nehitnuto, da pitomom pastiru planinu pojedoše, da isti taj pastir blagonaklono i nevino gledao je na ružnorukog gmizavca kome Bledi Nobili obukoše tri miliona bundi zimskih. A Šarena Dobra Pčela raširila je svoja topla krilca i rekla : „ Nebesa moja, zašto uvek dobijam i bitke koje sam želela da izgubim? „ . A Sagorela Jagoda zatreptala je i još jednom, još samo jednom pokušala da zaustavi Začaranog Zmijolikog Pacova; a Veliki Lovac dostojanstveno je seo u drveta krošnju koja je već bila u jezivom , jarkom plamenu dok su Bledi Nobili znali da posle plamena i kiše dolazi vreme za njih. Posle kiše doći će izuzetno vreme, vreme Bledih Nobila,, Nekada je iz ovih ruku krv tekla. I tamna, i mutna, i narandzasto crvena, i crna, i baš tu, na rukama ovim gde tamna je krv bila, sada se oseća mirišljavi vazduh što izvire iz duše; i baš tu , gde mutno - crvena je krv bila, sada beličasto plava reka lagano teče, i baš tu gde crna je krv bila, dan se beli sada ugnezdio,, Dozvoli da te mirisne i čiste duče dah obuzme, pogledaj na jugoistok, dan se rađa na mojim rukama, uzmi reku iz mojih ruku, uzmi je, ti si dečak usnulih očiju, ti si Alani i jednoga dana gradićeš novi svet,, Sada ću na kolenima hodati, i otići ću daleko k Divnom Gospodaru; milost ištem, poslednja predaja ne postoji. „ Alani, šestogodišnji dečak , prekinuo je svoj monolog, ničeg više nije mogao da se seti, i nije mogao u sećanje da prizove tu jedinstvenu Priliku koja se njemu, samo njemu ukazala. Rukama se svoga lica dokopao, prekrio je lice dlanovima,, „ Žao mi je oče, samo sam ovo upamtio, mnogo mi je žao. „ - rekao je okovani dečak Alani svom okovanom Ocu Pitohujiu. Alani i Pitohuji živeli su na koncu planete, u jednoj dalekoj zemlji zvanoj Tuata In Dagda kojom gospodare Bledi Nobili. „ Jesi li u potpunosti siguran da ti se taj čovek baš takvim rečima obratio? Jesi li zaista video ruke njegove? - upitao je rob Pitohuji svog sina roba Alanija. „ Predragi moj oče, veruj mi, veruj u sve što sam ti preneo,, taj čovek je veličanstven, miran i nečujan, kretao se ka zapadu praćen suncem u zalasku. On ima oči kakve nikada nisam video,, okamenjene oči pune topline,, okamenjene stoga jer nisu želele da gledaju naopaki svet Bledih Nobila. „-uzbuđeno je govorio Alani. Sada je Pitohuji bio uzbuđen: „ Okamenjene oči, kažeš,,naravno to može biti samo On, samo On. „ „ Ko je to bio oče? Kako se zove čovek taj? Dozivao sam ga da se vrati ali on je otišao na zapad, daleko, predaleko. Zašto je otišao tako daleko? Pitohuji je uzeo dah da odgovori : „ Ne može da se navikne. „ „ Na šta to ne može da se navikne“ - zapitkivao je bez prestanka Alani. Pitohuji je uzeo dah da odgovori.   Nastaviće se...

