mi VOLIMO NET

Blog

• 11 Jan 2014
  Demokratija Amero - Indijanaca

    Demokratija Amero- Indijanaca   U današnje vreme neki američki Indijanci sebe nazivaju Indijancima, dok drugi ne vole tu reč. Njihov glavni prigovor je da reč “ Indijanac ” skriva pravu raznolikost, i prava imena, veoma različitih kultura. Međutim, potrebna je neka opšta kategorija koja bi se mogla suprostaviti belcima ”, “ Evropljanima ”, “ osvajačima ”. Stoga je neophodno koristiti termine “ domorodački Amerikanci ”, “ Amero-Indijanci ”, i prideve “ domorodački ” i “ urođenički ”. Primedbe, kako semantičke tako i političke, mogu se staviti svakom od njih. Radi boljeg razumevanja i tumačenja događaja, korišćenje ovih “ opterećenih ” reči je neizostavno. Prvi kolonisti Amerike, tj. prvi ljudi ili zajednice koje su naseljavale Novi svet susreli su se, između ostalih plemena i sa Irokezima. Irokezi su predstavljali jednu od intelektualno najnaprednijih indijanskih zajednica severno od Meksika; bila je to velika i moćna konfederacija naroda koji su poštovali kao jednog od svojih najuticajnijih učitelja - mudrog i blagog čoveka po imenu Hijavata, koji im je mnogo godina ranije propovedao opšti mir, bratstvo i ravnopravnost svih ljudi i kraj mučenja i ubijanja. Štaviše, u strukturi svoje političke organizacije i običaja, kao i u institucijama svakodnevnog života oni su još uvek sledili ideale bratstva i jednakosti čije je temelje postavio Hijavata i zasnivali mnoge od svojih plemenskih odnosa na miroljubivim moralnim normama kojima ih je on učio. Ali svet njihovih neprijatelja, domorodaca kao i belaca, nije to primećivao. Nisu nikad čuli i znali za Hijavatu i njegovu filozofiju pa su zato urezivali u svoje pamćenje iznenadni ratni poklič i užasna, izobličena lica Irokeza u ratu.1 Ipak, nekolicina belaca sa većom sposobnošću poimanja i većom znatiželjom primetila je neobično zanimljive stvari vezane za Irokeze. Ove odlike prvi su primetili oni ljudi koji su sa Irokezima imali posla za vreme mira, trgovci koji su bili dočekivani gostoljubivom dobrodošlicom u selima pored reka i na šumovitim obalama jezera centralnog Njujorka, kao i kolonijalne vlasti koje su držale većanja sa njihovim vođama na svečanim pregovorima u Olbeniju. Sačemi, kako su zvali svoje vrhovne poglavice, često su bili mudri ljudi koji su ostavljali snažan utisak, sposobni za inteligentno razmišljanje, sa dubokom logikom, inteligencijom i govorničkim darom koji nosi i ubeđuje. Mnogi belci, koji su te iste intelektualne kvalitete primetili i kod nižih poglavica i stanovnika naselja koja su posećivali za vreme mira, zvali su ih “ jakim misliocima ” i opisivali kao znatno inteligentnije i misaonije nego što im je to priznavalo javno   mnjenje. Ponekad bi tragovi ovakvog mišljenja manjine nailazili put do štampe. Jedan rani francuski istoričar Severne Amerike po imenu Bakevil de la Poteri, pozivajući se na iskaze francuskih činovnika koji su se sastali sa vođama Irokeza na mirovnim većima napisao je : “ Kada se u Francuskoj govori o Irokezima, pogrešno se smatra da su oni samo obični varvari...njihov pravi karakter jako se razlikuje; oni su najokrutniji i najstrašniji narod u Severnoj Americi, a istovremeno tako razboriti i pronicljivi kako se samo može zamisliti ” .   Jedan drugi pisac, Kadvalader Kolden, koji je pisao istoriju Irokeza u Njujorku 1727. godine, na osnovu zapisnika i izveštaja sa pregovora između Britanaca i Irokeza u Olbeniju, hvalio je Indijance kao darovite govornike i svoje čitaoce obaveštavao da su “ Pet Naroda jadni varvari, u najmračnijem neznanju, a ipak kroz ove tamne oblake probija sjajna i plemenita obdarenost ”.   Oni koji su se ozbiljno potrudili da prouče Irokeze otkrili su da se njihove intelektualne sposobnosti upadljivo iskazuju u nekim visoko razvijenim običajima i institucijama, od kojih osobito dve ukazuju na inteligenciju daleko iznad one na koju se nailazi kod primitivnih varvara. Mada nisu imali pisanog jezika, Irokezi su stvorili efikasnu zamenu u obliku obojenih kuglica nazvanih “ vampum ”, napravljenih od školjki i nanizanih u niske ili pojaseve različitih dezena i sa simbolima koji su imali određeno značenje. Irokezi su pravili i poklanjali vampum pojaseve da bi označili sklapanje saveza i ugovora ili obeležili značajne odluke i događaje.   Irokezi su pojaseve i niske, napravljene ponekad i od hiljadu kuglica, koristili kao “ podsetnike “, poverene Čuvaru Vampuma, koji je umeo sa   njih da “ čita ” i kad god je bilo potrebno - podseća narod na događaje iz prošlosti označene različitim školjkama.   Još važniji bio je vanredno razvijen moralni i politički sistem koji se provlačio kroz ceo život Irokeza i koga ne bi mogao da stvori, a ni da održava neki nerazumni narod. Irokeze je činilo pet posebnih plemena ili naroda, Mohauk, Oneida, Onondaga, Kajuga i Seneka, ujedinjenih u savez ili konfederaciju koja je funkcionisala prema uvedenim zakonima. U veku monarhija i apsolutizma u Evropi, osnovni zakon Indijanaca bio je baziran na principima individualne slobode i vladavine uz saglasnost onih nad kojima se vlada, nešto što nisu imali ni sami belci. “ Svaki narod,” pisao je Kolden 1727.godine, “ sam je za sebe samostalna Republika, u kojoj sve Javne Poslove Rata i Mira vode Sačemi ili starci, koji su svoj autoritet stekli, i vlast u potpunosti dobili na osnovu Mišljenja koje ostali deo Naroda ima o njihovoj Mudrosti i Integritetu. Oni nikada ne sprovode svoje odluke Prinudom i Silom nametnutom bilo kom od svojih ljudi. Čast i Poštovanje njihova su glavna Nagrada, kao što su Sramota i Prezir njihova Kazna ”.   Tako jedinstvena organizacija domorodaca bazirana na plemenskim principima republikanstva i demokratije konačno je podstakla interesovanje mnogih kolonijalnih vođa, uključujući i Bendžamina Frenklina. Nekoliko trgovaca i činovnika koji su zadobili prijateljstvo i poverenje Indijanaca uspeli su da nam ostave detalje očevidaca o načinu na koji je Savez funkcionisao. Pričali su o sačemima koje je svaki narod slao u savezni savet čiji su svečani sastanci održavani u dugačkoj, korom drveća prekrivenoj kući u zemlji Onondaga; nakon dugih diskusija u kojima je glas svakog od pet naroda imao istu težinu, savet je donosio odluke obavezne za sve Irokeze. Pored toga, bilo je izveštaja sa opisom komplikovane podele svakog od ovih naroda u grupe i klanove, koji su rasli u obliku piramide i prenosili vlast i moć od dna ka vrhu, kao i drugih opisa koji su davali da se nasluti neobično jaka politička uloga žena. Ali tek posle Američke revolucije kada je ratnička moć Irokeza bila slomljena, beli ljudi su mogli bezbedno da žive i da osnovama i složenosti irokeške civilizacije posvete više od površne pažnje; njihova pažnja se sve više okretala prema najinteresantnijem pitanju: kada i kako je ovaj narod starosedelaca formirao svoj Savez koji predstavlja događaj koji ih je očigledno na putu političke organizacije odveo dalje od drugih Indijanaca severno od Asteka?   U prvoj polovini devetnaestog veka mladi Irokezi koji su se obrazovali u školama belaca, godinama su pokušavali da na ovo pitanje daju odgovor. Tradicionalno irokesko učenje im je prenošeno iz generacije u generaciju i bili su sigurni da poseduju informacije koje su beli ljudi želeli. Međutim, kada su probali da ih prenesu, um belaca nije mogao da shvati   zato što su Irokezi govorili slikovito i u metaforama i na mitski način o onim vremenima kada im je dobri i mudri čovek Hijavata doneo veliki idealizam. U drugoj četvrtini devetnaestog veka, Henri R. Skulkroft, jedan od ranih američkih etnologa, sakupio je i objavio neke od irokeskih legendi. U njima je Hijavatu identifikovao kao najvećeg od svih irokeskih bogova, “ Gospodara života ” i pritom otišao još dalje dovodeći istog boga u vezu sa glavnim božanstvom Čipeva Indijanaca, naroda koji je govorio algonkinskim jezikom. Skulkroft je završio svoje delo nekritički nazivajući Hijavatu božanstvom Čipeva. Grešku je još više komplikovao H. V. Longfelou koji je fasciniran Skulkroftovim legendama Čipeva, na njima bazirao svoju čuvenu indijansku poemu i 1855. godine ime Hijavate učinio poznatim širom sveta, dajući mu, kao romansiranom heroju Čipeva Indijanaca, književnu besmrtnost.     nastaviće se...                     1 Elvin M. Džozefi, Jr., Poglavice patrioti, Beograd 2003, 13-14.  

