Blogovi

Pretraži blogove

 

Kategorije

Blogovi po datumu

Tagovi

Statistika

  • 469
    Blogs
  • 52
    Active Bloggers
467 blogs
  • 14 Nov 2013
    Добошарев
    састав на тему . . . невере   како невиност није била предуслов за брачну срећу моја једна рођакиња удаде се усуседно село за лепог младог и имућног, ал срамежљивог здраво. Ко девојка је био тај мој роћак вуле.а она, ватра буктећа, што на уму то на друму, што осмисли то и оствари, док он некако . .гњецав бијо.Кућа цветала уњој све блистало,ал брак јалов.једно другом су набеђивали грешку одоле. Тада још није бијо обичај да доктори вагају које неисправан. Онаје мислила да може јер је пре вулета ималапар чишћења наравно мужу непријављени. Додуше он срамежљив није ни питао зате безобразне речи, па зарад чега се онда фаалити, резоновалаје.И полагацко . . .наста куршлус брачни.. .Он се пропијо ( а шта друго) а она се прошвалерисала здобошарем савом, ал да се незна. Наравски цело је село отом приповедало, чуо и мој рођак вуле, али ние маријо, било му сведно, јер кућа је била уредна,а каткад су и легали заједно, он и рођакињами.И такојим . . живот хоодо . . .А онда једног фебруара она га обрадова даје занела. Одњега није било срећнијег на кугли земаљској, целој. Престаоје да одлази укафану, а и пиће је алалијо и сав се здао у исчекивање наследника, јер је знао ако га икад буде, биће син.И устину негде октобра, свињокољи били ујеку, пуна кућа помагача јер је требало ту месину истранџирати, њу заврне трбу и док су тркнули по баба даринку која је умела да прима бебе, рођакиња моја се укујни напатосу , породила сама.И било . . .мушко. . . .Ома кои дан поселу се пронела вест да је мали пљунути добошар,   уши клонпаве а и гадан нањега. Чуо то и рођакми ал само руком одмано и казо- дете ко дете само кад пиша прекоглаве.Како се није једијо да се види, село малко олајавало па прешло надругу тему.крстише га срећко јер им унесе поновну радост укућу. Рођакињамисе сва здала детету, а татавуле тек сада постао прави муж. Какосу обое били радни кућа им сину новим сјајем, ми деца срећка никад ни нисмо звали друкчије, него добошаров, нити се неко једијо збогтог, нит нам ко замеро.Одрастасмо заједно у истом сокаку, дирали исте девојчице кад зато стасасмо, године се слагале једна надругу . . .добошаров се ожени, добише близанце , синове.А њи двое, рођакињами и вууле остарише заједно и сећам их се , недељом кад се оперу па обучени крену уЦркву, иду сред сокаком и држесе зашаке, што баш и ние бијо обичај уњиовом окружењу- вид наши голубова, коментарисали су спенџера ил склупа предкућама ,завидни, а Они се само нато смешкали, задовољни.   Па сад нерецте да лична срећа понекад може канути и из . . славине тууђе.
    2762 Objavio/la светислав стојановић
  • By светислав стојановић
    Добошарев
    састав на тему . . . невере   како невиност није била предуслов за брачну срећу моја једна рођакиња удаде се усуседно село за лепог младог и имућног, ал срамежљивог здраво. Ко девојка је био тај мој роћак вуле.а она, ватра буктећа, што на уму то на друму, што осмисли то и оствари, док он некако . .гњецав бијо.Кућа цветала уњој све блистало,ал брак јалов.једно другом су набеђивали грешку одоле. Тада још није бијо обичај да доктори вагају које неисправан. Онаје мислила да може јер је пре вулета ималапар чишћења наравно мужу непријављени. Додуше он срамежљив није ни питао зате безобразне речи, па зарад чега се онда фаалити, резоновалаје.И полагацко . . .наста куршлус брачни.. .Он се пропијо ( а шта друго) а она се прошвалерисала здобошарем савом, ал да се незна. Наравски цело је село отом приповедало, чуо и мој рођак вуле, али ние маријо, било му сведно, јер кућа је била уредна,а каткад су и легали заједно, он и рођакињами.И такојим . . живот хоодо . . .А онда једног фебруара она га обрадова даје занела. Одњега није било срећнијег на кугли земаљској, целој. Престаоје да одлази укафану, а и пиће је алалијо и сав се здао у исчекивање наследника, јер је знао ако га икад буде, биће син.И устину негде октобра, свињокољи били ујеку, пуна кућа помагача јер је требало ту месину истранџирати, њу заврне трбу и док су тркнули по баба даринку која је умела да прима бебе, рођакиња моја се укујни напатосу , породила сама.И било . . .мушко. . . .Ома кои дан поселу се пронела вест да је мали пљунути добошар,   уши клонпаве а и гадан нањега. Чуо то и рођакми ал само руком одмано и казо- дете ко дете само кад пиша прекоглаве.Како се није једијо да се види, село малко олајавало па прешло надругу тему.крстише га срећко јер им унесе поновну радост укућу. Рођакињамисе сва здала детету, а татавуле тек сада постао прави муж. Какосу обое били радни кућа им сину новим сјајем, ми деца срећка никад ни нисмо звали друкчије, него добошаров, нити се неко једијо збогтог, нит нам ко замеро.Одрастасмо заједно у истом сокаку, дирали исте девојчице кад зато стасасмо, године се слагале једна надругу . . .добошаров се ожени, добише близанце , синове.А њи двое, рођакињами и вууле остарише заједно и сећам их се , недељом кад се оперу па обучени крену уЦркву, иду сред сокаком и држесе зашаке, што баш и ние бијо обичај уњиовом окружењу- вид наши голубова, коментарисали су спенџера ил склупа предкућама ,завидни, а Они се само нато смешкали, задовољни.   Па сад нерецте да лична срећа понекад може канути и из . . славине тууђе.
    Nov 14, 2013 2762
  • 26 Feb 2014
    Novi pocetak, ili?
      Izvuceni su protivnici za Kvalifikacije za Evropsko prvenstvo. VD Selektor Drulovic je saopstio spisak igraca za prijateljsku utakmicu sa Irskom. To su bile glavne vesti protekle nedelje u vezi sa nasom Fudbalskom reprezentacijom. Prvo cu pokusati da se osvrnem na protivnike u Kvalifikacijama. Svi znamo da je Portugalija jedna od najboljih selekcija u Evropi i da ce, svakako biti najtezi protivnik. Medjutim, poznato je da se Portugalci prilicno muce u svim kvalifikacijama u poslednje vreme. A poznato je i da mi, nekako, po tradiciji, protiv najjacih protivnika igramo najbolje. U tim dulema ce zaista tesko moci predvideti bilo sta. Zasto? Objasnicu malo kasnije. Drugi protivnik – Danska. Veoma nezgodan protivnik. Na neki nacin, njih se plasim vise nego Portugalaca. Nisu favorit, ali i te kako umeju da iznenade. Imamo dugu istoriju susreta sa njima i nikada nam nije bilo lako. Zbog toga ih stavljam u krug od tri tima (mi, Portugalija i Danska) od kojih ce dve otici direktno na EP. Treci protivnik – Armenija. U ovom casu su svi spremni da ih potcene. Ali, skrenucu paznju na njihove rezultate iz prosle godine. Pobedili Cesku u gostima sa 2:1, Bugarsku kod kuce istim rezultatom i igrali neseresno sa Italijom 2:2 u gostima. Ne sumnjam da imamo kvalitetniju Reprezentaciju, ali bi bilo apsolutno glupo potceniti ih. U stanju su da iznenade. Cetvrti protivnik – Albanija. Proslu godinu su zavrsili bez pobede. Imaju dve neresene utakmice (zanimljivo, obe u gostima) protiv Kipra i Belorusije. Igracki, ne dovodim u pitanje rezultate utakmica sa njima. Tu smo apsolutni favoriti. Madjutim, ove utakmice ce biti pod tenzijom i posebnim psiholoskim pritiskom. U njih treba uci hladne glave i mislim, vise nego rutinski osvojiti bodove. Prokomentarisacu i cinjenicu da nam Reprezentaciju vodi Vrsilac Duznosti Selektora. Jos jednom nas Fudbalski savez pravi gluposti. Licno sam uveren da su morali da odrede stalnog Selektora. I to bas Drulovica. Postavite se u njegovu kozu: Nista ne moze da planira na duze od jednog – dva meca, jer ce, mozda, koliko jos sutra nas “pametni” Fudbalski savez postaviti nekog drugog na to mesto. Neozbiljno. Sada bih da se vratim na to zasto u utakmicama sa Portugalom nece biti jasnog favorita. Rekoh vec da Potrugalci imaju tendenciju da slabije igraju u kvalifikacijama za velika takmicenja. U medjuvremenu, jedna mlada Reprezentacija Srbije je stasala. U ciklusu kvalifikacija za Svetsko prvenstvo su jos bili premladi i neiskusni. Odigrali nekoliko sjajnih i nekoliko ocajnih utakmica. Uz Mihajloviceve greske (Ljajic, Matic) to je bilo dovoljno da ne uspemo. Medjutim, Mihajlovicu treba odati priznanje sto je te mlade igrace gurnuo u vatru. Isplatice se to u buducnosti. Cinjenica je da nase mlade selekcije vec duze vreme beleze sjajne rezultate na Evropskim prvenstvima. Znaci da baza postoji. Iz zadnjih nekoliko generacija isplivalo je dosta veoma dobrih fudbalera. Necu nabrajati imena, ali u svakom slucaju ih ima toliko da prevazilaze broj potrebnih za jednu ozbiljnu reprezentaciju. U zadnjoj deceniji smo bili poznati po tome sto smo imali sjajne odbrambene igrace (Vidic, Ivanovic, Kolarov, Nastasic, Subotic itd..), ali je kvalitet napadaca i narocito srednjih igraca bio znatno ispod tog nivoa. A utakmice ne dobijaju samo odbrane, jer moras i gol dati. Mislim da se u tom pogledu sada dosta menja. Generacije koje su isplivale donele su citav niz imena koja ce se tek cuti i u Evropi i svetu. Zbog toga mislim da mi imamo, cak, i veci potencijal od Portugalaca i da zbog toga u tim utakmicama nece biti favorita.