  Jan 12, 2014 2724
• 12 Jan 2014
  Aj se pogledamo u oči

  Moj današnji Gost autor Strongman Uvek je zabavno čitati njegove vizije današnjice, a da li će vam posle toga biti lakše ..odlučite sami.   - Da li živite bolje?- Jesu li vam puni frižideri?- Imate li poverenje u zdravstveni sistem?- Viđate li povratak optimizma na ulicama?- Primećujete li da ljudi voze novije automobile i da se lepše odevaju?- Je l vam izgleda da je školstvo napokon kako treba?- Ima li novih fabrika u vašem okruženju?- Ima li novih radnih mesta?- Kolko vas zabole ku**c što uhapšen pa pušten Mišković?- Imate li ušteđevinu? Preteklne li 300-400 evra svakog meseca za u štek?          Najranija državotvorna sećanja su vezana za Tita. Tapšali smo mu i s ljubavju geldali njegovu fotografiju iznad školske table. Posle smo otkinuli na nacionalizam i na Slobu ("Niko ne sme da vas bije"). Nije bilo vozila sa preko 4 sedišta a da nije imalo Slobinu sliku. Ono jeste da smo malo ratovali i da se malo ubijalo po beogradima i drugim srpskim gradovima... Dobro bile i neke sankcije.... Onda smo se smrzavali, šetali, lupali u šerpe i navodno samoinicijativno srušili Slobu. Dođoše neki fini ljudi koji su spavali kod tetke na kauču, imali jedne patike i vijetnamku, vozili automobile od 1000 eura. I njih smo obožavali. Nismo znali kog više volimo Điniđića ili Koštunicu. Ono jeste da njihovi ljudi stekoše stotine miliona ali eto desi se. Onda na red dođe "giv mi fajf" Boris, lep kao Džordž kluni i njegovi fini ljudi, koji su takođe spavali kod tetke na kauču i imali firme u sobi porodičnog stana. I njegovi se obogatiše. Onda je došao čovek koji govori tiho i drži spojene prste. I njega obožavamo.... Okej prođe i 2013 u zdravlju i veselju. SNS i SPS nas vode u bolju budućnost. Već smo bili svedoci jedne rekonstrukcije vlade i ne zato što je bila loša već naprotiv, ... e da me jebeš ne umem da objasnim zašto beše. Pa se sada šuška da su na pomolu vanredni izbori i to ne, pogađate već, zato što je vlada loše radila, već, ______________ (upišite nešto što vam je smešno).     I pored očiglednog i neupitnog blagostanja u kome živimo, nameću se neka pitanja:- Da li živite bolje?- Jesu li vam puni frižideri?- Imate li poverenje u zdravstveni sistem?- Viđate li povratak optimizma na ulicama?- Primećujete li da ljudi voze novije automobile i da se lepše odevaju? - Je l vam izgleda da je školstvo napokon kako treba?- Ima li novih fabrika u vašem okruženju?- Ima li novih radnih mesta?- Kolko vas zabole kurac što uhapšen pa pušten Mišković?- Imate li ušteđevinu? Preteklne li 300-400 evra sakog meseca za u štek?     Okej. Deluje kao da sam malo postavio tendeciozno pitanja. Kao da sam pristalica opozicionog bloka čija je osovina DS, da ne kažem, vođa gladnih i bosih smerni Đilas. I tu imam neka pitanja: - Nisu li vam se prijela govna kad ste, nakon izbora, saznali za pljačke pojedinaca iz vrha DS?- Verujete li da je DS na srcu narod a ne vlast?- Verujete li da je Đilas "d čouzen uan" da povede proletarijat u bolje sutra"- Ima li neki pojedinac u Đilasovom partijskom udruženju građana u za kog mislite da je ok? Koliko ih ima?- Znate li slučajno nekog iz DS, kog ste videli na TV-u a da nije milioner i zašto ne? - Recikliranje Tadića?- Imate li ideju zašto danas opozicioni DS nije uradio sve ovo šta zamera koaliciji okupljenoj oko Krkobabića?       Mogao bih ovako i za LDP, URS, mo omiljenog mufljuza Ljajića, ali ne onog što ne peva himnu... Kako ja vidim imamo samo 2 rešenja: 1. Ustanak i da se, kao gumicom, uklone poznati likovi i sistem čiji su rentijeri partijski oficiri i njihovi prijatelji. 2. Da se legalizuje marihuana, da se svi napušimo i da nas boli kurac što smo do grudi u govnima. Umesto zaključka: Nisu pojedinci krivi niti su pojedinci mesije. Sistem nam je takav. Samo dolaze novi igrači a nikako naš tim da pobedi.  Vic: Kolika nam je kriza u državi novine izbacile posao iz horoskopa, ostavili nam samo ljubav i zdravlje.