  10452 Objavio/la maja hoffmann
• By maja hoffmann

  Demokratija Amero - Indijanaca

    Demokratija Amero- Indijanaca   U današnje vreme neki američki Indijanci sebe nazivaju Indijancima, dok drugi ne vole tu reč. Njihov glavni prigovor je da reč “ Indijanac ” skriva pravu raznolikost, i prava imena, veoma različitih kultura. Međutim, potrebna je neka opšta kategorija koja bi se mogla suprostaviti belcima ”, “ Evropljanima ”, “ osvajačima ”. Stoga je neophodno koristiti termine “ domorodački Amerikanci ”, “ Amero-Indijanci ”, i prideve “ domorodački ” i “ urođenički ”. Primedbe, kako semantičke tako i političke, mogu se staviti svakom od njih. Radi boljeg razumevanja i tumačenja događaja, korišćenje ovih “ opterećenih ” reči je neizostavno. Prvi kolonisti Amerike, tj. prvi ljudi ili zajednice koje su naseljavale Novi svet susreli su se, između ostalih plemena i sa Irokezima. Irokezi su predstavljali jednu od intelektualno najnaprednijih indijanskih zajednica severno od Meksika; bila je to velika i moćna konfederacija naroda koji su poštovali kao jednog od svojih najuticajnijih učitelja - mudrog i blagog čoveka po imenu Hijavata, koji im je mnogo godina ranije propovedao opšti mir, bratstvo i ravnopravnost svih ljudi i kraj mučenja i ubijanja. Štaviše, u strukturi svoje političke organizacije i običaja, kao i u institucijama svakodnevnog života oni su još uvek sledili ideale bratstva i jednakosti čije je temelje postavio Hijavata i zasnivali mnoge od svojih plemenskih odnosa na miroljubivim moralnim normama kojima ih je on učio. Ali svet njihovih neprijatelja, domorodaca kao i belaca, nije to primećivao. Nisu nikad čuli i znali za Hijavatu i njegovu filozofiju pa su zato urezivali u svoje pamćenje iznenadni ratni poklič i užasna, izobličena lica Irokeza u ratu.1 Ipak, nekolicina belaca sa većom sposobnošću poimanja i većom znatiželjom primetila je neobično zanimljive stvari vezane za Irokeze. Ove odlike prvi su primetili oni ljudi koji su sa Irokezima imali posla za vreme mira, trgovci koji su bili dočekivani gostoljubivom dobrodošlicom u selima pored reka i na šumovitim obalama jezera centralnog Njujorka, kao i kolonijalne vlasti koje su držale većanja sa njihovim vođama na svečanim pregovorima u Olbeniju. Sačemi, kako su zvali svoje vrhovne poglavice, često su bili mudri ljudi koji su ostavljali snažan utisak, sposobni za inteligentno razmišljanje, sa dubokom logikom, inteligencijom i govorničkim darom koji nosi i ubeđuje. Mnogi belci, koji su te iste intelektualne kvalitete primetili i kod nižih poglavica i stanovnika naselja koja su posećivali za vreme mira, zvali su ih “ jakim misliocima ” i opisivali kao znatno inteligentnije i misaonije nego što im je to priznavalo javno   mnjenje. Ponekad bi tragovi ovakvog mišljenja manjine nailazili put do štampe. Jedan rani francuski istoričar Severne Amerike po imenu Bakevil de la Poteri, pozivajući se na iskaze francuskih činovnika koji su se sastali sa vođama Irokeza na mirovnim većima napisao je : “ Kada se u Francuskoj govori o Irokezima, pogrešno se smatra da su oni samo obični varvari...njihov pravi karakter jako se razlikuje; oni su najokrutniji i najstrašniji narod u Severnoj Americi, a istovremeno tako razboriti i pronicljivi kako se samo može zamisliti ” .   Jedan drugi pisac, Kadvalader Kolden, koji je pisao istoriju Irokeza u Njujorku 1727. godine, na osnovu zapisnika i izveštaja sa pregovora između Britanaca i Irokeza u Olbeniju, hvalio je Indijance kao darovite govornike i svoje čitaoce obaveštavao da su “ Pet Naroda jadni varvari, u najmračnijem neznanju, a ipak kroz ove tamne oblake probija sjajna i plemenita obdarenost ”.   Oni koji su se ozbiljno potrudili da prouče Irokeze otkrili su da se njihove intelektualne sposobnosti upadljivo iskazuju u nekim visoko razvijenim običajima i institucijama, od kojih osobito dve ukazuju na inteligenciju daleko iznad one na koju se nailazi kod primitivnih varvara. Mada nisu imali pisanog jezika, Irokezi su stvorili efikasnu zamenu u obliku obojenih kuglica nazvanih “ vampum ”, napravljenih od školjki i nanizanih u niske ili pojaseve različitih dezena i sa simbolima koji su imali određeno značenje. Irokezi su pravili i poklanjali vampum pojaseve da bi označili sklapanje saveza i ugovora ili obeležili značajne odluke i događaje.   Irokezi su pojaseve i niske, napravljene ponekad i od hiljadu kuglica, koristili kao “ podsetnike “, poverene Čuvaru Vampuma, koji je umeo sa   njih da “ čita ” i kad god je bilo potrebno - podseća narod na događaje iz prošlosti označene različitim školjkama.   Još važniji bio je vanredno razvijen moralni i politički sistem koji se provlačio kroz ceo život Irokeza i koga ne bi mogao da stvori, a ni da održava neki nerazumni narod. Irokeze je činilo pet posebnih plemena ili naroda, Mohauk, Oneida, Onondaga, Kajuga i Seneka, ujedinjenih u savez ili konfederaciju koja je funkcionisala prema uvedenim zakonima. U veku monarhija i apsolutizma u Evropi, osnovni zakon Indijanaca bio je baziran na principima individualne slobode i vladavine uz saglasnost onih nad kojima se vlada, nešto što nisu imali ni sami belci. “ Svaki narod,” pisao je Kolden 1727.godine, “ sam je za sebe samostalna Republika, u kojoj sve Javne Poslove Rata i Mira vode Sačemi ili starci, koji su svoj autoritet stekli, i vlast u potpunosti dobili na osnovu Mišljenja koje ostali deo Naroda ima o njihovoj Mudrosti i Integritetu. Oni nikada ne sprovode svoje odluke Prinudom i Silom nametnutom bilo kom od svojih ljudi. Čast i Poštovanje njihova su glavna Nagrada, kao što su Sramota i Prezir njihova Kazna ”.   Tako jedinstvena organizacija domorodaca bazirana na plemenskim principima republikanstva i demokratije konačno je podstakla interesovanje mnogih kolonijalnih vođa, uključujući i Bendžamina Frenklina. Nekoliko trgovaca i činovnika koji su zadobili prijateljstvo i poverenje Indijanaca uspeli su da nam ostave detalje očevidaca o načinu na koji je Savez funkcionisao. Pričali su o sačemima koje je svaki narod slao u savezni savet čiji su svečani sastanci održavani u dugačkoj, korom drveća prekrivenoj kući u zemlji Onondaga; nakon dugih diskusija u kojima je glas svakog od pet naroda imao istu težinu, savet je donosio odluke obavezne za sve Irokeze. Pored toga, bilo je izveštaja sa opisom komplikovane podele svakog od ovih naroda u grupe i klanove, koji su rasli u obliku piramide i prenosili vlast i moć od dna ka vrhu, kao i drugih opisa koji su davali da se nasluti neobično jaka politička uloga žena. Ali tek posle Američke revolucije kada je ratnička moć Irokeza bila slomljena, beli ljudi su mogli bezbedno da žive i da osnovama i složenosti irokeške civilizacije posvete više od površne pažnje; njihova pažnja se sve više okretala prema najinteresantnijem pitanju: kada i kako je ovaj narod starosedelaca formirao svoj Savez koji predstavlja događaj koji ih je očigledno na putu političke organizacije odveo dalje od drugih Indijanaca severno od Asteka?   U prvoj polovini devetnaestog veka mladi Irokezi koji su se obrazovali u školama belaca, godinama su pokušavali da na ovo pitanje daju odgovor. Tradicionalno irokesko učenje im je prenošeno iz generacije u generaciju i bili su sigurni da poseduju informacije koje su beli ljudi želeli. Međutim, kada su probali da ih prenesu, um belaca nije mogao da shvati   zato što su Irokezi govorili slikovito i u metaforama i na mitski način o onim vremenima kada im je dobri i mudri čovek Hijavata doneo veliki idealizam. U drugoj četvrtini devetnaestog veka, Henri R. Skulkroft, jedan od ranih američkih etnologa, sakupio je i objavio neke od irokeskih legendi. U njima je Hijavatu identifikovao kao najvećeg od svih irokeskih bogova, “ Gospodara života ” i pritom otišao još dalje dovodeći istog boga u vezu sa glavnim božanstvom Čipeva Indijanaca, naroda koji je govorio algonkinskim jezikom. Skulkroft je završio svoje delo nekritički nazivajući Hijavatu božanstvom Čipeva. Grešku je još više komplikovao H. V. Longfelou koji je fasciniran Skulkroftovim legendama Čipeva, na njima bazirao svoju čuvenu indijansku poemu i 1855. godine ime Hijavate učinio poznatim širom sveta, dajući mu, kao romansiranom heroju Čipeva Indijanaca, književnu besmrtnost.     nastaviće se...                     1 Elvin M. Džozefi, Jr., Poglavice patrioti, Beograd 2003, 13-14.  