    2753 Objavio/la Milan Vićentijević
  • By Milan Vićentijević
    Novi pocetak, ili?
      Izvuceni su protivnici za Kvalifikacije za Evropsko prvenstvo. VD Selektor Drulovic je saopstio spisak igraca za prijateljsku utakmicu sa Irskom. To su bile glavne vesti protekle nedelje u vezi sa nasom Fudbalskom reprezentacijom. Prvo cu pokusati da se osvrnem na protivnike u Kvalifikacijama. Svi znamo da je Portugalija jedna od najboljih selekcija u Evropi i da ce, svakako biti najtezi protivnik. Medjutim, poznato je da se Portugalci prilicno muce u svim kvalifikacijama u poslednje vreme. A poznato je i da mi, nekako, po tradiciji, protiv najjacih protivnika igramo najbolje. U tim dulema ce zaista tesko moci predvideti bilo sta. Zasto? Objasnicu malo kasnije. Drugi protivnik – Danska. Veoma nezgodan protivnik. Na neki nacin, njih se plasim vise nego Portugalaca. Nisu favorit, ali i te kako umeju da iznenade. Imamo dugu istoriju susreta sa njima i nikada nam nije bilo lako. Zbog toga ih stavljam u krug od tri tima (mi, Portugalija i Danska) od kojih ce dve otici direktno na EP. Treci protivnik – Armenija. U ovom casu su svi spremni da ih potcene. Ali, skrenucu paznju na njihove rezultate iz prosle godine. Pobedili Cesku u gostima sa 2:1, Bugarsku kod kuce istim rezultatom i igrali neseresno sa Italijom 2:2 u gostima. Ne sumnjam da imamo kvalitetniju Reprezentaciju, ali bi bilo apsolutno glupo potceniti ih. U stanju su da iznenade. Cetvrti protivnik – Albanija. Proslu godinu su zavrsili bez pobede. Imaju dve neresene utakmice (zanimljivo, obe u gostima) protiv Kipra i Belorusije. Igracki, ne dovodim u pitanje rezultate utakmica sa njima. Tu smo apsolutni favoriti. Madjutim, ove utakmice ce biti pod tenzijom i posebnim psiholoskim pritiskom. U njih treba uci hladne glave i mislim, vise nego rutinski osvojiti bodove. Prokomentarisacu i cinjenicu da nam Reprezentaciju vodi Vrsilac Duznosti Selektora. Jos jednom nas Fudbalski savez pravi gluposti. Licno sam uveren da su morali da odrede stalnog Selektora. I to bas Drulovica. Postavite se u njegovu kozu: Nista ne moze da planira na duze od jednog – dva meca, jer ce, mozda, koliko jos sutra nas “pametni” Fudbalski savez postaviti nekog drugog na to mesto. Neozbiljno. Sada bih da se vratim na to zasto u utakmicama sa Portugalom nece biti jasnog favorita. Rekoh vec da Potrugalci imaju tendenciju da slabije igraju u kvalifikacijama za velika takmicenja. U medjuvremenu, jedna mlada Reprezentacija Srbije je stasala. U ciklusu kvalifikacija za Svetsko prvenstvo su jos bili premladi i neiskusni. Odigrali nekoliko sjajnih i nekoliko ocajnih utakmica. Uz Mihajloviceve greske (Ljajic, Matic) to je bilo dovoljno da ne uspemo. Medjutim, Mihajlovicu treba odati priznanje sto je te mlade igrace gurnuo u vatru. Isplatice se to u buducnosti. Cinjenica je da nase mlade selekcije vec duze vreme beleze sjajne rezultate na Evropskim prvenstvima. Znaci da baza postoji. Iz zadnjih nekoliko generacija isplivalo je dosta veoma dobrih fudbalera. Necu nabrajati imena, ali u svakom slucaju ih ima toliko da prevazilaze broj potrebnih za jednu ozbiljnu reprezentaciju. U zadnjoj deceniji smo bili poznati po tome sto smo imali sjajne odbrambene igrace (Vidic, Ivanovic, Kolarov, Nastasic, Subotic itd..), ali je kvalitet napadaca i narocito srednjih igraca bio znatno ispod tog nivoa. A utakmice ne dobijaju samo odbrane, jer moras i gol dati. Mislim da se u tom pogledu sada dosta menja. Generacije koje su isplivale donele su citav niz imena koja ce se tek cuti i u Evropi i svetu. Zbog toga mislim da mi imamo, cak, i veci potencijal od Portugalaca i da zbog toga u tim utakmicama nece biti favorita.
    Feb 26, 2014 2753
  • 24 Mar 2014
    Dečko je varao, ostavila ga najboljom porukom na svetu
    Devojka je preko Fejsbuka saznala da je dečko vara i njegove stvari poslala na različita mesta, kao u video igri, sa uputstvom kako da ih nađe.Raskidi su za većinu veoma neprijatna iskustva, a ako partner sazna da ga je voljena osoba varala to dodatno pogoršava celu situaciju. Upravo se to dogodilo jednoj devojci čije je pismo koje je poslala bivšem dečku postavljeno na Reditu i postalo pravi hit na internetu. Naime, devojka je preko Fejsbuka saznala da je dečko vara i njegove stvari poslala na različita mesta, kao u video igri, sa uputstvom kako da ih nađe."Hej, dragi!Pogodi ko je ostao ulogovan na Fejsbuku i dobio poruku od Kelsi? Da! Ti! Ali ne brini, nisam razbila ništa. U stvari, bila sam toliko dobra da sam spakovala tvoje stvari! Čak sam osmislila i super igru, budući da znam da voliš da tražiš (kao na primer druge devojke!). Evo kako ćeš naći svoje stvari!* Tvoja odeća je na mestu gde smo se prvi put upoznali.* Tvoje video igre su na mestu gde smo se prvi put poljubili.* Tvoj laptop je na mestu gde smo prvi put zajedno kupili video igru.* Tvoj televizor je tamo gde smo prvi put "otišli do kraja".* Sve ostalo, uključujući fotografije dve poslednje godine naših života je kod Kelsi.* Zabavi se! O, i iako ja nisam ništa razbila, ne mogu da garantujem da nešto od toga neko drugi neće prvi pronaći.Srećan lov..."
    2753 Objavio/la Lara C®ft
  • By Lara C®ft
    Dečko je varao, ostavila ga najboljom porukom na svetu
    Devojka je preko Fejsbuka saznala da je dečko vara i njegove stvari poslala na različita mesta, kao u video igri, sa uputstvom kako da ih nađe.Raskidi su za većinu veoma neprijatna iskustva, a ako partner sazna da ga je voljena osoba varala to dodatno pogoršava celu situaciju. Upravo se to dogodilo jednoj devojci čije je pismo koje je poslala bivšem dečku postavljeno na Reditu i postalo pravi hit na internetu. Naime, devojka je preko Fejsbuka saznala da je dečko vara i njegove stvari poslala na različita mesta, kao u video igri, sa uputstvom kako da ih nađe."Hej, dragi!Pogodi ko je ostao ulogovan na Fejsbuku i dobio poruku od Kelsi? Da! Ti! Ali ne brini, nisam razbila ništa. U stvari, bila sam toliko dobra da sam spakovala tvoje stvari! Čak sam osmislila i super igru, budući da znam da voliš da tražiš (kao na primer druge devojke!). Evo kako ćeš naći svoje stvari!* Tvoja odeća je na mestu gde smo se prvi put upoznali.* Tvoje video igre su na mestu gde smo se prvi put poljubili.* Tvoj laptop je na mestu gde smo prvi put zajedno kupili video igru.* Tvoj televizor je tamo gde smo prvi put "otišli do kraja".* Sve ostalo, uključujući fotografije dve poslednje godine naših života je kod Kelsi.* Zabavi se! O, i iako ja nisam ništa razbila, ne mogu da garantujem da nešto od toga neko drugi neće prvi pronaći.Srećan lov..."