  2793 Objavio/la Dubravka Belogrlic
• By Dubravka Belogrlic

  Aj se pogledamo u oči

  Moj današnji Gost autor Strongman Uvek je zabavno čitati njegove vizije današnjice, a da li će vam posle toga biti lakše ..odlučite sami.   - Da li živite bolje?- Jesu li vam puni frižideri?- Imate li poverenje u zdravstveni sistem?- Viđate li povratak optimizma na ulicama?- Primećujete li da ljudi voze novije automobile i da se lepše odevaju?- Je l vam izgleda da je školstvo napokon kako treba?- Ima li novih fabrika u vašem okruženju?- Ima li novih radnih mesta?- Kolko vas zabole ku**c što uhapšen pa pušten Mišković?- Imate li ušteđevinu? Preteklne li 300-400 evra svakog meseca za u štek?          Najranija državotvorna sećanja su vezana za Tita. Tapšali smo mu i s ljubavju geldali njegovu fotografiju iznad školske table. Posle smo otkinuli na nacionalizam i na Slobu ("Niko ne sme da vas bije"). Nije bilo vozila sa preko 4 sedišta a da nije imalo Slobinu sliku. Ono jeste da smo malo ratovali i da se malo ubijalo po beogradima i drugim srpskim gradovima... Dobro bile i neke sankcije.... Onda smo se smrzavali, šetali, lupali u šerpe i navodno samoinicijativno srušili Slobu. Dođoše neki fini ljudi koji su spavali kod tetke na kauču, imali jedne patike i vijetnamku, vozili automobile od 1000 eura. I njih smo obožavali. Nismo znali kog više volimo Điniđića ili Koštunicu. Ono jeste da njihovi ljudi stekoše stotine miliona ali eto desi se. Onda na red dođe "giv mi fajf" Boris, lep kao Džordž kluni i njegovi fini ljudi, koji su takođe spavali kod tetke na kauču i imali firme u sobi porodičnog stana. I njegovi se obogatiše. Onda je došao čovek koji govori tiho i drži spojene prste. I njega obožavamo.... Okej prođe i 2013 u zdravlju i veselju. SNS i SPS nas vode u bolju budućnost. Već smo bili svedoci jedne rekonstrukcije vlade i ne zato što je bila loša već naprotiv, ... e da me jebeš ne umem da objasnim zašto beše. Pa se sada šuška da su na pomolu vanredni izbori i to ne, pogađate već, zato što je vlada loše radila, već, ______________ (upišite nešto što vam je smešno).     I pored očiglednog i neupitnog blagostanja u kome živimo, nameću se neka pitanja:- Da li živite bolje?- Jesu li vam puni frižideri?- Imate li poverenje u zdravstveni sistem?- Viđate li povratak optimizma na ulicama?- Primećujete li da ljudi voze novije automobile i da se lepše odevaju? - Je l vam izgleda da je školstvo napokon kako treba?- Ima li novih fabrika u vašem okruženju?- Ima li novih radnih mesta?- Kolko vas zabole kurac što uhapšen pa pušten Mišković?- Imate li ušteđevinu? Preteklne li 300-400 evra sakog meseca za u štek?     Okej. Deluje kao da sam malo postavio tendeciozno pitanja. Kao da sam pristalica opozicionog bloka čija je osovina DS, da ne kažem, vođa gladnih i bosih smerni Đilas. I tu imam neka pitanja: - Nisu li vam se prijela govna kad ste, nakon izbora, saznali za pljačke pojedinaca iz vrha DS?- Verujete li da je DS na srcu narod a ne vlast?- Verujete li da je Đilas "d čouzen uan" da povede proletarijat u bolje sutra"- Ima li neki pojedinac u Đilasovom partijskom udruženju građana u za kog mislite da je ok? Koliko ih ima?- Znate li slučajno nekog iz DS, kog ste videli na TV-u a da nije milioner i zašto ne? - Recikliranje Tadića?- Imate li ideju zašto danas opozicioni DS nije uradio sve ovo šta zamera koaliciji okupljenoj oko Krkobabića?       Mogao bih ovako i za LDP, URS, mo omiljenog mufljuza Ljajića, ali ne onog što ne peva himnu... Kako ja vidim imamo samo 2 rešenja: 1. Ustanak i da se, kao gumicom, uklone poznati likovi i sistem čiji su rentijeri partijski oficiri i njihovi prijatelji. 2. Da se legalizuje marihuana, da se svi napušimo i da nas boli kurac što smo do grudi u govnima. Umesto zaključka: Nisu pojedinci krivi niti su pojedinci mesije. Sistem nam je takav. Samo dolaze novi igrači a nikako naš tim da pobedi.  Vic: Kolika nam je kriza u državi novine izbacile posao iz horoskopa, ostavili nam samo ljubav i zdravlje.