  Jan 11, 2014 10452
• 10 Jan 2014
  Pismeni iz srpskog..za ponavljače

  Moj današnji gost Je Bocvena vredno čitati nekima možda i korisno.Zahvaljujem se autorki. ========================================================     Pre neki dan čujem klinca iz druge godine kako priča s mamom preko mobilnog: „Kevo, biće neka tema o meni, je l’ može ono što si mi napisala? Je l’ možeš na brzinu nešto da mi izdiktiraš?“ Bože, nije valjda da ljudi to rade? Nikad ne reci nikad...   Kćer mi, sva zabrinuta: Prekosutra imamo pismeni iz srpskog, a danas moram da napišem sastav na temu – Jesenje jutro, valjda će nešto slično da bude za pismeni...užas! Ja (O, užas!): Što užas? Pa to je bar lako! Kćer, na ivici suza: Napisala sam samo uvod...i ni makac...nije lako, grozno je...        Tog jutra, kada sam krenula u školu, padala je kiša i duvao je vetar. Kroz prozor autobusa su se mogle videti šćućurene ptičice. Verujem da je i njima bilo hladno. Kao da je cela priroda utihnula, samo je vetar zavijao i savijao grane drveća. Ja (O majko mila, neću valjda morati i zimu i proleće i leto...): Ma, lako je...samo opiši šta si videla – ljude, kučiće, cveće i kapljice kiše, obavezno neko žuto lišće... Kćer: A je l’ može kako sam upala u baru? Ja: A što ne bi moglo!        Čim sam izašla iz autobusa, majka priroda je odlučila da se poigra sa mnom – upala sam u veliku baru i za tren bila mokra. Požutelo lišće je šuškalo pod nogama užurbanih ljudi sa kišobranima. Kapljice kiše su se presijavale na retkim cvetovima. Pokisli psi tražili su zaklon. Kćer: Ali učiteljica je rekla (kako mrzim ovu rečenicu!) da treba samo ja i priroda, a mi ovde o kučićima! Ja: Zaboravi šta ti je rekla učiteljica (aaaa, kako nepedagoški!) i sad udari po kestenju, puževima i glistama! Kćer: ???? Ja: Pa eto ti priroda! I obavezno gliste!        Šutiram kestenje i posmatram puža koji pokušava da se sakrije u svoju kućicu. Odakle ovoliko glista? Izgleda da samo one uživaju u čarima ovog jesenjeg jutra. Kćer: Je l’ može sad zaključak? Dosta je. Ja: Može, sad ono – zašto volim jesen...        Volim jesen, jer u njoj priroda peva (vidi malu!) i pokazuje svu svoju lepotu. Čak i po ovakvom kišnom danu. Ja: Odlično! Ali samo da znaš, nema šanse da ti pišem i zimu i proleće i leto! Sad znaš foru, pa piši sama, ja ću samo da ispravim greške. Kćer: Aha...Pomeri se, ne vidim TV od tebe!   Dakle, uspela sam da napravim sve moguće greške u vaspitanju i započnem sa procesom korupcije u obrazovanju. Stidim se. Ali učiteljica je rekla da je moj sastav bio najbolji:)   Nego, sećate li se onih tupavih tema za pismeni? Ove opisne su me posebno dovodile do ludila. Evo šta moj profesor metodike sa fakulteta Milija Nikolić (divan čovek, ali sklon tankim heklanim kravatama:) u svojoj knjizi preporučuje... 1. Aprilski dan usred zime 2. Vaza sa cvećem 3. Zalazak sunca (ili radjanje) 4. Maj – to je ono kad u meni svaki listak ozeleni 5. Ispovest preparirane ptice (Uz prisistvo ptice)?! 6. Radoznali potok...Bljuh, što reče Karalejla! A onda idu opisi dogadjaja... 1. Anegdota iz djačkog života 2. Disciplinski prekršaj u školi (Pričaju: prekršilac, njegova majka, njegov drug i nastavnik) Aaaaa, kakav topli zec! 3. Kako sam nadmudrio...(Učenici dopunjuju: druga, sestru, oca, suseda i sl.) 4. Lep sportski postupak - ovo bar jednom godišnje svi da pišu! 5. Kažnjen sam, a nisam bio kriv (Ha, priča njihovog života!)  Moji favoriti su teme koje problematizuju pitanja prošlosti, sadašnjosti i budućnosti... 1. U velikim iskušenjima vidi se vrednost naroda i pojedinca 2. I najzaslužniji više duguje domovini nego ona njemu 3. Putevi i stranputice moje generacije 4. Razmišljam o našim društvenim problemima (blogeri obožavaju ovu temu!) 5. Naš čovek u moralnim iskušenjima današnjice Preskačemo mudre misli poznatih i one o lepoti života i umetnosti i odmah idemo na one van konkurencije... 1. Pismo (prijatelju, dragoj osobi, detetu čiji su roditelji na privremenom radu u inostranstvu...) 2. Jedna bibliotekarska – Knjiga optužuje (Pokazati oštećenu knjigu) Kuku, ja više nikad ne bih ušla u biblioteku!Šta ako pomahnitala knjiga skoči na mene? 3. Reči teme: Zvezda, Kajanje, Ljubav, Muzika, Tajna, Tužibaba, Ulizica, Čežnja...Ribice u akvarijumu?????? 4. Hoću, eto, baš hoću! Hahaha, Bjelo dugme forever! 5. Ima i ona urbana legenda o Zrncetu peska iz profila, ali Milija suzama ne veruje!   Ostalih trista na spisku i nisu tako loše. Tema je ionako samo polazište, na muci se poznaju junaci! Jadne mame i poneki tata...Zamisli da dobiješ trojku, a baš si se potrudio! Ili, ne daj bože, da promašiš temu:) Setite se i vi svoje omiljene teme!  

  16200 Objavio/la Dubravka Belogrlic
• By Dubravka Belogrlic

  Pismeni iz srpskog..za ponavljače

  Moj današnji gost Je Bocvena vredno čitati nekima možda i korisno.Zahvaljujem se autorki. ========================================================     Pre neki dan čujem klinca iz druge godine kako priča s mamom preko mobilnog: „Kevo, biće neka tema o meni, je l’ može ono što si mi napisala? Je l’ možeš na brzinu nešto da mi izdiktiraš?“ Bože, nije valjda da ljudi to rade? Nikad ne reci nikad...   Kćer mi, sva zabrinuta: Prekosutra imamo pismeni iz srpskog, a danas moram da napišem sastav na temu – Jesenje jutro, valjda će nešto slično da bude za pismeni...užas! Ja (O, užas!): Što užas? Pa to je bar lako! Kćer, na ivici suza: Napisala sam samo uvod...i ni makac...nije lako, grozno je...        Tog jutra, kada sam krenula u školu, padala je kiša i duvao je vetar. Kroz prozor autobusa su se mogle videti šćućurene ptičice. Verujem da je i njima bilo hladno. Kao da je cela priroda utihnula, samo je vetar zavijao i savijao grane drveća. Ja (O majko mila, neću valjda morati i zimu i proleće i leto...): Ma, lako je...samo opiši šta si videla – ljude, kučiće, cveće i kapljice kiše, obavezno neko žuto lišće... Kćer: A je l’ može kako sam upala u baru? Ja: A što ne bi moglo!        Čim sam izašla iz autobusa, majka priroda je odlučila da se poigra sa mnom – upala sam u veliku baru i za tren bila mokra. Požutelo lišće je šuškalo pod nogama užurbanih ljudi sa kišobranima. Kapljice kiše su se presijavale na retkim cvetovima. Pokisli psi tražili su zaklon. Kćer: Ali učiteljica je rekla (kako mrzim ovu rečenicu!) da treba samo ja i priroda, a mi ovde o kučićima! Ja: Zaboravi šta ti je rekla učiteljica (aaaa, kako nepedagoški!) i sad udari po kestenju, puževima i glistama! Kćer: ???? Ja: Pa eto ti priroda! I obavezno gliste!        Šutiram kestenje i posmatram puža koji pokušava da se sakrije u svoju kućicu. Odakle ovoliko glista? Izgleda da samo one uživaju u čarima ovog jesenjeg jutra. Kćer: Je l’ može sad zaključak? Dosta je. Ja: Može, sad ono – zašto volim jesen...        Volim jesen, jer u njoj priroda peva (vidi malu!) i pokazuje svu svoju lepotu. Čak i po ovakvom kišnom danu. Ja: Odlično! Ali samo da znaš, nema šanse da ti pišem i zimu i proleće i leto! Sad znaš foru, pa piši sama, ja ću samo da ispravim greške. Kćer: Aha...Pomeri se, ne vidim TV od tebe!   Dakle, uspela sam da napravim sve moguće greške u vaspitanju i započnem sa procesom korupcije u obrazovanju. Stidim se. Ali učiteljica je rekla da je moj sastav bio najbolji:)   Nego, sećate li se onih tupavih tema za pismeni? Ove opisne su me posebno dovodile do ludila. Evo šta moj profesor metodike sa fakulteta Milija Nikolić (divan čovek, ali sklon tankim heklanim kravatama:) u svojoj knjizi preporučuje... 1. Aprilski dan usred zime 2. Vaza sa cvećem 3. Zalazak sunca (ili radjanje) 4. Maj – to je ono kad u meni svaki listak ozeleni 5. Ispovest preparirane ptice (Uz prisistvo ptice)?! 6. Radoznali potok...Bljuh, što reče Karalejla! A onda idu opisi dogadjaja... 1. Anegdota iz djačkog života 2. Disciplinski prekršaj u školi (Pričaju: prekršilac, njegova majka, njegov drug i nastavnik) Aaaaa, kakav topli zec! 3. Kako sam nadmudrio...(Učenici dopunjuju: druga, sestru, oca, suseda i sl.) 4. Lep sportski postupak - ovo bar jednom godišnje svi da pišu! 5. Kažnjen sam, a nisam bio kriv (Ha, priča njihovog života!)  Moji favoriti su teme koje problematizuju pitanja prošlosti, sadašnjosti i budućnosti... 1. U velikim iskušenjima vidi se vrednost naroda i pojedinca 2. I najzaslužniji više duguje domovini nego ona njemu 3. Putevi i stranputice moje generacije 4. Razmišljam o našim društvenim problemima (blogeri obožavaju ovu temu!) 5. Naš čovek u moralnim iskušenjima današnjice Preskačemo mudre misli poznatih i one o lepoti života i umetnosti i odmah idemo na one van konkurencije... 1. Pismo (prijatelju, dragoj osobi, detetu čiji su roditelji na privremenom radu u inostranstvu...) 2. Jedna bibliotekarska – Knjiga optužuje (Pokazati oštećenu knjigu) Kuku, ja više nikad ne bih ušla u biblioteku!Šta ako pomahnitala knjiga skoči na mene? 3. Reči teme: Zvezda, Kajanje, Ljubav, Muzika, Tajna, Tužibaba, Ulizica, Čežnja...Ribice u akvarijumu?????? 4. Hoću, eto, baš hoću! Hahaha, Bjelo dugme forever! 5. Ima i ona urbana legenda o Zrncetu peska iz profila, ali Milija suzama ne veruje!   Ostalih trista na spisku i nisu tako loše. Tema je ionako samo polazište, na muci se poznaju junaci! Jadne mame i poneki tata...Zamisli da dobiješ trojku, a baš si se potrudio! Ili, ne daj bože, da promašiš temu:) Setite se i vi svoje omiljene teme!  