    Mar 24, 2014 2753
  • 17 Jan 2014
    I Bruka i Sramota se nastavlja...
    Nastavak Jeličinog bloga ..više za  rubriku Verovali ili ne.   KRIVE SU MAJKE!!!   »Krive su majke«, bi ukratko bio zaključak medicinskog osoblja Pedijatrijskog odeljenja KBC Zemun, na čelu sa direktorom. Koga je, inače, najviše pogodilo toliko izveštavanje o tretmanu majki i malih pacijenata u njegovoj bolnici. Kaže da »nikada nije bio suočen sa tako senzacionalističkim izveštavanjem«. Verujem da nije, jer da jeste, ranije bi se osoblje ove bolnice dohvatilo metli i krpa, i dovelo u iole civilizovano stanje dečije odeljenje, baš tako kao što je to preko noći uradilo za potrebe pokazivanja novinarima. Direktor dodaje i da je ovakvo izveštavanje »povredilo etički i moralni kodeks i osećanja svih zaposlenih«. Što se tiče etike i morala, kao i osećanja zaposlenih, to da ih imaju je već vredno senzacije, jer sve dok svetlo dana nisu videle tužne i ponižavajuće slike majki koje spavaju na podu pored svoje bolesne dece, moglo se s pravom sumnjati u postojanje savesti medicinskih radnika koji to gledaju i sa tim nemaju problem. Naravno, kao što se i moglo očekivati, kriva je majka koja je te fotografije objavila, direktor kaže zato što joj se nije svidelo društvo u sobi. To zaista zvuči logično, jer uobičajena je pojava da se žene koje spavaju mrtvim snom na prljavom podu ili rasturenim stolicama, doje decu gde i kako god mogu žale ne samo na društvo u sobi, nego i na rad sobarica, frizera, pedikira temperaturu u džakuziju i dezen tapeta. A i dosadno im je, prosto nemaju šta da rade onih par sekundi kada ne gledaju decu koja gore od temperature, boluju a ne mogu da kažu šta ih boli, nose ih na infuziju, strepe nad njima. I čim im je dosadno, one počnu da zvocaju i pujdaju javnost na ubogog direktora. Takoreći kuju zaveru. Doduše, nije najjasnije šta je cilj zavere, da li da sednu na direktorovo mesto ili da nekog nateraju da konačno dovede u red stanje u bolnici, i to tako da se time iskaže makar minimalno poštovanje malih pacijenata i njihovih majki. Direktor majke podseća i da imaju čast da spavaju na podu legata porodice Karađorđević, što stvarno nije malo zadovoljstvo. Možda bi mogla da se promeni namena bolnice i ista pretvori u hotel, u kome bi se, po visokim cenama, turistima nudio kapric spavanja na raspadnutim i neopranim podovima, uz lavabo-kadu koja služi i kao wc. Posebno kada se uzmu u obzir direktorove reči da pod »linoleumi ispod kojih "živi ceo zološki vrt", "koji povremeno izlazi na površinu". Eto, a bogati turisti bi mogli i u fauni da uživaju, kud se već razmažene majke žale i ne znaju da cene. Verovatno zato i drže vagu za merenje beba na podu, da mogu deca da se razvesele kad izgmiže zoološki vrt. Zapravo, potemkinovski pokušaj KBC Zemun da prikrije pravo stanje stvari je mnogo više toga otkrio no sakrio. Pre svega to da tamo postoje metle i krpe, i da se i preko noći može iole pospremiti odeljenje, samo kad se hoće. I kad se očekuju novinari. Da ne treba čekati Karađorđeviće da dođu i počiste ono šta su sazidali. Problem je u tome što je to otkrilo da je osoblju više stalo do njih samih, no do pacijenata i njihovih majki. Jer, da je suprotno, ne bi ni bilo prilike da se u javnosti pojave one slike bruke i sramote koje više liče na sirijski izbeglički kamp, nego na dečije odeljenje u bolnici u glavnom gradu Srbije. Inače, direktor ne spori originalnost fotografija. Dodaje da je to zato što je tada bila neviđena gužva u bolnici. Biće da je zato kada-lavabo-wc bio onako štrokav, stolice razvaljene, podovi rastureni...Ali kad se odeljenje isprazni za potrebe slikanja i novinarske posete, i to tako da prosto bode oči pitanje: »Kud li dedoše pacijente?!«, e onda je sve mnogo lepše. Ima čak i roza meda. Jedino što direktor nije objasnio je kako su majke znale da sa sobom treba da ponesu sunđere za spavanje, ćebad, jastuke, čaršave? Biće da imaju iskustva od ranije... Na slikama«pravog stanja stvari« i dalje pored krevetaca nema stolica za majke. I onaj pokazni rasklopni krevet je suviše nov, suviše netaknut, da bi ikog uspeli da ubede da je ijedna majka na njemu spavala. Kao što na slikama »pravog stanja stvari« su zapravo soba za intenzivnu negu i pedijatrijska služba za izdavanje terapije, a samo jedna slika je iz sobe sa spornog pedijatrijskog odeljenja. Onog koje, očito, može da se počisti samo kad se hoće. Kaže direktor da je u celoj priči na prvom mestu »briga o mališanima«. A majke? Majke od mališana koje treba da ih čuvaju, umesto da izvlače lutriju dobitka zaraze spavajući na prljavim podovima? Malo je lekara koji ne znaju da se o majci mora brinuti taman kao i o njenom detetu, zato što dete suviše zavisi od majke da bi ona mogla da bude zanemarena. Sem ako direktor ne misli da lično doji bolesnu decu. Zanimljivo je i da direktor u istom dahu izgovara da »stanje nije alarmantno«, ali i da krov prokišnjava zbog čega je zatvoren sprat za roditelje, u podu živi zoološki vrt, na terasi drže raspadnute stolice koje roditelji i rodbina unose unutra (očito jer nemaju na šta drugo da sednu), da rekonstrukcija ne može da se obavi, čak ni zamene cevi u kupatilima, ni dotrajali podovi...kad bi to bilo u njegovom stanu ili kući, sumnjam da bi tome rekao da nije »idealno«. Uz to sledi i jadikovka da već 12 godina ne mogu da dobiju dozvole za renoviranje, biće da su i za to krivi Karađorđevići. Iako je ta bolnica u truležnom i katastrofalnom stanju mnogo bar tri puta duže vremena. Još od pre devedesetih koje su bile odličan alibi za nemanje i nerad. Ali je zato KBC Zemun prošle godine najavio renoviranje odeljenja ortopedije i računovodstva. Pedijatrija očito može da čeka, deca nisu prioritet. Računovodstvo je ipak računovodstvo. Posebno je simpatična igra terećenja savesti koju je zaigrao direktor, kao majke su razmažene, sve to je zato što im se ne sviđa društvo u sobi, »nemaju najbolji krevet«, dočim bolnica prelazi preko tih trivijalnosti i bavi se zdravljem dece. To joj je najpreče. Za razliku od majki. Eto, one umesto da se brinu za decu, džvanjkaju i dižu bunu zbog smeštaja...a ja bih tako volela da direktor pokaže ličnim primerom kako se ceo dan treba baviti bolesnim detetom, a onda uz njega noću spavati na stolici. Jer očito to samo prava majka može, ove ostale su...za sve krive. Uz to, direktor tvrdi, u istom dahu, da majke ne spavaju na podovima, ali i da su fotografije koje to prikazuju - originalne. Dakle, ipak spavaju. I tu direktor otkriva još jednu stvar, mnogo važniju i problematičniju od spavanja na podu. Otkriva kriterijum vrednosti koji u ovoj bolnici postoji, a zahvaljujući kome je lakše okriviti majke, nego izaći pred javnost i priznati da su stvari daleko od onoga što se i pristojnim može nazvati. Otkriva i ono što sam ja od početka tvrdila, u ovom slučaju nije problem novac. Ima stvari koje novac ne može da kupi. Nema tog džaka para kojim bi se neko napravio Čovekom. Kao što su bušne sve priče o borbi protiv bele kuge od koje Srbija pati, sve dok je najlakše sopstvenu krivicu natovariti na majke. Jer, pokušajem da se javnosti zamažu oči i sakrije pravo stanje stvari u bolnici, osoblje KBC Zemun je pokazalo do koje mere potcenjuje ne samo svoje pacijente – bolesnu decu, i njihove majke, nego i sve poreske obveznike od čijeg se novca iz budžeta uzima i daje ovoj bolnici da bi uopšte mogla da postoji. Naravno i plate njenim zaposlenima koji prosto ne mogu da se povrate od pritiska javnosti, zaboravljajući da je upravo ta javnost ona koja im plate daje. Ružičasti zeka možda može da privremeno sakrije okrcanu stolicu na kojoj sedi, ali više od toga ni on siromah ne može. Prosto, ima stvari koje više ne mogu da se sakriju. Društvene mreže su odavno evoluirale u društvene medije. Zato je najbolje da KBC Zemun one metle i četke zadrži u rukama, jer – majke nisu krive.   p.s. Uporednu sliku stanja i »pravog stanja« na Pedijatrijskom odeljenju KBC Zemun, napravila je naša blogokoleginica, Mooshema, Tatjana Vehovec. Hvala.