  Jan 12, 2014 2793
• 12 Jan 2014
  Jedna zaboravljena pesnikinja..Mila

  Moj današnji gost i prijatelj je književnik Pavle Stanišić.čiji ste  blog imali prilike da čitate  na mom blogu,otkriva nam predivnu pesnikinju i njene neizmerno lepe stihove.Hvala mu     Iskustvo bola Na ovom blogu pisali smo 8. januara 2013. godine o neobičnoj, prerano preminuloj pjesnikinji Mili J. Čupić i knjizi njene poezije "Dan se desio". A ovih dana, odnosno, 18. januara navršava se trideset godina otkako pjesnikinje nema. I meni  se "uz sanjiv miris tek pokošenog sumraka" vraćaju stihovi koje je, ne samo zapisala, nego i duboko istinski preživljavala do tog posljednjeg dana. Ako na početku bijaše riječ, Mila J. Čupić joj je ostala vjerna i na samom kraju, iščekujući da nebo padne.   Koliko je naše vrijeme sposobno za ovako produhovljenu misao? Da li tu misao čujemo, možemo li je osjetiti, mi kojima je, kako bi ona rekla, budućnost stakla poprskala? Razumijemo li dovoljno one koji su osuđeni na snove, kako bi takođe rekla ova pjesnikinja, kojoj metafora nije stilska figura nego sam život, stvarnost, istina? Jer misao je njena smisao iscijeđen iz bola, kap života, sklona padu kao suza.    Životno iskustvo mlade pjesnikinje, koje čini suštinu njenih poetskih preokupaacija, određeno je njenim bolnim krhkim godinama, ali je tom iskustvu imanentan univerzalni smisao čovjekovog bola i udesa. To određuje i univerzalni karakter ovog sudbinskog umjetničkog doživljaja.    Mila J. Čupić ostavila je zapis u vremenu, tom materijalu najtežem za obradu, ali vječnom. Zbog toga ćemo se njenim pjesmama vraćati sve dok su misao i poezija čovjekova sudbina. Mila J. Čupić:                                          SANJAM DA IMAM TEBE   Tog dana kišobran je ostao sklopljen kao oči tvoje i ruke što cede se niz telo u bezdane. U mir.   Samo nespokoj mi je ostao od tog dana a bilo je a bilo je mnogo mnogo toga što ni danas  jasno mi nije i sasvim moje.   Ispunjavaš mi oči do dna a sve dalji si. I što te više ima više te ne nalazim, i čelom naslonjena na ponoć ispisujem reči predsmrtne da pamtiš.   Samo oblak mi je ostao od tog dana a bilo je a bilo je mnogo mnogo kapi i tragova mokrih svud po meni.    Sad nemam ni kišobran ni oči. Sanjam da imam tebe. Pa nastavljam istim korakom. U nebo da kročim, zalutam i izgubim se, da lakše put nađem u sebe, u misao.  

  2581 Objavio/la Dubravka Belogrlic
• By Dubravka Belogrlic

  Jedna zaboravljena pesnikinja..Mila

  Moj današnji gost i prijatelj je književnik Pavle Stanišić.čiji ste  blog imali prilike da čitate  na mom blogu,otkriva nam predivnu pesnikinju i njene neizmerno lepe stihove.Hvala mu     Iskustvo bola Na ovom blogu pisali smo 8. januara 2013. godine o neobičnoj, prerano preminuloj pjesnikinji Mili J. Čupić i knjizi njene poezije "Dan se desio". A ovih dana, odnosno, 18. januara navršava se trideset godina otkako pjesnikinje nema. I meni  se "uz sanjiv miris tek pokošenog sumraka" vraćaju stihovi koje je, ne samo zapisala, nego i duboko istinski preživljavala do tog posljednjeg dana. Ako na početku bijaše riječ, Mila J. Čupić joj je ostala vjerna i na samom kraju, iščekujući da nebo padne.   Koliko je naše vrijeme sposobno za ovako produhovljenu misao? Da li tu misao čujemo, možemo li je osjetiti, mi kojima je, kako bi ona rekla, budućnost stakla poprskala? Razumijemo li dovoljno one koji su osuđeni na snove, kako bi takođe rekla ova pjesnikinja, kojoj metafora nije stilska figura nego sam život, stvarnost, istina? Jer misao je njena smisao iscijeđen iz bola, kap života, sklona padu kao suza.    Životno iskustvo mlade pjesnikinje, koje čini suštinu njenih poetskih preokupaacija, određeno je njenim bolnim krhkim godinama, ali je tom iskustvu imanentan univerzalni smisao čovjekovog bola i udesa. To određuje i univerzalni karakter ovog sudbinskog umjetničkog doživljaja.    Mila J. Čupić ostavila je zapis u vremenu, tom materijalu najtežem za obradu, ali vječnom. Zbog toga ćemo se njenim pjesmama vraćati sve dok su misao i poezija čovjekova sudbina. Mila J. Čupić:                                          SANJAM DA IMAM TEBE   Tog dana kišobran je ostao sklopljen kao oči tvoje i ruke što cede se niz telo u bezdane. U mir.   Samo nespokoj mi je ostao od tog dana a bilo je a bilo je mnogo mnogo toga što ni danas  jasno mi nije i sasvim moje.   Ispunjavaš mi oči do dna a sve dalji si. I što te više ima više te ne nalazim, i čelom naslonjena na ponoć ispisujem reči predsmrtne da pamtiš.   Samo oblak mi je ostao od tog dana a bilo je a bilo je mnogo mnogo kapi i tragova mokrih svud po meni.    Sad nemam ni kišobran ni oči. Sanjam da imam tebe. Pa nastavljam istim korakom. U nebo da kročim, zalutam i izgubim se, da lakše put nađem u sebe, u misao.  

  Jan 12, 2014 2581