  Jan 10, 2014 16200
• 08 Jan 2014
  KLUPAJA – Priča o nekim drugim dinosaurusima

     Ova priča mogla bi da počne kao i svaka bajka…. U jednoj dalekoj zemlji, ziveli su dobri i mirni ljudi i imali nemirnu dečurliju, koja u mračno doba Zloboleona veličanstveog nisu imali dovoljno igračaka, pa su utehu nalazili u računaljkama....       Eh… kako nisu imali svoje računaljke, snalazili su se kako su znali i umeli… Stara računarska učionica RCUBA (Računarski Centar Univerziteta u Beogradu) stvorila je jedan, tada novi oblik zabave i, shodno tome, nove učesnike u toj zabavi..  IRCERE.       Ovo je oda prvim beogradskim ircerima, sjajnoj ekipi nekih (tada) novih klinaca koji su u onom totalnom ludilu opšteg nemanja, prinašli osmehe družeći se onim srećnicima “preko grane” na jedan jedini mogući način.. na chatu. CELA TRI ili ČETIRI SATA su ircali… a onda bi se vrata RCUBA zatvorila do sledećeg radnog dana.. u 10 sati uveče.        U tim pionirskim danima srpskog irca, u vreme stvaranja sobe #serbia na Ircnetu i prvih dana kasnije moćnog SerbianCafea, glavna briga bila je da li ce Aftodita raditi i da li će biti dovoljno slobodnih računara…. Uz pitanje zasto dan tako kratko traje..    Njeno veličanstvo AFRODITA – prvi server - veza ircera sa svetom        Ono što je bilo posebno, i što to vreme izdvaja od svih ostalih fejsbukovskih i ostalih euforija, bilo je vreme posle 10….          Najbliže dovoljno mračno i, koliko toliko skriveno mesto, bio je parkić iza hotela Metropol, a najmisterioznije mesto u tom parkiću bila je klupica u drugom redu desno, ka Tašmajdanu…. Tu se društvo posle ircanja okupljalo, a ni zimi nisu bile retke noći koje su dočekane u prepičavanju novih poznanstavsa i pravljenju planova za veliku i svetlu budućnost.        Moja malenkost, kao neko ko je već imao svoj mali svet u obliku sopstvene racunarske laboratorije i kakav takav pristup internetu, ponekad bi se priključio u tom beskrajnom maštanju … naravno, ulaznica u to visoko društvo morala je da se plati… uglavnom se svodila na par gajbi piva iz obližnjih klubova.   Moram priznati da sam se, iako stariji od većine,  ponekad osećao kao “mali od palube”.  Moja, danas široka ramena, sigorno svoj raspon duguju i brzini kojom su se gajbice praznile…          Još jedan detalj ostao je tokom svih ovih godina fascinantan…  Klupaja je vremenomo postala sinonim provoda, društvo je raslo, a niko od, danas već odraslih porodičnih ljudi sa kojima se čstp susrećem, ne može da se seti da se iko ikada posvađao ili da je jedna ružna reč rečena. Današnjim klincima to svakako izgleda kao mislena imenica, ali to je i razlog zašto u naslovu ove priće stoji reč dinosaurusi… Danas, osim par časnih izuzetaka, u svetu Interneta, a pogotovo irca, nema tog fer pleja i opšte pozitivne atmosphere, nepokolebljive vere u sebe i bolje sutra… i koliko god da je to nekima smešno, svi ti dinosaurusi zaista su doziveli to bolje sutra. Zašto ? Pa, odgovor je jasan… verovali su u sebe.          Verovali su u sebe toliko, da su u jesenim noćima poslednje godine prošlog veka, zajedno, u mraku oko klupaje stvorili remek delo psihologije ubdućeg internet vremena - tekst “Klupica za navlačenje”, prvi tekst  u kome se predviđa pojava novih bolesti zavisnosti  - zavisnosti od interneta. Prava je šteta što je originalni tekst tog dokumenta izgubljen u onom ludilu vremena koje je posle toga nastalo, i autor ovog blga bio bi veoma srećan da taj tekst pronađe.       Zašto je taj tekst toliko bitan? Hmmm.. možda nije on toliko bitan, koliko je budio onaj deo svesti koji ponekad zanemarimo ploveći tim imaginarnim morima reči ispisanih na monitoru, zaboravljajući da one pretaju da postoje onog momenta kada se klikne na ono X gore desno, ili kada nestane struje…..       Budio nam je svest da znamo kada da kliknemo na to X, ili kada da isključimo struju, kako da ne dozvolimo da nam se zivot preseli u svet koji ne postoji i kako da se otmemo imaginarnom osecaju vaznosti kad dobijemo neki znak ispred nicka…  kako da ne budemo nickovi, nego da i dalje ostanemo nasmejani, iskreni i vedri ljudi (večito žedni onog ranije pomenutog piva, pa čak i ako je podgrejano od radijatora u magacinu pića osrednjih kafića).       Budio nam je svest da pomažemo jedni druge, a ne da gledamo kako da jedni drugima napakostimo…. Budio je prve ircerske ljubavi, a neke su prerasle i u veze koje i danas traju, baš kao i divna prijateljstva iz tih prvih dana…            Klupica za navlačenje, kao tekst, postao je deo nas, a pojam klupice je zauvek ostao sinonim za neko ludo vreme u kome je naša klupica bila i ostala  velika svetlost u opštem mraku tog vremena, kao mesto okupljanja, kao naše novo sutra, i kao motor koji nas je is tog ludog vremena izgurao.         Klupaja je davne 2006te, koliko me sećanje služi, otišla u istoriju. Danas kad me pitaju zašto na svetu (Interneta) nema više tako pozitivnih ljudi, ili zašto nema te energije koju smo mi imali (a imamo je još uvek), ja jednostavno kažem… nemaju svoju klupaju…  Neko je odlučio da je taj park lepši bez nje i tako ih ostavio na cedilu svim ovim fesjbljak i sličnim fazonima.. Nemaju gde zoru da dočekaju, pa moraju uz komp… kući..       Afrodita je odavno penzionisana, a ni pivo nije ono što je bilo… Jedino se moja ramena još drže J  Vežbalo se, vežbalo…       I sada.. da ne pomislite da sam samo ja vežbao, bilo je tu još puno njih…        Za sve te divne dane (a posebno noći) i za našu klupaju zajedno dižu čaše:   Giga, AcoKV, bahus,  chobanica, DrDa, Mona, cRvena, Helena, chombe, frt, Spidoje, Milos, Dina, Cimba, ControPenal, BigFoot, Marijan, Jelena, Cviki, francuz, gaja, zver, Webgazda, Steki, Zoro, Mare,  Gandzha, Feral, Bocky, Salac, Marija, Heha, Smut, Xman…   ....i mnogi drugi, za koje se nadam da mi neće zameriti što ih ovog puta nisam pomenuo…     … a nastavak… sledi.. uskoro… 