    2750 Objavio/la Dubravka Belogrlic
  • By Dubravka Belogrlic
    I Bruka i Sramota se nastavlja...
    Nastavak Jeličinog bloga ..više za  rubriku Verovali ili ne.   KRIVE SU MAJKE!!!   »Krive su majke«, bi ukratko bio zaključak medicinskog osoblja Pedijatrijskog odeljenja KBC Zemun, na čelu sa direktorom. Koga je, inače, najviše pogodilo toliko izveštavanje o tretmanu majki i malih pacijenata u njegovoj bolnici. Kaže da »nikada nije bio suočen sa tako senzacionalističkim izveštavanjem«. Verujem da nije, jer da jeste, ranije bi se osoblje ove bolnice dohvatilo metli i krpa, i dovelo u iole civilizovano stanje dečije odeljenje, baš tako kao što je to preko noći uradilo za potrebe pokazivanja novinarima. Direktor dodaje i da je ovakvo izveštavanje »povredilo etički i moralni kodeks i osećanja svih zaposlenih«. Što se tiče etike i morala, kao i osećanja zaposlenih, to da ih imaju je već vredno senzacije, jer sve dok svetlo dana nisu videle tužne i ponižavajuće slike majki koje spavaju na podu pored svoje bolesne dece, moglo se s pravom sumnjati u postojanje savesti medicinskih radnika koji to gledaju i sa tim nemaju problem. Naravno, kao što se i moglo očekivati, kriva je majka koja je te fotografije objavila, direktor kaže zato što joj se nije svidelo društvo u sobi. To zaista zvuči logično, jer uobičajena je pojava da se žene koje spavaju mrtvim snom na prljavom podu ili rasturenim stolicama, doje decu gde i kako god mogu žale ne samo na društvo u sobi, nego i na rad sobarica, frizera, pedikira temperaturu u džakuziju i dezen tapeta. A i dosadno im je, prosto nemaju šta da rade onih par sekundi kada ne gledaju decu koja gore od temperature, boluju a ne mogu da kažu šta ih boli, nose ih na infuziju, strepe nad njima. I čim im je dosadno, one počnu da zvocaju i pujdaju javnost na ubogog direktora. Takoreći kuju zaveru. Doduše, nije najjasnije šta je cilj zavere, da li da sednu na direktorovo mesto ili da nekog nateraju da konačno dovede u red stanje u bolnici, i to tako da se time iskaže makar minimalno poštovanje malih pacijenata i njihovih majki. Direktor majke podseća i da imaju čast da spavaju na podu legata porodice Karađorđević, što stvarno nije malo zadovoljstvo. Možda bi mogla da se promeni namena bolnice i ista pretvori u hotel, u kome bi se, po visokim cenama, turistima nudio kapric spavanja na raspadnutim i neopranim podovima, uz lavabo-kadu koja služi i kao wc. Posebno kada se uzmu u obzir direktorove reči da pod »linoleumi ispod kojih "živi ceo zološki vrt", "koji povremeno izlazi na površinu". Eto, a bogati turisti bi mogli i u fauni da uživaju, kud se već razmažene majke žale i ne znaju da cene. Verovatno zato i drže vagu za merenje beba na podu, da mogu deca da se razvesele kad izgmiže zoološki vrt. Zapravo, potemkinovski pokušaj KBC Zemun da prikrije pravo stanje stvari je mnogo više toga otkrio no sakrio. Pre svega to da tamo postoje metle i krpe, i da se i preko noći može iole pospremiti odeljenje, samo kad se hoće. I kad se očekuju novinari. Da ne treba čekati Karađorđeviće da dođu i počiste ono šta su sazidali. Problem je u tome što je to otkrilo da je osoblju više stalo do njih samih, no do pacijenata i njihovih majki. Jer, da je suprotno, ne bi ni bilo prilike da se u javnosti pojave one slike bruke i sramote koje više liče na sirijski izbeglički kamp, nego na dečije odeljenje u bolnici u glavnom gradu Srbije. Inače, direktor ne spori originalnost fotografija. Dodaje da je to zato što je tada bila neviđena gužva u bolnici. Biće da je zato kada-lavabo-wc bio onako štrokav, stolice razvaljene, podovi rastureni...Ali kad se odeljenje isprazni za potrebe slikanja i novinarske posete, i to tako da prosto bode oči pitanje: »Kud li dedoše pacijente?!«, e onda je sve mnogo lepše. Ima čak i roza meda. Jedino što direktor nije objasnio je kako su majke znale da sa sobom treba da ponesu sunđere za spavanje, ćebad, jastuke, čaršave? Biće da imaju iskustva od ranije... Na slikama«pravog stanja stvari« i dalje pored krevetaca nema stolica za majke. I onaj pokazni rasklopni krevet je suviše nov, suviše netaknut, da bi ikog uspeli da ubede da je ijedna majka na njemu spavala. Kao što na slikama »pravog stanja stvari« su zapravo soba za intenzivnu negu i pedijatrijska služba za izdavanje terapije, a samo jedna slika je iz sobe sa spornog pedijatrijskog odeljenja. Onog koje, očito, može da se počisti samo kad se hoće. Kaže direktor da je u celoj priči na prvom mestu »briga o mališanima«. A majke? Majke od mališana koje treba da ih čuvaju, umesto da izvlače lutriju dobitka zaraze spavajući na prljavim podovima? Malo je lekara koji ne znaju da se o majci mora brinuti taman kao i o njenom detetu, zato što dete suviše zavisi od majke da bi ona mogla da bude zanemarena. Sem ako direktor ne misli da lično doji bolesnu decu. Zanimljivo je i da direktor u istom dahu izgovara da »stanje nije alarmantno«, ali i da krov prokišnjava zbog čega je zatvoren sprat za roditelje, u podu živi zoološki vrt, na terasi drže raspadnute stolice koje roditelji i rodbina unose unutra (očito jer nemaju na šta drugo da sednu), da rekonstrukcija ne može da se obavi, čak ni zamene cevi u kupatilima, ni dotrajali podovi...kad bi to bilo u njegovom stanu ili kući, sumnjam da bi tome rekao da nije »idealno«. Uz to sledi i jadikovka da već 12 godina ne mogu da dobiju dozvole za renoviranje, biće da su i za to krivi Karađorđevići. Iako je ta bolnica u truležnom i katastrofalnom stanju mnogo bar tri puta duže vremena. Još od pre devedesetih koje su bile odličan alibi za nemanje i nerad. Ali je zato KBC Zemun prošle godine najavio renoviranje odeljenja ortopedije i računovodstva. Pedijatrija očito može da čeka, deca nisu prioritet. Računovodstvo je ipak računovodstvo. Posebno je simpatična igra terećenja savesti koju je zaigrao direktor, kao majke su razmažene, sve to je zato što im se ne sviđa društvo u sobi, »nemaju najbolji krevet«, dočim bolnica prelazi preko tih trivijalnosti i bavi se zdravljem dece. To joj je najpreče. Za razliku od majki. Eto, one umesto da se brinu za decu, džvanjkaju i dižu bunu zbog smeštaja...a ja bih tako volela da direktor pokaže ličnim primerom kako se ceo dan treba baviti bolesnim detetom, a onda uz njega noću spavati na stolici. Jer očito to samo prava majka može, ove ostale su...za sve krive. Uz to, direktor tvrdi, u istom dahu, da majke ne spavaju na podovima, ali i da su fotografije koje to prikazuju - originalne. Dakle, ipak spavaju. I tu direktor otkriva još jednu stvar, mnogo važniju i problematičniju od spavanja na podu. Otkriva kriterijum vrednosti koji u ovoj bolnici postoji, a zahvaljujući kome je lakše okriviti majke, nego izaći pred javnost i priznati da su stvari daleko od onoga što se i pristojnim može nazvati. Otkriva i ono što sam ja od početka tvrdila, u ovom slučaju nije problem novac. Ima stvari koje novac ne može da kupi. Nema tog džaka para kojim bi se neko napravio Čovekom. Kao što su bušne sve priče o borbi protiv bele kuge od koje Srbija pati, sve dok je najlakše sopstvenu krivicu natovariti na majke. Jer, pokušajem da se javnosti zamažu oči i sakrije pravo stanje stvari u bolnici, osoblje KBC Zemun je pokazalo do koje mere potcenjuje ne samo svoje pacijente – bolesnu decu, i njihove majke, nego i sve poreske obveznike od čijeg se novca iz budžeta uzima i daje ovoj bolnici da bi uopšte mogla da postoji. Naravno i plate njenim zaposlenima koji prosto ne mogu da se povrate od pritiska javnosti, zaboravljajući da je upravo ta javnost ona koja im plate daje. Ružičasti zeka možda može da privremeno sakrije okrcanu stolicu na kojoj sedi, ali više od toga ni on siromah ne može. Prosto, ima stvari koje više ne mogu da se sakriju. Društvene mreže su odavno evoluirale u društvene medije. Zato je najbolje da KBC Zemun one metle i četke zadrži u rukama, jer – majke nisu krive.   p.s. Uporednu sliku stanja i »pravog stanja« na Pedijatrijskom odeljenju KBC Zemun, napravila je naša blogokoleginica, Mooshema, Tatjana Vehovec. Hvala.