  3396 Objavio/la Chupko Chupavi
• By Chupko Chupavi

  KLUPAJA – Priča o nekim drugim dinosaurusima

     Ova priča mogla bi da počne kao i svaka bajka…. U jednoj dalekoj zemlji, ziveli su dobri i mirni ljudi i imali nemirnu dečurliju, koja u mračno doba Zloboleona veličanstveog nisu imali dovoljno igračaka, pa su utehu nalazili u računaljkama....       Eh… kako nisu imali svoje računaljke, snalazili su se kako su znali i umeli… Stara računarska učionica RCUBA (Računarski Centar Univerziteta u Beogradu) stvorila je jedan, tada novi oblik zabave i, shodno tome, nove učesnike u toj zabavi..  IRCERE.       Ovo je oda prvim beogradskim ircerima, sjajnoj ekipi nekih (tada) novih klinaca koji su u onom totalnom ludilu opšteg nemanja, prinašli osmehe družeći se onim srećnicima “preko grane” na jedan jedini mogući način.. na chatu. CELA TRI ili ČETIRI SATA su ircali… a onda bi se vrata RCUBA zatvorila do sledećeg radnog dana.. u 10 sati uveče.        U tim pionirskim danima srpskog irca, u vreme stvaranja sobe #serbia na Ircnetu i prvih dana kasnije moćnog SerbianCafea, glavna briga bila je da li ce Aftodita raditi i da li će biti dovoljno slobodnih računara…. Uz pitanje zasto dan tako kratko traje..    Njeno veličanstvo AFRODITA – prvi server - veza ircera sa svetom        Ono što je bilo posebno, i što to vreme izdvaja od svih ostalih fejsbukovskih i ostalih euforija, bilo je vreme posle 10….          Najbliže dovoljno mračno i, koliko toliko skriveno mesto, bio je parkić iza hotela Metropol, a najmisterioznije mesto u tom parkiću bila je klupica u drugom redu desno, ka Tašmajdanu…. Tu se društvo posle ircanja okupljalo, a ni zimi nisu bile retke noći koje su dočekane u prepičavanju novih poznanstavsa i pravljenju planova za veliku i svetlu budućnost.        Moja malenkost, kao neko ko je već imao svoj mali svet u obliku sopstvene racunarske laboratorije i kakav takav pristup internetu, ponekad bi se priključio u tom beskrajnom maštanju … naravno, ulaznica u to visoko društvo morala je da se plati… uglavnom se svodila na par gajbi piva iz obližnjih klubova.   Moram priznati da sam se, iako stariji od većine,  ponekad osećao kao “mali od palube”.  Moja, danas široka ramena, sigorno svoj raspon duguju i brzini kojom su se gajbice praznile…          Još jedan detalj ostao je tokom svih ovih godina fascinantan…  Klupaja je vremenomo postala sinonim provoda, društvo je raslo, a niko od, danas već odraslih porodičnih ljudi sa kojima se čstp susrećem, ne može da se seti da se iko ikada posvađao ili da je jedna ružna reč rečena. Današnjim klincima to svakako izgleda kao mislena imenica, ali to je i razlog zašto u naslovu ove priće stoji reč dinosaurusi… Danas, osim par časnih izuzetaka, u svetu Interneta, a pogotovo irca, nema tog fer pleja i opšte pozitivne atmosphere, nepokolebljive vere u sebe i bolje sutra… i koliko god da je to nekima smešno, svi ti dinosaurusi zaista su doziveli to bolje sutra. Zašto ? Pa, odgovor je jasan… verovali su u sebe.          Verovali su u sebe toliko, da su u jesenim noćima poslednje godine prošlog veka, zajedno, u mraku oko klupaje stvorili remek delo psihologije ubdućeg internet vremena - tekst “Klupica za navlačenje”, prvi tekst  u kome se predviđa pojava novih bolesti zavisnosti  - zavisnosti od interneta. Prava je šteta što je originalni tekst tog dokumenta izgubljen u onom ludilu vremena koje je posle toga nastalo, i autor ovog blga bio bi veoma srećan da taj tekst pronađe.       Zašto je taj tekst toliko bitan? Hmmm.. možda nije on toliko bitan, koliko je budio onaj deo svesti koji ponekad zanemarimo ploveći tim imaginarnim morima reči ispisanih na monitoru, zaboravljajući da one pretaju da postoje onog momenta kada se klikne na ono X gore desno, ili kada nestane struje…..       Budio nam je svest da znamo kada da kliknemo na to X, ili kada da isključimo struju, kako da ne dozvolimo da nam se zivot preseli u svet koji ne postoji i kako da se otmemo imaginarnom osecaju vaznosti kad dobijemo neki znak ispred nicka…  kako da ne budemo nickovi, nego da i dalje ostanemo nasmejani, iskreni i vedri ljudi (večito žedni onog ranije pomenutog piva, pa čak i ako je podgrejano od radijatora u magacinu pića osrednjih kafića).       Budio nam je svest da pomažemo jedni druge, a ne da gledamo kako da jedni drugima napakostimo…. Budio je prve ircerske ljubavi, a neke su prerasle i u veze koje i danas traju, baš kao i divna prijateljstva iz tih prvih dana…            Klupica za navlačenje, kao tekst, postao je deo nas, a pojam klupice je zauvek ostao sinonim za neko ludo vreme u kome je naša klupica bila i ostala  velika svetlost u opštem mraku tog vremena, kao mesto okupljanja, kao naše novo sutra, i kao motor koji nas je is tog ludog vremena izgurao.         Klupaja je davne 2006te, koliko me sećanje služi, otišla u istoriju. Danas kad me pitaju zašto na svetu (Interneta) nema više tako pozitivnih ljudi, ili zašto nema te energije koju smo mi imali (a imamo je još uvek), ja jednostavno kažem… nemaju svoju klupaju…  Neko je odlučio da je taj park lepši bez nje i tako ih ostavio na cedilu svim ovim fesjbljak i sličnim fazonima.. Nemaju gde zoru da dočekaju, pa moraju uz komp… kući..       Afrodita je odavno penzionisana, a ni pivo nije ono što je bilo… Jedino se moja ramena još drže J  Vežbalo se, vežbalo…       I sada.. da ne pomislite da sam samo ja vežbao, bilo je tu još puno njih…        Za sve te divne dane (a posebno noći) i za našu klupaju zajedno dižu čaše:   Giga, AcoKV, bahus,  chobanica, DrDa, Mona, cRvena, Helena, chombe, frt, Spidoje, Milos, Dina, Cimba, ControPenal, BigFoot, Marijan, Jelena, Cviki, francuz, gaja, zver, Webgazda, Steki, Zoro, Mare,  Gandzha, Feral, Bocky, Salac, Marija, Heha, Smut, Xman…   ....i mnogi drugi, za koje se nadam da mi neće zameriti što ih ovog puta nisam pomenuo…     … a nastavak… sledi.. uskoro… 

  Jan 08, 2014 3396
• 08 Jan 2014
  Moja Gošća Jelica Greganović Ruska Tuga pregolema

      Moja današnja gošća književnica Jelica Greganović koja ima  izbor reči veći od Rusije.Obožavam da čitam njene vesele tekstove i nadam se i vama će doneti smeha. ================================================================   Baš negde u ovo božićno doba, mojom roditeljskom kućom se manirom stepe širila ruska tuga. Golema, pregolema. Ogromantna. Jeste da smo svi bili svečano obučeni, naročito ja koja sam za tu priliku bila sva mašnama ukrašena. Belim, naravno, da se ukomponuju sa belim hulahopkama za koje mi je sastavljanjem obrva zapoveđeno da ih slučajno ne isprljam i goste ne dočekam sa rudarskim flekama na kolenima. Zahvaljujući pomenutim mašnama, izgledala sam kao sindikalno okupljanje tropskih leptirova. Duple svilene mašne iznad svakog uveta, na svu sreću su mi samo dva izrasla, jedna nakostrešena, ripsasta, centrirana na moje letvaste grudi, i dve na svakom od para kengurskih džepova svečane mi haljine. Koja je neodoljivo podsećala na podivljalu pečurku. Otac i Roditejica mi moja su takođe bili uparađeni, doduše s više ozbiljnosti od moje malenkosti, i poput Scile i Haribde su nervozno hodali hodnikom očekujući žrtve...izvinjavam se, goste. Jer, to nam je bila poslednja šansa, jaja su bila na ivici svoje senzibilne izdržljivosti. Uostalom, baš kao i naša porodična, mentalna ravnoteža. Moja Roditeljica je već danima počinjala da piše pismo Onjeginu, dok je Otac tiho žuborio Jesenjina. Ja sam tih dana shvatala zašto su me upisali u eksperimentalnu školu u kojoj se ruski učio od prvog razreda – zato da bih mogla u originalu da plačem nad Ruskom salatom. Onom novogodišnjom, spremljenom u količini koju ni izgladnela divizija nakon višednevnog forsiranog marša ne bi mogla da pojede, onom koja bi mogla i Rusiju da nahrani.   Ta Ruska salata je bila opsesivno prokletstvo kako naše, tako i svih ostalih porodica u Srbiji. Nova Godina nije mogla ni da pomisli da dođe, ako je veseli odbor za doček ne sačeka sa bar vanglom ruske salate. Zašto, to niko ne zna. Ne zna se koji je špijun podmukli podvalio srpskoj naciji Rusku salatu koja je bila obaveznija od novogodišnje jelke. Čak je i prase, u ime moguće krize, moglo da izostane, ali Ruska salata ni slučajno, ni namerno. Ona je morala da caruje svečarskim stolom, a prema uputstvima trebalo ju je jesti uz sve, od mesa do kolača. Ako ni zbog čega drugog, ono zato što je za njenu proizvodnju utrošeno toliko vremena koliko se za tri slave i dve tajne večere ne troši. Seckanja radi. Veče pred Novu Godinu bi Srbiju brže od šestoaprilskog rata mogao da osvoji i dvocifreni neprijatelj. Zato što Srbija tada secka. Sitno, sitno, ali ne presitno. I obavezno jednako. Usklađeno sa graškom. Zato što sve u Ruskoj salati mora da bude jednako, ne može da štrči i kvari tradiciju. Za koju se ne zna kad je počela, a još manje ima li ikakve nade da će se ikada završiti i besomučnog seckanja rešiti izmučene državljane. Naravno da kao i kod ostalih religija, tako i u Ruskosalatnoj, postoje sekte i bundžije koje se trude da oprečnim tumačenjima unesu nemir u postojeće stanje. Među njima su najžešće sukobljene one od kojih jedna tvrdi da kuvanoj piletini nije mesto u ruskoj salati, dok  druga tvrdi da bez piletine se može postići samo feler. Nešto manje primećeni su oni koji se kunu u senf, bez kog majonez ima prosto previše majonezast ukus, ali ima i fanatika koji tvrde da unutra treba munuti i jogurt. Njih ne treba shvatati ozbiljno, to u amaterski pokreti, za razliku od novodobnih inovatora koji Rusku salatu prave sa želatinom. Što je već dovoljno da se oformi nova inkvizicija koja bi kaznila tu blasfemiju. Mi smo bili belopileći pokret i to iz jednostavnih, količinsko megalomanskih razloga – da je bude što više. Da ne možemo godinama da je pojedemo, ali da je bude dovoljno u slučaju da se dva tri susedna grada odluče da svrate kod nas za doček. Za seckanje pomenutog pilećeg dekoltea je bio zadužen Otac, zahvaljujući svom inženjerskom pozivu. Meni su davali onaj tupi nož, kojim ni voda ne može da se ošteti, da njime testerišem kuvane šargarepe. I pazim da se ne razmrljave. Za to vreme je Roditeljica pripremala sastojke za još jedan pokušaj razvoda, jaja i zejtin. Za ručno pravljenje majoneza. Zato što smo mi spadali u fundamentaliste koji nisu priznavali tubiran ili tegliran kupovni majonez. Da bi stvar bila još napetija, proces mućenja se izvodio viljuškom. Nakon što bi sve što se iseckati dalo bilo ukockano, Otac i Roditeljica su se povlačili u kuhinju i alhemičarski pristupali majoneznoj drami. Roditeljica je kao pobesnela tukla žumanca o zidove vangle, dok je Otac preciznošću čoveka koji rukuje nitroglicerinom, a  ne zejtinom, ukapavao s tačno određene visine. Povremeno bi Roditeljica ciknula tako da je komšiluk prste od straha odsecao, jer naravno i oni su učestvovali u sveopštoj seckaniji Ruskosalatnog pokreta, a Otac bi zelen od straha ubrzao ili usporavao sipanje ulja. Posle oko skoro sat vremena zaglušujuće buke, u kojoj je više od svih trpela jadna vangla, Roditeljica bi stekla zavidne bicepse na desnoj ruci, ali je zato ručno proizvedeni majonez stidljivo drhturio konačno doveden u pravo agregatno stanje. Umešavanje iseckotina se vršilo nežno i ujednačenim pokretima. Samo Roditeljica je imala kvalifikacije za ovaj zahtevni proces. Mi smo, gluvi od majoneza, stajali sa strane, diveći se cisterni Ruske salate koja se rađala pred našim očima. Naravno da to nije bilo sve, Ruska salata nije smela tek tako da se stavi u frižider, ne, ne...Prvo je morala da se odmori. Tu njenu potrebu sam svim srcem razumela. Ako smo mi bili umorni, kako li je tek njoj bilo u toj postnatalnoj fazi. Onda je iznošena na balkon, pod uslovom da tamo nije prehladno. Sa balkona u frižider. Ili obrnuto, prvo u frižider, onda na balkon, pa nazad u frižider. Tu negde je stizala i Nova Godina koja nije mogla da čeka danima da naša ruska salata postigne pravo, željeno stanje... Te prve, novogodišnje večeri smo je jeli slatko, uz uskostručne Roditeljičine komentare: »Možda je mrvu onako malo više nekako ali ipak...rekla sam ti ja da lakše sipaš zejtin...« Otac je odmahivao glavom punom ruske salate i mumlao: »Ma, odlična je, bolja od lanjske...« Jeli smo je danima, a nje je kao uklete bivalo sve više i više...Jeli smo je uz sve, grašak nam je na uši izlazio, skoro smo kokodakali od jajčanog efekta, a nje prokletinje nikako nije htelo da bude manje. Jedina nada su nam bili gosti, ali oni su nas zaobilazili u širokom luku, baš kao i mi njih. Znali su, kao i mi što smo znali, šta ih čeka – jedenje tuđe Ruske salate, dok kod kuće tvoja hvata sve žući pokrov. Zbog toga smo se džabe uparađivali, uzalud su se disciplinovano belele moje hulahopke, niko nije hteo da natrči u goste i posle nedelju dana borbe sa sopstvenom Ruskom salatom bude poslužen našom. Ma koliko majonez sami proizvodili. I senfa mu ne dodavali. A, naša ruska salata je prelazila u stadijum razumnog bića, doduše šizofreno razdeljenog na iseckane sastojke. Krompir, šargarepa i grašak su već dogovarali koaliciju sa kiselim krastavčićima, računajući na pobedu nad pilećim mesom i šunkom. Moja Roditeljica je, umorna od čekanja, sedala za beli papir i počinjala da piše: »Я к вам пишу – чего же боле? Что я могу еще сказать? Теперь, я знаю, в вашей воле Меня презреньем наказать...«   p.s. Hvala najboljem, Bobu Živkoviću, za verovatno prvu u istoriji ilustraciju ruske salate.