    Jan 17, 2014 2750
  • 16 Nov 2017
    Lost
    ''She set out with intention;Though she knew the way to goBut as she wandered clumsilyThe winds of change did blow.They took her like a featherAnd she floated on their breezeSoaring so far above the forestShe could barely see the trees.At first, she was astoundedJust how far she went each dayBut eventually she realisedShe'd completely lost her way." - Ms Moem
    2746 Objavio/la D Boyanna
  • By D Boyanna
    Lost
    ''She set out with intention;Though she knew the way to goBut as she wandered clumsilyThe winds of change did blow.They took her like a featherAnd she floated on their breezeSoaring so far above the forestShe could barely see the trees.At first, she was astoundedJust how far she went each dayBut eventually she realisedShe'd completely lost her way." - Ms Moem
    Nov 16, 2017 2746
  • 30 Oct 2013
    о Р.
    дневнички запис . . . састав на тему . . . ћуди женске   јутрос над валетом наоблака, лака. сунце проба да изађе , само што смакло 6 , чловим на тераси, мој омиљени salamba sirsasana yoga положај , тако опушта живце и органе за пробаву ,измешасе све у телу , па ајд ' мо из почетка . дан одмора ми претстоји. занимљиво изгледа Haritage City испод мене , овако ,унатрашке.обешени кровови зграда те црквени торњеви прете да бућну у таласе Медитерана простртог унедоглед ,  около , таласастог , плавог ,а подно свега облаци превиру ко' кипућа вода .   Ту и тамо који голуб пролеће , леђно , тежећи себи знаном исходишту. касније пијем чај са Робертом , комшиницом , сунце баш опекло , а облацима ни трага , па се сунчамо у лежаљкама на заједничкој тераси те чаврљамо ,док нам музика Моцарт-овог 9 тог клавирског концерта ,мазно смета разговору . Вели: - водићу Те да видиш како се злопатим на реконструкцији фреске из 18 века у AubergedeCastille,пола радног времена висим из корпе наглавачке. - ако радиш у сукњи долазим већ сутра да завирујем , ја шаљив. - е знаш шта , дала би ти да пробаш онако са свим лупама , четкицама међу зубима и бојама а рокови до завршетка кратки, професора ми већ блага нервоза походи, узвраћа . - па незаборави да су у истом положају били и они који су је пре тристо година креирали ,плус су морали скеле да дижу за тај посао док ти возаш корпу крана једним прстом и доступан ти је сваки педаљ паноа у моменту. и њих , бивше , су притискали рокови, јер црквени оци су били заинтересовани да што пре виде своје замисли готове , те да се хвале Грандмастеру , недам се. - е ти јеси вазда информисан , ни да си их гледао, дури се. - а ко зна, филозофски ћу ја , јесмо се нас двое већ једном  усагласили да смо, могуће, реинкарнати бившег живља , па сам можда баш ја био тај кои ти је, ево сада, обезбедио плату осликавајући давно тај зид , а? - е ако јеси , хвала Ти , помирљиво ће , онда долазиш да видиш посао? - ма свакако макар га и у хеланкама радила. - ти ,назови , мушки , уз осмех ће - опа - шта опа  , па ево и сада сам у танги па невидим да ми буљиш у ноге, додаје. - ма нијеми то ужитак , него онако док се ненадаш тоје инспиративно нама песницима. - мислиш то је болесно у вама мушкима ,част изузетцима - па добро јеси и сама нагласила да кад мушко не реагује на жену мора да има неку грешку . - свакако , јесам па шта?, кочоперно ће - пааааааааааа . . . ништа , помирљиво ћу. утом заглушујући топовски пуцњи из утврде Ст. Елмо огласише подне .                         - могла би ме позвати данас на ручак , нудим се , каваљерски.                             - што да не , ал' Ти припремаш - па, доообро угодни су ми тренутци проведени уз ту жену у касним тридесетим годинама,  рестаураторку, која ево већ деценију у валети по праграму унеско-а враћа првобитни сјај уметничким делима . ко данас се  присећам маја 1998 када ми је закуцала на врата апартмана - ћао, ја сам роберта твоја нова комшиница Наполитанка из имућне трговачке породице од малена усмерена уметности никада није ни била у дилеми чиме ће се у животу бавити. Врстан цртач одустала је још на трећој години академије од каријере сликарке када је упознала дело рафаела закључивши сујетна да га никада неможе достићи , но обожавати га може и отада млати по музејима света небили ама баш свако рафаелово платно опипала оком, А што себи финансијски може да дозволи посебно од како је, има томе, одбранила магистарски рад на тему kjaroskuro  те потом  била позвана у тим архитекте Ренца Пијана са којим и данас сарађује. Ту скоро се вратила из циљаног обиласка националне галерије у вашингтону коју је посетила да би се нагледала слике свети ђорђе и змај -  рафаеловог првенца из године1506 коју је од уметника старог тек 23 г наручио војвода од урбина гвидобалдо монтефелтра богати кондотијер а за енглеског краља хенрија но.7 (додуше) као замену за орден подвезице највишег витешког ордена у енглеској. Невелика форматом слика је драгуљ како због самог светог ђорђа ,свеца којег је в. Тешко спознати и одгонетнути зарад његове тужне судбине , тако и зарад уистину чудесне судбине која је ту слику пратила од самог настанка .некада је припадала ( само да поменем оне значајније), хенрију седмом, па сину му хенрију осмом, потом чарлсу првом, па катарини великој , онда је кружила међу  колекционарима европом , да би је  из збирке ермитажа стаљин продао америчком министру финансија ендру мелону 1931 у време када је америка грцала након  слома на берзи. Да би се потом искупио за уочених непримерених делатности са финансијама током дугог низа година г. мелон је одлучио да своју богату збирку слика поклони америчком народу у форми националне галерије која је отворена у вашингтону 1941. поменута слика се данас тамо налази у соби бр 20. . . А рафаел. Кад о њему тема започне робертине очи се оросе. Жали му судбину што је у цвету младости умро на дан својега 37 рдана након метеорског успеха  на папском двору у ватикану, а по речима биографа вазариа . . . након болести изазване похотним животом - ни за једном није одолео да се не окрене и не само то, наглашава роберта, уосталом ту си му сличан.   Упс.
    2745 Objavio/la светислав стојановић
  • By светислав стојановић
    о Р.
    дневнички запис . . . састав на тему . . . ћуди женске   јутрос над валетом наоблака, лака. сунце проба да изађе , само што смакло 6 , чловим на тераси, мој омиљени salamba sirsasana yoga положај , тако опушта живце и органе за пробаву ,измешасе све у телу , па ајд ' мо из почетка . дан одмора ми претстоји. занимљиво изгледа Haritage City испод мене , овако ,унатрашке.обешени кровови зграда те црквени торњеви прете да бућну у таласе Медитерана простртог унедоглед ,  около , таласастог , плавог ,а подно свега облаци превиру ко' кипућа вода .   Ту и тамо који голуб пролеће , леђно , тежећи себи знаном исходишту. касније пијем чај са Робертом , комшиницом , сунце баш опекло , а облацима ни трага , па се сунчамо у лежаљкама на заједничкој тераси те чаврљамо ,док нам музика Моцарт-овог 9 тог клавирског концерта ,мазно смета разговору . Вели: - водићу Те да видиш како се злопатим на реконструкцији фреске из 18 века у AubergedeCastille,пола радног времена висим из корпе наглавачке. - ако радиш у сукњи долазим већ сутра да завирујем , ја шаљив. - е знаш шта , дала би ти да пробаш онако са свим лупама , четкицама међу зубима и бојама а рокови до завршетка кратки, професора ми већ блага нервоза походи, узвраћа . - па незаборави да су у истом положају били и они који су је пре тристо година креирали ,плус су морали скеле да дижу за тај посао док ти возаш корпу крана једним прстом и доступан ти је сваки педаљ паноа у моменту. и њих , бивше , су притискали рокови, јер црквени оци су били заинтересовани да што пре виде своје замисли готове , те да се хвале Грандмастеру , недам се. - е ти јеси вазда информисан , ни да си их гледао, дури се. - а ко зна, филозофски ћу ја , јесмо се нас двое већ једном  усагласили да смо, могуће, реинкарнати бившег живља , па сам можда баш ја био тај кои ти је, ево сада, обезбедио плату осликавајући давно тај зид , а? - е ако јеси , хвала Ти , помирљиво ће , онда долазиш да видиш посао? - ма свакако макар га и у хеланкама радила. - ти ,назови , мушки , уз осмех ће - опа - шта опа  , па ево и сада сам у танги па невидим да ми буљиш у ноге, додаје. - ма нијеми то ужитак , него онако док се ненадаш тоје инспиративно нама песницима. - мислиш то је болесно у вама мушкима ,част изузетцима - па добро јеси и сама нагласила да кад мушко не реагује на жену мора да има неку грешку . - свакако , јесам па шта?, кочоперно ће - пааааааааааа . . . ништа , помирљиво ћу. утом заглушујући топовски пуцњи из утврде Ст. Елмо огласише подне .                         - могла би ме позвати данас на ручак , нудим се , каваљерски.                             - што да не , ал' Ти припремаш - па, доообро угодни су ми тренутци проведени уз ту жену у касним тридесетим годинама,  рестаураторку, која ево већ деценију у валети по праграму унеско-а враћа првобитни сјај уметничким делима . ко данас се  присећам маја 1998 када ми је закуцала на врата апартмана - ћао, ја сам роберта твоја нова комшиница Наполитанка из имућне трговачке породице од малена усмерена уметности никада није ни била у дилеми чиме ће се у животу бавити. Врстан цртач одустала је још на трећој години академије од каријере сликарке када је упознала дело рафаела закључивши сујетна да га никада неможе достићи , но обожавати га може и отада млати по музејима света небили ама баш свако рафаелово платно опипала оком, А што себи финансијски може да дозволи посебно од како је, има томе, одбранила магистарски рад на тему kjaroskuro  те потом  била позвана у тим архитекте Ренца Пијана са којим и данас сарађује. Ту скоро се вратила из циљаног обиласка националне галерије у вашингтону коју је посетила да би се нагледала слике свети ђорђе и змај -  рафаеловог првенца из године1506 коју је од уметника старог тек 23 г наручио војвода од урбина гвидобалдо монтефелтра богати кондотијер а за енглеског краља хенрија но.7 (додуше) као замену за орден подвезице највишег витешког ордена у енглеској. Невелика форматом слика је драгуљ како због самог светог ђорђа ,свеца којег је в. Тешко спознати и одгонетнути зарад његове тужне судбине , тако и зарад уистину чудесне судбине која је ту слику пратила од самог настанка .некада је припадала ( само да поменем оне значајније), хенрију седмом, па сину му хенрију осмом, потом чарлсу првом, па катарини великој , онда је кружила међу  колекционарима европом , да би је  из збирке ермитажа стаљин продао америчком министру финансија ендру мелону 1931 у време када је америка грцала након  слома на берзи. Да би се потом искупио за уочених непримерених делатности са финансијама током дугог низа година г. мелон је одлучио да своју богату збирку слика поклони америчком народу у форми националне галерије која је отворена у вашингтону 1941. поменута слика се данас тамо налази у соби бр 20. . . А рафаел. Кад о њему тема започне робертине очи се оросе. Жали му судбину што је у цвету младости умро на дан својега 37 рдана након метеорског успеха  на папском двору у ватикану, а по речима биографа вазариа . . . након болести изазване похотним животом - ни за једном није одолео да се не окрене и не само то, наглашава роберта, уосталом ту си му сличан.   Упс.
    Oct 30, 2013 2745
  • 25 Jun 2019
    Ljubav bez adrese
    Moja pošiljka nije ni otišla adresa je bila poznata ali zabranjena. Moja pisma su pisana za jedne divne oči koje se uvek smeju, za čoveka koji nikako nije smeo da se pojavi u mom životu ali bio je. Nemoguće je bilo izbeći ono što nikada niste imali, nešto od čega ti se vrti u glavi. Želja da nekog voliš bila je neumoljiva ali je ipak ostala samo želja. I on je pisao kao i ja, za sebe. I on je voleo kao i ja, za nas. Poštovao je moj status, a naravno takav je bio i njegov, ali ko nam je mogao zabraniti da se gledamo, ko nam je mogao zabraniti da iz svakog našeg pokreta izbija bol, bol od ljubavi. Ko nam je mogao zabraniti kradom napisana pisamca, koja su nas dočekivala svakoga jutra. Kada smo od želje i strasti žurili od kuce kako bi ih čitali. Koliko ih je samo bilo... Koliko je bilo puta napisano volim te, nedostaješ mi sreco, puno mi znaciš... Znate li onu pesmu o vernoj ženi: Znali ste da imam muža i poklonili ste mi dva sjajna bisera Dirnuta takvom vašom pažnjom prišila sam ih na bluzu od crvene svile. . . . Vracam Vam blistave bisere sa dve suze nalik na njih zašto Vas nisam upoznala kad još nisam imala muža? Kao kad ti tlo izmiće pod nogama, nama je izmicala ljubav, malo po malo, nije nestala , prekinuta je. Zabranjena! Bilo bi lakše da smo bile dve nezrele osobe koje idu glavom kroz zid, jedno od nas dvoje na to nije bilo spremno. Ne, nije to greška, netreba je ispravljati. Dignute glave smo se povukli. Teško, jedva... I oboje smo isto mislili: da li smo pokazali jedno drugom koliko smo voleli? Godine posle toga su prošle. Da li je prošla i ljubav, ne ,nije samo su se stišale strasti, tvoje oči se nisu više smejale a moj brod je potonuo. Razdvojile su nas godine, razdvojile su nas okolnosti ali ne, osećam te svugde, tvoj miris je tu ... I onda ponovni susret, potkrepljen uslovima da se sve to nastavi. Stajali smo jedno pored drugog, gladala sam u čoveka zbog koga i danas zadrhtim, zbog koga je bol još uvek prisutan, stajao je i on pored mene sa nadom u očima, sa cigaretom u ruci koja je blago drhtala, nemi sa milion pitanja ... Mislim da bih mogla voleti još jače, još bolje, mislim da nije trebalo da se sretnemo, samo smo oživeli emocije, shvatili da se nije puno promenilo ali i da još uvek postoje vetrenjače protiv kojih bi se trebali boriti . Ali i dalje smo bili nemoćni... I došlo je ono čega sam se plašila čitajuci Desankinu pesmu Strah,, poslednja nedelja našeg drugovanja,, ali znam i to da nikada,, necemo ozdraviti od čudesnog tugovanja.,,...i opet je imala potrebu da mu piše..da izlije na papiru svoje emocije, želje, razmisljanja... Uobicajeni pocetak svakok pisma.."Zdravo"..malo prostora i osećaj da sve stane u jednu rečenicu. Al to je nemoguće...mora da krene redom. Od proslošti, sadašnjosti, budućnosti. Rečenice se redjaju a misli jurnule kao da se takmiče koja će pre da dodirne beli papir. Imala je toliko toga što bi napisala, al je ipak pazila na stil da pismo ima svoj početak, sadrzaj i kraj.Bio je deo njene proslosti, daleko u sadašnjosti a nevidljiv u budućnosti. Odjednom se zapitala.."Dali on oseća da mu sad piše?", " Dali u mislima opet gleda njene oči koje će mu sve reći?". Pisala je dugo, uzela vec drugi list papira i iznosila svoja osećanja. Prošlost je bila izlivena časa...sadašnjost joj je donela i lepe i tužne trenutke . Borila se sa bolom u duši zbog neočekivane bolesti svoje mame, posla koji nije ni malo jednostavan i zbog koga na neko vreme mora da napusti dom, prijatelje grad u kome je odrasla i dožviela toliko lepih a i ružnih stvari. Buducnost je neizvesna i zove je da lagano krene prema njoj. Nije osetila kako vreme prolazi, koliko je dugo pisala. U podsvesti je videla njegov lik..tamo..daleko..negde gde je pronašao zaborav.Uzela je papirnu maramicu da na papiru istapka vlažnost poneke suze koja je pala i razmrljala po neko slovo. U potpisu je stavila samo prvo slovo svog imena..dovoljno.Sklopila je oba lista papira, stavila u omot i baš kad je želela da napše adresu....postala je svesna da je nema. Otvorila je fioku svog pisačeg stola izvadila jednu crvenu fasciklu i ostavila pismo u njoj,..pismo koje nikad nece stiči na adresu nekog koga je tako malo poznavala.Mora da se sprema, pakuje....i krene prema budućnosti sa koferima punim proslošti.   P.S Pozdrav svim mojim dragim prijateljima, reših da se malo oglasim, jel kao što možete da vidite da su svi moj blogovi nestali....kako ne znam...reč ZNAM sam prestala da upotrebljavam, jel sve što sam znala shvatila sam da u životu čovek ništa ne zna...puno Vas pozdravljam pa do sledeće slobodne prilike...možda neki blog kako se zaposliti kod najtraženijeg poslodavca u regionu pa i šire.. pozzz od Bibeee   We're sorry!We are currently experiencing some technical issues. Please try again later. Error code: a0670e :) 