  2302 Objavio/la Dubravka Belogrlic
• By Dubravka Belogrlic

  Moja Gošća Jelica Greganović Ruska Tuga pregolema

      Moja današnja gošća književnica Jelica Greganović koja ima  izbor reči veći od Rusije.Obožavam da čitam njene vesele tekstove i nadam se i vama će doneti smeha. ================================================================   Baš negde u ovo božićno doba, mojom roditeljskom kućom se manirom stepe širila ruska tuga. Golema, pregolema. Ogromantna. Jeste da smo svi bili svečano obučeni, naročito ja koja sam za tu priliku bila sva mašnama ukrašena. Belim, naravno, da se ukomponuju sa belim hulahopkama za koje mi je sastavljanjem obrva zapoveđeno da ih slučajno ne isprljam i goste ne dočekam sa rudarskim flekama na kolenima. Zahvaljujući pomenutim mašnama, izgledala sam kao sindikalno okupljanje tropskih leptirova. Duple svilene mašne iznad svakog uveta, na svu sreću su mi samo dva izrasla, jedna nakostrešena, ripsasta, centrirana na moje letvaste grudi, i dve na svakom od para kengurskih džepova svečane mi haljine. Koja je neodoljivo podsećala na podivljalu pečurku. Otac i Roditejica mi moja su takođe bili uparađeni, doduše s više ozbiljnosti od moje malenkosti, i poput Scile i Haribde su nervozno hodali hodnikom očekujući žrtve...izvinjavam se, goste. Jer, to nam je bila poslednja šansa, jaja su bila na ivici svoje senzibilne izdržljivosti. Uostalom, baš kao i naša porodična, mentalna ravnoteža. Moja Roditeljica je već danima počinjala da piše pismo Onjeginu, dok je Otac tiho žuborio Jesenjina. Ja sam tih dana shvatala zašto su me upisali u eksperimentalnu školu u kojoj se ruski učio od prvog razreda – zato da bih mogla u originalu da plačem nad Ruskom salatom. Onom novogodišnjom, spremljenom u količini koju ni izgladnela divizija nakon višednevnog forsiranog marša ne bi mogla da pojede, onom koja bi mogla i Rusiju da nahrani.   Ta Ruska salata je bila opsesivno prokletstvo kako naše, tako i svih ostalih porodica u Srbiji. Nova Godina nije mogla ni da pomisli da dođe, ako je veseli odbor za doček ne sačeka sa bar vanglom ruske salate. Zašto, to niko ne zna. Ne zna se koji je špijun podmukli podvalio srpskoj naciji Rusku salatu koja je bila obaveznija od novogodišnje jelke. Čak je i prase, u ime moguće krize, moglo da izostane, ali Ruska salata ni slučajno, ni namerno. Ona je morala da caruje svečarskim stolom, a prema uputstvima trebalo ju je jesti uz sve, od mesa do kolača. Ako ni zbog čega drugog, ono zato što je za njenu proizvodnju utrošeno toliko vremena koliko se za tri slave i dve tajne večere ne troši. Seckanja radi. Veče pred Novu Godinu bi Srbiju brže od šestoaprilskog rata mogao da osvoji i dvocifreni neprijatelj. Zato što Srbija tada secka. Sitno, sitno, ali ne presitno. I obavezno jednako. Usklađeno sa graškom. Zato što sve u Ruskoj salati mora da bude jednako, ne može da štrči i kvari tradiciju. Za koju se ne zna kad je počela, a još manje ima li ikakve nade da će se ikada završiti i besomučnog seckanja rešiti izmučene državljane. Naravno da kao i kod ostalih religija, tako i u Ruskosalatnoj, postoje sekte i bundžije koje se trude da oprečnim tumačenjima unesu nemir u postojeće stanje. Među njima su najžešće sukobljene one od kojih jedna tvrdi da kuvanoj piletini nije mesto u ruskoj salati, dok  druga tvrdi da bez piletine se može postići samo feler. Nešto manje primećeni su oni koji se kunu u senf, bez kog majonez ima prosto previše majonezast ukus, ali ima i fanatika koji tvrde da unutra treba munuti i jogurt. Njih ne treba shvatati ozbiljno, to u amaterski pokreti, za razliku od novodobnih inovatora koji Rusku salatu prave sa želatinom. Što je već dovoljno da se oformi nova inkvizicija koja bi kaznila tu blasfemiju. Mi smo bili belopileći pokret i to iz jednostavnih, količinsko megalomanskih razloga – da je bude što više. Da ne možemo godinama da je pojedemo, ali da je bude dovoljno u slučaju da se dva tri susedna grada odluče da svrate kod nas za doček. Za seckanje pomenutog pilećeg dekoltea je bio zadužen Otac, zahvaljujući svom inženjerskom pozivu. Meni su davali onaj tupi nož, kojim ni voda ne može da se ošteti, da njime testerišem kuvane šargarepe. I pazim da se ne razmrljave. Za to vreme je Roditeljica pripremala sastojke za još jedan pokušaj razvoda, jaja i zejtin. Za ručno pravljenje majoneza. Zato što smo mi spadali u fundamentaliste koji nisu priznavali tubiran ili tegliran kupovni majonez. Da bi stvar bila još napetija, proces mućenja se izvodio viljuškom. Nakon što bi sve što se iseckati dalo bilo ukockano, Otac i Roditeljica su se povlačili u kuhinju i alhemičarski pristupali majoneznoj drami. Roditeljica je kao pobesnela tukla žumanca o zidove vangle, dok je Otac preciznošću čoveka koji rukuje nitroglicerinom, a  ne zejtinom, ukapavao s tačno određene visine. Povremeno bi Roditeljica ciknula tako da je komšiluk prste od straha odsecao, jer naravno i oni su učestvovali u sveopštoj seckaniji Ruskosalatnog pokreta, a Otac bi zelen od straha ubrzao ili usporavao sipanje ulja. Posle oko skoro sat vremena zaglušujuće buke, u kojoj je više od svih trpela jadna vangla, Roditeljica bi stekla zavidne bicepse na desnoj ruci, ali je zato ručno proizvedeni majonez stidljivo drhturio konačno doveden u pravo agregatno stanje. Umešavanje iseckotina se vršilo nežno i ujednačenim pokretima. Samo Roditeljica je imala kvalifikacije za ovaj zahtevni proces. Mi smo, gluvi od majoneza, stajali sa strane, diveći se cisterni Ruske salate koja se rađala pred našim očima. Naravno da to nije bilo sve, Ruska salata nije smela tek tako da se stavi u frižider, ne, ne...Prvo je morala da se odmori. Tu njenu potrebu sam svim srcem razumela. Ako smo mi bili umorni, kako li je tek njoj bilo u toj postnatalnoj fazi. Onda je iznošena na balkon, pod uslovom da tamo nije prehladno. Sa balkona u frižider. Ili obrnuto, prvo u frižider, onda na balkon, pa nazad u frižider. Tu negde je stizala i Nova Godina koja nije mogla da čeka danima da naša ruska salata postigne pravo, željeno stanje... Te prve, novogodišnje večeri smo je jeli slatko, uz uskostručne Roditeljičine komentare: »Možda je mrvu onako malo više nekako ali ipak...rekla sam ti ja da lakše sipaš zejtin...« Otac je odmahivao glavom punom ruske salate i mumlao: »Ma, odlična je, bolja od lanjske...« Jeli smo je danima, a nje je kao uklete bivalo sve više i više...Jeli smo je uz sve, grašak nam je na uši izlazio, skoro smo kokodakali od jajčanog efekta, a nje prokletinje nikako nije htelo da bude manje. Jedina nada su nam bili gosti, ali oni su nas zaobilazili u širokom luku, baš kao i mi njih. Znali su, kao i mi što smo znali, šta ih čeka – jedenje tuđe Ruske salate, dok kod kuće tvoja hvata sve žući pokrov. Zbog toga smo se džabe uparađivali, uzalud su se disciplinovano belele moje hulahopke, niko nije hteo da natrči u goste i posle nedelju dana borbe sa sopstvenom Ruskom salatom bude poslužen našom. Ma koliko majonez sami proizvodili. I senfa mu ne dodavali. A, naša ruska salata je prelazila u stadijum razumnog bića, doduše šizofreno razdeljenog na iseckane sastojke. Krompir, šargarepa i grašak su već dogovarali koaliciju sa kiselim krastavčićima, računajući na pobedu nad pilećim mesom i šunkom. Moja Roditeljica je, umorna od čekanja, sedala za beli papir i počinjala da piše: »Я к вам пишу – чего же боле? Что я могу еще сказать? Теперь, я знаю, в вашей воле Меня презреньем наказать...«   p.s. Hvala najboljem, Bobu Živkoviću, za verovatno prvu u istoriji ilustraciju ruske salate.