    2744 Objavio/la Bibaaa
  • By Bibaaa
    Ljubav bez adrese
    Moja pošiljka nije ni otišla adresa je bila poznata ali zabranjena. Moja pisma su pisana za jedne divne oči koje se uvek smeju, za čoveka koji nikako nije smeo da se pojavi u mom životu ali bio je. Nemoguće je bilo izbeći ono što nikada niste imali, nešto od čega ti se vrti u glavi. Želja da nekog voliš bila je neumoljiva ali je ipak ostala samo želja. I on je pisao kao i ja, za sebe. I on je voleo kao i ja, za nas. Poštovao je moj status, a naravno takav je bio i njegov, ali ko nam je mogao zabraniti da se gledamo, ko nam je mogao zabraniti da iz svakog našeg pokreta izbija bol, bol od ljubavi. Ko nam je mogao zabraniti kradom napisana pisamca, koja su nas dočekivala svakoga jutra. Kada smo od želje i strasti žurili od kuce kako bi ih čitali. Koliko ih je samo bilo... Koliko je bilo puta napisano volim te, nedostaješ mi sreco, puno mi znaciš... Znate li onu pesmu o vernoj ženi: Znali ste da imam muža i poklonili ste mi dva sjajna bisera Dirnuta takvom vašom pažnjom prišila sam ih na bluzu od crvene svile. . . . Vracam Vam blistave bisere sa dve suze nalik na njih zašto Vas nisam upoznala kad još nisam imala muža? Kao kad ti tlo izmiće pod nogama, nama je izmicala ljubav, malo po malo, nije nestala , prekinuta je. Zabranjena! Bilo bi lakše da smo bile dve nezrele osobe koje idu glavom kroz zid, jedno od nas dvoje na to nije bilo spremno. Ne, nije to greška, netreba je ispravljati. Dignute glave smo se povukli. Teško, jedva... I oboje smo isto mislili: da li smo pokazali jedno drugom koliko smo voleli? Godine posle toga su prošle. Da li je prošla i ljubav, ne ,nije samo su se stišale strasti, tvoje oči se nisu više smejale a moj brod je potonuo. Razdvojile su nas godine, razdvojile su nas okolnosti ali ne, osećam te svugde, tvoj miris je tu ... I onda ponovni susret, potkrepljen uslovima da se sve to nastavi. Stajali smo jedno pored drugog, gladala sam u čoveka zbog koga i danas zadrhtim, zbog koga je bol još uvek prisutan, stajao je i on pored mene sa nadom u očima, sa cigaretom u ruci koja je blago drhtala, nemi sa milion pitanja ... Mislim da bih mogla voleti još jače, još bolje, mislim da nije trebalo da se sretnemo, samo smo oživeli emocije, shvatili da se nije puno promenilo ali i da još uvek postoje vetrenjače protiv kojih bi se trebali boriti . Ali i dalje smo bili nemoćni... I došlo je ono čega sam se plašila čitajuci Desankinu pesmu Strah,, poslednja nedelja našeg drugovanja,, ali znam i to da nikada,, necemo ozdraviti od čudesnog tugovanja.,,...i opet je imala potrebu da mu piše..da izlije na papiru svoje emocije, želje, razmisljanja... Uobicajeni pocetak svakok pisma.."Zdravo"..malo prostora i osećaj da sve stane u jednu rečenicu. Al to je nemoguće...mora da krene redom. Od proslošti, sadašnjosti, budućnosti. Rečenice se redjaju a misli jurnule kao da se takmiče koja će pre da dodirne beli papir. Imala je toliko toga što bi napisala, al je ipak pazila na stil da pismo ima svoj početak, sadrzaj i kraj.Bio je deo njene proslosti, daleko u sadašnjosti a nevidljiv u budućnosti. Odjednom se zapitala.."Dali on oseća da mu sad piše?", " Dali u mislima opet gleda njene oči koje će mu sve reći?". Pisala je dugo, uzela vec drugi list papira i iznosila svoja osećanja. Prošlost je bila izlivena časa...sadašnjost joj je donela i lepe i tužne trenutke . Borila se sa bolom u duši zbog neočekivane bolesti svoje mame, posla koji nije ni malo jednostavan i zbog koga na neko vreme mora da napusti dom, prijatelje grad u kome je odrasla i dožviela toliko lepih a i ružnih stvari. Buducnost je neizvesna i zove je da lagano krene prema njoj. Nije osetila kako vreme prolazi, koliko je dugo pisala. U podsvesti je videla njegov lik..tamo..daleko..negde gde je pronašao zaborav.Uzela je papirnu maramicu da na papiru istapka vlažnost poneke suze koja je pala i razmrljala po neko slovo. U potpisu je stavila samo prvo slovo svog imena..dovoljno.Sklopila je oba lista papira, stavila u omot i baš kad je želela da napše adresu....postala je svesna da je nema. Otvorila je fioku svog pisačeg stola izvadila jednu crvenu fasciklu i ostavila pismo u njoj,..pismo koje nikad nece stiči na adresu nekog koga je tako malo poznavala.Mora da se sprema, pakuje....i krene prema budućnosti sa koferima punim proslošti.   P.S Pozdrav svim mojim dragim prijateljima, reših da se malo oglasim, jel kao što možete da vidite da su svi moj blogovi nestali....kako ne znam...reč ZNAM sam prestala da upotrebljavam, jel sve što sam znala shvatila sam da u životu čovek ništa ne zna...puno Vas pozdravljam pa do sledeće slobodne prilike...možda neki blog kako se zaposliti kod najtraženijeg poslodavca u regionu pa i šire.. pozzz od Bibeee   We're sorry!We are currently experiencing some technical issues. Please try again later. Error code: a0670e :) 
    Jun 25, 2019 2744
  • 29 Sep 2013
    напукнут
    лудост ми је данас измишљати риме а још већа . . за љубав да молим у ствари не знам ни да л' да те волим чак сам превидео . . како ти је име   около море . . . Медитеран плави понеко једро ено где лепрша галебова мноштво крешти усред крша мисли разноразне врзмају по глави   но о нашој срећи не размишљам више обећања дата беху неопрезна сутра коју носи . . . никада се не зна залуд је и ова песма што се пише
    2741 Objavio/la светислав стојановић
  • By светислав стојановић
    напукнут
    лудост ми је данас измишљати риме а још већа . . за љубав да молим у ствари не знам ни да л' да те волим чак сам превидео . . како ти је име   около море . . . Медитеран плави понеко једро ено где лепрша галебова мноштво крешти усред крша мисли разноразне врзмају по глави   но о нашој срећи не размишљам више обећања дата беху неопрезна сутра коју носи . . . никада се не зна залуд је и ова песма што се пише
    Sep 29, 2013 2741
  • 27 Sep 2013
    O vremenu
      Danas sam priustio sebi da mislim o stvarima na koje i ne volim bas da mislim, al eto...ne bih da ignorisem i cinjenice.   Ne znam zasto sam cackao sebe pa da se vracam na ovom fenomenu za koji naucnici kazu da je nastao miliardama godina pre mog rodjenja!? Cudno je to kako vreme leti!? (Leti! Kakav glup izraz, jer kako vreme moze da leti uopste?!) Prodje dan dva, mesec dva, godina dve i sve nam se cini da je to bilo juce, prekjuce. Iz mozga pokusavam da vadim samo lepe trenutke, jer pazi kad mi ljudska bica smo jako cudni, pa volimo da ignorisemo gorke trenutke. Ne znam...mozda su mi bas danas potrebni, ili zavaravam sebe? Onda kao sa neba, padne mi na pamet ideja da vreme ipak ne moze da leti! Ono samo prolazi, stvari se menjaju, transformisu se i tako to. Menja se trend,menja se arhitektura, tehnika a da ne pricam o ljudima. Mi ljudi imamo tu vrlinu najistaknutije izgleda, zasadjena nam je u genima. Da da, svugde se mi prilagodjavamo. Cak i ovde, . Kako smo dobri samo!? Mi zli??? Ma daj...odakle vam ta ideja?! Pa zar nismo mi ti koji razmenimo rec dve sa prijateljima, slusamo brige drugih, da bi ih kasnije "prosirili" kod drugih (da ne kazem sad tracarili jer gde bi mi to uradili?) Ma dobri smo mi...kad treba da ispadnemo takvi...a ja cu danas da pokusavam da saznam koliko sam puta ucinio dobro u zivotu, a koliko puta lose (kuku meni, gde ce mi dusa) A vi?    
    2729 Objavio/la Pepe Le Pew
  • By Pepe Le Pew
    O vremenu
      Danas sam priustio sebi da mislim o stvarima na koje i ne volim bas da mislim, al eto...ne bih da ignorisem i cinjenice.   Ne znam zasto sam cackao sebe pa da se vracam na ovom fenomenu za koji naucnici kazu da je nastao miliardama godina pre mog rodjenja!? Cudno je to kako vreme leti!? (Leti! Kakav glup izraz, jer kako vreme moze da leti uopste?!) Prodje dan dva, mesec dva, godina dve i sve nam se cini da je to bilo juce, prekjuce. Iz mozga pokusavam da vadim samo lepe trenutke, jer pazi kad mi ljudska bica smo jako cudni, pa volimo da ignorisemo gorke trenutke. Ne znam...mozda su mi bas danas potrebni, ili zavaravam sebe? Onda kao sa neba, padne mi na pamet ideja da vreme ipak ne moze da leti! Ono samo prolazi, stvari se menjaju, transformisu se i tako to. Menja se trend,menja se arhitektura, tehnika a da ne pricam o ljudima. Mi ljudi imamo tu vrlinu najistaknutije izgleda, zasadjena nam je u genima. Da da, svugde se mi prilagodjavamo. Cak i ovde, . Kako smo dobri samo!? Mi zli??? Ma daj...odakle vam ta ideja?! Pa zar nismo mi ti koji razmenimo rec dve sa prijateljima, slusamo brige drugih, da bi ih kasnije "prosirili" kod drugih (da ne kazem sad tracarili jer gde bi mi to uradili?) Ma dobri smo mi...kad treba da ispadnemo takvi...a ja cu danas da pokusavam da saznam koliko sam puta ucinio dobro u zivotu, a koliko puta lose (kuku meni, gde ce mi dusa) A vi?    