  Jan 08, 2014 2302
• 06 Jan 2014
  Kuća bez Zavesa

    Ovu istinitu priču ispričao mi je moj prijatelj Galeb.Vrlo simbolično  ime za njega, jer baš kao i ova ptica odleti i za čas ga nema ali se vrati i na obalu,kad ogladni za ljudima. Priča je o njegovom privremenom boravku na Novom Zelandu i kako se snašao ovde.   Bila je to odluka ,poći bilo gde i što dalje ,pa nije ni bilo čudo što je izabrao baš Novi Zeland.Jer odavde ..nema dalje.   Stigao je sa malom putnom torbom ,kao da je krenuo na vikend  i smestio se u jednom Hostelu,najjeftinijem koji je našao u centru grada.Centar je izabrao da bi sve mogao obaviti koračajući ulicama grada u kome nikad nije bio.Naravno to je za avanturistu kao što je on ,bilo vrlo zanimljivo .Voleo je, bez obzira što su ga mnogi smatrali samotnjakom, da razgovora sa ljudima.   Koristio je taj dar da što više sazna o stanovima,poslovima i daljem putu. Tako je i, taman na vreme kad se već počehu nazirati rupe u budžetu, došao do prvog posla.Mada je za to mogao biti zahvalan jednoj baki iz Dalmacije koja se udala za dedu prvog mu poslodavca. Tražili su ljude koji će promovirati izbore.Kiwi (novozelandjani), nisu baš tako zainteresovani za politiku.   Nije se baš nadao da će dobiti posao kad je ušao u zgradu.Čekaonica je bila prepuna mladjih ljudi,verovatno studenata koji su bili na ferijama.Ipak sede,da se bar odmori.Na ulazu je svako morao da zapiše svoje ime.Galebović je zapisao svoje.Vrata na ulazu su se zatim,kad je čekaonica bila puna, zatvorila.Posao je bio vrlo popularan.Državni u nekom smislu, a kako je bio na odredjeno vreme, odlično je bio plaćen.   Jedan Gospodin je ušao u čekaonicu iz kancelarije i uzeo  listu kandidata. Par minuta je pregeldao i onda rekao:'Gospodin Galebović.' Galeb se okrenu oko sebe ne verujući da ima još neko sa tim prezimenom 'Pa jel tu Gospodin Galebovic ?', upita gospodin opet, sad već pomalo nestrpljivo. Galeb shvati , da od svih tih koji se ponadaše ,on proziva njega! Poskoči u trenu i podje za budućim mu poslodavcem. 'Smim te zvat fini deški', reče Gospodin i odmah na engleskom doda:'Tako me je zvala moja Nona'. Gospodin ga je izabrao baš po prezimenu i zbog sećanja na svoju baku,koja mora da je bila jako dobra osoba . Eto tako je došao do svog prvog posla.Posao je bio jednostavan.Išao je od kuće do kuće ,raspitivao se kod stanovnika sa listom koju su mu dali ,da li su prijavljeni za glasanje . Tako dodje na jedna vrata i pozvoni Otvori jedna mladja žena a iz pozadine se začulo: 'Šta bre oće taj koji k...c,opet nam uvaljuju neke pi...rije.nisam se još ni od onog j..enog usisisvača oporavio. Galeb se smeškao mladoj dami i naravno jako obradovao da je sreo tako veselog i rečitog zemljaka, pa odgovori na našem jeziku:   'Neću vas dugo zadržavati.Ja po nalogu Izborne komisije,samo nešto da pitam.' Ah,kako se obradovaše zemljaci kad su čuli da je Galeb naše gore list.Malo nas je ovde, pa nam svaka reč dodje kao poklon sa neba. Nije bilo šanse da krene dalje najmanje za par sati, u koje se nekako uvalio i domaći ručak a bogami i par piva. Galeb je i dan danas, iako dugo već plovi na svom jedrenjaku drugim morima, u kontaktu s prvim zemljacima koje je ovde sreo. Od njih je i saznao za Kuću bez Zavesa. Oni su mu dali ideju da podje u Glenn Ines (jedna od mnogih četvrti u Aucklandu) i da gleda koje kuće nemaju zavese ,da zapiše adrese.Potom  da ode u Housing(organizacija koja izdaje državne kuće osobama malih primanja., da im da adrese i da objasni svoju situaciju.   Tako je Galeb dobio svoju prvu kuću.Sa novcem koji je zaradio skromno ju je opremio i razmišljao ,šta će dalje .Izbori su prošli,pare su se trošile.Kuća je bila baš jeftina i dobio je i neka primanja na Socijalnom ali ipak je tražio posao I našao ga je u Tauranga jednom gradu srednje velićine pa je tu itekakko stekao  slavu u planiranju grada. Ali Galebovi su takve ptice,uvek  bi da polete i tako i naš galeb odlete..na neka druga mora. Poslednji put mi se javio sa svog jedrenjaka u Lustice Meljine i malko se ljutio kad mu poželeh mirno  more, jer se spremao isploviti.'Nista bre mala ne znaš,meni i Squaw (ime jdrenjaka ),  ne treba mirno more'. Dragi Galebe pozdravljam te. Sailor ahoy .Hvala za priču i burno more.        

  3776 Objavio/la Dubravka Belogrlic
• By Dubravka Belogrlic

  Kuća bez Zavesa

    Ovu istinitu priču ispričao mi je moj prijatelj Galeb.Vrlo simbolično  ime za njega, jer baš kao i ova ptica odleti i za čas ga nema ali se vrati i na obalu,kad ogladni za ljudima. Priča je o njegovom privremenom boravku na Novom Zelandu i kako se snašao ovde.   Bila je to odluka ,poći bilo gde i što dalje ,pa nije ni bilo čudo što je izabrao baš Novi Zeland.Jer odavde ..nema dalje.   Stigao je sa malom putnom torbom ,kao da je krenuo na vikend  i smestio se u jednom Hostelu,najjeftinijem koji je našao u centru grada.Centar je izabrao da bi sve mogao obaviti koračajući ulicama grada u kome nikad nije bio.Naravno to je za avanturistu kao što je on ,bilo vrlo zanimljivo .Voleo je, bez obzira što su ga mnogi smatrali samotnjakom, da razgovora sa ljudima.   Koristio je taj dar da što više sazna o stanovima,poslovima i daljem putu. Tako je i, taman na vreme kad se već počehu nazirati rupe u budžetu, došao do prvog posla.Mada je za to mogao biti zahvalan jednoj baki iz Dalmacije koja se udala za dedu prvog mu poslodavca. Tražili su ljude koji će promovirati izbore.Kiwi (novozelandjani), nisu baš tako zainteresovani za politiku.   Nije se baš nadao da će dobiti posao kad je ušao u zgradu.Čekaonica je bila prepuna mladjih ljudi,verovatno studenata koji su bili na ferijama.Ipak sede,da se bar odmori.Na ulazu je svako morao da zapiše svoje ime.Galebović je zapisao svoje.Vrata na ulazu su se zatim,kad je čekaonica bila puna, zatvorila.Posao je bio vrlo popularan.Državni u nekom smislu, a kako je bio na odredjeno vreme, odlično je bio plaćen.   Jedan Gospodin je ušao u čekaonicu iz kancelarije i uzeo  listu kandidata. Par minuta je pregeldao i onda rekao:'Gospodin Galebović.' Galeb se okrenu oko sebe ne verujući da ima još neko sa tim prezimenom 'Pa jel tu Gospodin Galebovic ?', upita gospodin opet, sad već pomalo nestrpljivo. Galeb shvati , da od svih tih koji se ponadaše ,on proziva njega! Poskoči u trenu i podje za budućim mu poslodavcem. 'Smim te zvat fini deški', reče Gospodin i odmah na engleskom doda:'Tako me je zvala moja Nona'. Gospodin ga je izabrao baš po prezimenu i zbog sećanja na svoju baku,koja mora da je bila jako dobra osoba . Eto tako je došao do svog prvog posla.Posao je bio jednostavan.Išao je od kuće do kuće ,raspitivao se kod stanovnika sa listom koju su mu dali ,da li su prijavljeni za glasanje . Tako dodje na jedna vrata i pozvoni Otvori jedna mladja žena a iz pozadine se začulo: 'Šta bre oće taj koji k...c,opet nam uvaljuju neke pi...rije.nisam se još ni od onog j..enog usisisvača oporavio. Galeb se smeškao mladoj dami i naravno jako obradovao da je sreo tako veselog i rečitog zemljaka, pa odgovori na našem jeziku:   'Neću vas dugo zadržavati.Ja po nalogu Izborne komisije,samo nešto da pitam.' Ah,kako se obradovaše zemljaci kad su čuli da je Galeb naše gore list.Malo nas je ovde, pa nam svaka reč dodje kao poklon sa neba. Nije bilo šanse da krene dalje najmanje za par sati, u koje se nekako uvalio i domaći ručak a bogami i par piva. Galeb je i dan danas, iako dugo već plovi na svom jedrenjaku drugim morima, u kontaktu s prvim zemljacima koje je ovde sreo. Od njih je i saznao za Kuću bez Zavesa. Oni su mu dali ideju da podje u Glenn Ines (jedna od mnogih četvrti u Aucklandu) i da gleda koje kuće nemaju zavese ,da zapiše adrese.Potom  da ode u Housing(organizacija koja izdaje državne kuće osobama malih primanja., da im da adrese i da objasni svoju situaciju.   Tako je Galeb dobio svoju prvu kuću.Sa novcem koji je zaradio skromno ju je opremio i razmišljao ,šta će dalje .Izbori su prošli,pare su se trošile.Kuća je bila baš jeftina i dobio je i neka primanja na Socijalnom ali ipak je tražio posao I našao ga je u Tauranga jednom gradu srednje velićine pa je tu itekakko stekao  slavu u planiranju grada. Ali Galebovi su takve ptice,uvek  bi da polete i tako i naš galeb odlete..na neka druga mora. Poslednji put mi se javio sa svog jedrenjaka u Lustice Meljine i malko se ljutio kad mu poželeh mirno  more, jer se spremao isploviti.'Nista bre mala ne znaš,meni i Squaw (ime jdrenjaka ),  ne treba mirno more'. Dragi Galebe pozdravljam te. Sailor ahoy .Hvala za priču i burno more.        

  Jan 06, 2014 3776
• 05 Jan 2014
  Ljubav-poučna priča

  Jednom davno, svi ljudski osećaji i svi ljudski kvaliteti našli su se na jednom skrivenom mestu na Zemlji. Kada je DOSADA zevnula treći put, LUDOST je uvek tako luda, predložila: `Hajde da se igramo skrivalice! Ko se najbolje sakrije,pobednik je medju osećanjima.` INTRIGA je podigla desnu obrvu, a RADOZNALOST je ne mogavši prećutati upitala:`Skrivalice, kakva je to igra?` `To je jedna igra, započela je objašnjavajući LUDOST, u kojoj ja pokrijem oči i brojim do milion, dok se svi vi ne sakrijete. Kada završim brojanje, polazim u potragu i koga ne pronadjem, taj je pobednik`. ENTUZIJAZAM je zaplesao, sledilo ga je ODUŠEVLJENJE.  SREĆA je toliko skakala da je nagovorila SUMNJU i APATIJU koju nikada ništa nije interesovalo. Ali, nisu se svi hteli igrati. ISTINA je bila protiv skrivanja, a zašto bi se skrivala, ionako uvek na kraju, svi propadnu. PONOS je mislio da je to glupa ideja, iako ga je zapravo mučilo što on nije taj koji se setio i predložio igru. OPREZ nije hteo da reskira. Jedan...dva...tri....', počela je brojati LUDOST. Prva se sakrila LENJOST, koja se kao i uvek, samo bacila iza prvog kamena na putu. VERA se popela na nebo, ZAVIST se sakrila u senku USPEHA, koji se mučeći popeo na vrh najvišeg drveta. VELIKODUŠNOST se nikako nije mogla odlučiti gde da se sakrije, jer joj se svako mesto činilo savršenim za nekog od njenih prijatelja. LEPOTA je uskočila u kristalno čisto jezero, a SRAMEŽLJIVOST je provirivala kroz pukotinu drveta. DIVOTA je našla svoje mesto u letu leptira, a SLOBODA u dahu vetra. SEBIČNOST je pronašla skrovište,ali samo za sebe! LAŽ se sakrila na dno okeana (laže, na kraju duge), a POŽUDA i STRAST u krater vulkana. ZABORAV se zaboravio sakriti, ali to nije važno. Kada je LUDOST izbrojavala 999.999, LJUBAV još nije pronašla skrovište, jer je bilo sve zauzeto. Ugledavši ružičnjak, uskočila je, prekrivši se prekrasnim pupoljcima.  'Milion'! - povikala je LUDOST i započela potragu. Prvo je pronašla LENJOST, iza najbližeg kamena. Ubrzo je začula VERU kako raspravlja o teologiji sa Bogom, a STRAST i POŽUDA su iskočile iz kratera od straha.  Slučajno su se tu našle i ZAVIST i naravno USPEH, a SEBIČNOST nije trebalo ni tražiti. Sama je izletela iz svog savršenog skloništa koje se pokazalo da je pčelinja košnica. Od tolikog traženja LUDOST je ožednela, i tako je u kristalnom jezeru pronašla LEPOTU. Sa SUMNJOM je bilo jos lakše, jer ona se nije mogla odlučiti za skrovište, pa je ostala da sedi na obližnjem kamenu. Tako je LUDOST, malo-pomalo, pronašla gotovo sve. TALENT u zlatnom klasju žita, TESKOBU u izgubljenoj travi, LAŽ na kraju duge (laže, bila je na dnu okeana), a ZABORAV je zaboravio da su se uopšte ičega igrali. Samo LJUBAV nije mogla nigde pronaći. Pretražila je svaki grm i svaki vrh planine, i kada je već bila besna, ugledala je ružičnjak. Ušla je medju ruže, uhvatila suvu granu i od besa i iznemoglosti, počela udarati po prekrasnim pupoljcima. Odjednom se čuo bolan krik. Ružino trnje izgrebalo je LJUBAVI oči, LUDOST nije znala šta da učini. Pronašla je pobednika, osećanje nad osećanjima, ali LJUBAV je postala slepa.Plakala je LUDOST i molila LJUBAV da joj oprosti. Na kraju je odlučila da zauvek ostane uz LJUBAV i da joj pomaže. Tako je LJUBAV ostala pobednik nad osećanjima, ali je ostala slepa, a LUDOST, je prati gde god ide.

  1833 Objavio/la Bibaaa
• By Bibaaa

  Ljubav-poučna priča

  Jednom davno, svi ljudski osećaji i svi ljudski kvaliteti našli su se na jednom skrivenom mestu na Zemlji. Kada je DOSADA zevnula treći put, LUDOST je uvek tako luda, predložila: `Hajde da se igramo skrivalice! Ko se najbolje sakrije,pobednik je medju osećanjima.` INTRIGA je podigla desnu obrvu, a RADOZNALOST je ne mogavši prećutati upitala:`Skrivalice, kakva je to igra?` `To je jedna igra, započela je objašnjavajući LUDOST, u kojoj ja pokrijem oči i brojim do milion, dok se svi vi ne sakrijete. Kada završim brojanje, polazim u potragu i koga ne pronadjem, taj je pobednik`. ENTUZIJAZAM je zaplesao, sledilo ga je ODUŠEVLJENJE.  SREĆA je toliko skakala da je nagovorila SUMNJU i APATIJU koju nikada ništa nije interesovalo. Ali, nisu se svi hteli igrati. ISTINA je bila protiv skrivanja, a zašto bi se skrivala, ionako uvek na kraju, svi propadnu. PONOS je mislio da je to glupa ideja, iako ga je zapravo mučilo što on nije taj koji se setio i predložio igru. OPREZ nije hteo da reskira. Jedan...dva...tri....', počela je brojati LUDOST. Prva se sakrila LENJOST, koja se kao i uvek, samo bacila iza prvog kamena na putu. VERA se popela na nebo, ZAVIST se sakrila u senku USPEHA, koji se mučeći popeo na vrh najvišeg drveta. VELIKODUŠNOST se nikako nije mogla odlučiti gde da se sakrije, jer joj se svako mesto činilo savršenim za nekog od njenih prijatelja. LEPOTA je uskočila u kristalno čisto jezero, a SRAMEŽLJIVOST je provirivala kroz pukotinu drveta. DIVOTA je našla svoje mesto u letu leptira, a SLOBODA u dahu vetra. SEBIČNOST je pronašla skrovište,ali samo za sebe! LAŽ se sakrila na dno okeana (laže, na kraju duge), a POŽUDA i STRAST u krater vulkana. ZABORAV se zaboravio sakriti, ali to nije važno. Kada je LUDOST izbrojavala 999.999, LJUBAV još nije pronašla skrovište, jer je bilo sve zauzeto. Ugledavši ružičnjak, uskočila je, prekrivši se prekrasnim pupoljcima.  'Milion'! - povikala je LUDOST i započela potragu. Prvo je pronašla LENJOST, iza najbližeg kamena. Ubrzo je začula VERU kako raspravlja o teologiji sa Bogom, a STRAST i POŽUDA su iskočile iz kratera od straha.  Slučajno su se tu našle i ZAVIST i naravno USPEH, a SEBIČNOST nije trebalo ni tražiti. Sama je izletela iz svog savršenog skloništa koje se pokazalo da je pčelinja košnica. Od tolikog traženja LUDOST je ožednela, i tako je u kristalnom jezeru pronašla LEPOTU. Sa SUMNJOM je bilo jos lakše, jer ona se nije mogla odlučiti za skrovište, pa je ostala da sedi na obližnjem kamenu. Tako je LUDOST, malo-pomalo, pronašla gotovo sve. TALENT u zlatnom klasju žita, TESKOBU u izgubljenoj travi, LAŽ na kraju duge (laže, bila je na dnu okeana), a ZABORAV je zaboravio da su se uopšte ičega igrali. Samo LJUBAV nije mogla nigde pronaći. Pretražila je svaki grm i svaki vrh planine, i kada je već bila besna, ugledala je ružičnjak. Ušla je medju ruže, uhvatila suvu granu i od besa i iznemoglosti, počela udarati po prekrasnim pupoljcima. Odjednom se čuo bolan krik. Ružino trnje izgrebalo je LJUBAVI oči, LUDOST nije znala šta da učini. Pronašla je pobednika, osećanje nad osećanjima, ali LJUBAV je postala slepa.Plakala je LUDOST i molila LJUBAV da joj oprosti. Na kraju je odlučila da zauvek ostane uz LJUBAV i da joj pomaže. Tako je LJUBAV ostala pobednik nad osećanjima, ali je ostala slepa, a LUDOST, je prati gde god ide.

  Jan 05, 2014 1833