    Sep 27, 2013 2729
  • 23 Jan 2014
    Oprostajno pismo Nikole Tesle napisano svojoj majci
    Sreda,18.novembar:Majko, pri pomisli na tebe osećam se nekako teško i turobno, ne znam kako, ali osećam da nisi dobro. Voleo bih da sam kraj tebe sada i da ti prinesem vode. Sve ove godine moje službe čovečanstvu nisu mi donele ništa do uvreda i poniženja. Jutros sam ustao pre nego je svanulo, jer sam ponovo čuo nešto što već duže vreme kroz san čujem u svojoj sobi. Čuo sam glas koji poji i moli nekim maurskim jezikom, lepu tužbalicu ili zov (ezan). Jutros sam oterao san sa očiju i potvrdio da glas dolazi odasvud i da ne mogu odrediti da li je s vana ili iznutra. Bojim se da nisam razum izgubio. O ovome ne smem pričati Dr.Layonelu jer ni njemu više ne verujem. Čuo sam da je posećivao gospodina Edisona pre dve sedmice.Četvrtak, 19.novembar:Opet mislim na tebe majko. Opet imam onaj nemir i tugu u telu. Danas ću pisati u ured za patente da moj javni eksperiment pomere za jednu sedmicu ranije, jer ja moram krenuti kući u domovinu, krenuti tebi. Znam sada sigurno da nisi dobro, jer onaj glas, onu tužbalicu ponovo sam čuo sasvim svestan i budan. Još sam razuman.Petak, 20.novembar:Nisam pisao u ured za patente, došao je njihov agent da mi donese potvrde i rekao sam mu lično svoje naume. Rekao je da žali, ali da se termini ne mogu pomerati, obzirom da su kongresmeni iz oko 20 saveznih zemalja jedva uskladili termin. Otišao sam do Vodopada i rekao svojim momcima da okrenu turbine i da čekaju na moj poziv sutra. Ja sam odlučio da čovečanstvu darujem ono što mu pripada i vraćam se u Evropu, tebi majko. Vlade zemalja su iste ovde kao i kod kuće. Shvatio sam sada na kraju da je čovečanstvo ovisno o vladama i da pojedinac ne može sam promeniti svet. Ali onaj čudni glas me brine. Znam da nešto znači i da ima veze sa tobom, sa mojim eksperimentom, sa nečim trancendetalnim.Subota, 21.novembar:Majko, sutra polazim za Yugoslaviju. Gospođica Nora je otišla po mome nalogu u lučku kapetaniju i obezbedila mi kartu do Lisabona, odatle idem vozom do Ciriha, pa onda direktno do kuće. Računam da mi treba oko deset dana ili dve nedelje najviše.Danas sam ušao u Kongresnu zgradu i na sednici Senatora zamolio za par minuta pažnje. Nije im bilo po volji, ali dozvolili su mi. Tražio sam telefon i da me spoje sa laboratorijom na Nijagarinim vodopadima. Momci su na moj nalog pustili turbine u pogon i Kongresna sala se obasjala mojom strujom, deset puta jačom od obične, upravo onako kako sam i najavio. Nisu me interesovale njihove reakcije uopšte. Izašao sam odmah napolje, jer nisam ovo radio za njih, već za čovečanstvo. Samo sam u momentu kada sam pogledao svetiljku i čekao da "moja" bežična struja dodje sa turbina, osetio da nisam ja tvorac ovoga svega. Osetio sam da je neko ili nešto nosi od Nijagare do kongresne sale i da je u tom zakonu kojeg sam smatrao "mojim" otkrićem, nešto što je od uvek postojalo, a da je samo meni dato nadahnuće da to uokvirim i čovečanstvu objasnim. Umesto sreće i trijumfa, pojavila se neka praznina. Shvatio sam da sam nešto veliko u životu propustio. Nešto kao da sam izostavio, kao da nisam nešto ponudjeno spoznao. Neka je formula bila tako blizu moje spoznaje, a ja je nisam našao ili nisam hteo da je nadjem. To ima veze sa onom maurskom tužbalicom (ezan),siguran sam sada.Nedelja, 22.novembar:Ovo pismo nećeš nikada dobti majko. Ne znam zašto ga pišem tebi koja ga više nikada pročitati ne možeš. Neka ti je laka zemlja majko i oprosti mi što su me moji putevi odveli od tebe, pa ti ne mogu doći ni na sahranu. Čitam telegram sa vešcu o tvojoj smrti i prezirem ljude koji nisu bili spremni još pre dve godine da shvate da struja može da se prenese i bez žica. Sada su, evo, videli da može ali opet je neće znati stolećima koristiti, jer neko je spalio moju laboratoriju u centru grada do temelja, sa svim spisima i nacrtima. Rekli su mi da se sumnja na gospodina Edisona. Tako sam ravnodušan da ne prepoznajem sam sebe. Pre bih se možda i jadio, ali sada više ne, jer znam dobro da neko ionako sve to drži pod kontrolom i da je "moje" otkriće još prerano došlo za čovečanstvo. I, ustvari, ono uopšte nije "moje". Znam da to neko nadzori sve i da ima plan pa sam zato možda i ravnodušan. Moj brod za Lisabon polazi u 11 sati. Kola me napolju čekaju. Ovo pismo ću položiti na tvoj grob, kad stignem u Milanovac, naše seosko groblje. Sad verujem u ono što nikad nisam, da sam tamo negde još uvek "ti" i da tvoj život nije zauvek prestao. Sad mi je i žao što nisam hteo nikad da se družim sa Turcima, jer su oni iste onakve tužbalice (ezan) pevali kao ona iz mojih praskozorja. Sada se sećam da su oni znali puno više nego ja o svim ovim stvarima koje tek sada spoznajem.Zalud moje godine provedene u nauci, kad ona beše jalova.Moli tamo za mene majko ,ako mozes, tom maurskom tuzbalicom za izgubljenu dušu svoga sirotog neukog sina.    
    2718 Objavio/la Bibaaa
  • By Bibaaa
    Oprostajno pismo Nikole Tesle napisano svojoj majci
    Sreda,18.novembar:Majko, pri pomisli na tebe osećam se nekako teško i turobno, ne znam kako, ali osećam da nisi dobro. Voleo bih da sam kraj tebe sada i da ti prinesem vode. Sve ove godine moje službe čovečanstvu nisu mi donele ništa do uvreda i poniženja. Jutros sam ustao pre nego je svanulo, jer sam ponovo čuo nešto što već duže vreme kroz san čujem u svojoj sobi. Čuo sam glas koji poji i moli nekim maurskim jezikom, lepu tužbalicu ili zov (ezan). Jutros sam oterao san sa očiju i potvrdio da glas dolazi odasvud i da ne mogu odrediti da li je s vana ili iznutra. Bojim se da nisam razum izgubio. O ovome ne smem pričati Dr.Layonelu jer ni njemu više ne verujem. Čuo sam da je posećivao gospodina Edisona pre dve sedmice.Četvrtak, 19.novembar:Opet mislim na tebe majko. Opet imam onaj nemir i tugu u telu. Danas ću pisati u ured za patente da moj javni eksperiment pomere za jednu sedmicu ranije, jer ja moram krenuti kući u domovinu, krenuti tebi. Znam sada sigurno da nisi dobro, jer onaj glas, onu tužbalicu ponovo sam čuo sasvim svestan i budan. Još sam razuman.Petak, 20.novembar:Nisam pisao u ured za patente, došao je njihov agent da mi donese potvrde i rekao sam mu lično svoje naume. Rekao je da žali, ali da se termini ne mogu pomerati, obzirom da su kongresmeni iz oko 20 saveznih zemalja jedva uskladili termin. Otišao sam do Vodopada i rekao svojim momcima da okrenu turbine i da čekaju na moj poziv sutra. Ja sam odlučio da čovečanstvu darujem ono što mu pripada i vraćam se u Evropu, tebi majko. Vlade zemalja su iste ovde kao i kod kuće. Shvatio sam sada na kraju da je čovečanstvo ovisno o vladama i da pojedinac ne može sam promeniti svet. Ali onaj čudni glas me brine. Znam da nešto znači i da ima veze sa tobom, sa mojim eksperimentom, sa nečim trancendetalnim.Subota, 21.novembar:Majko, sutra polazim za Yugoslaviju. Gospođica Nora je otišla po mome nalogu u lučku kapetaniju i obezbedila mi kartu do Lisabona, odatle idem vozom do Ciriha, pa onda direktno do kuće. Računam da mi treba oko deset dana ili dve nedelje najviše.Danas sam ušao u Kongresnu zgradu i na sednici Senatora zamolio za par minuta pažnje. Nije im bilo po volji, ali dozvolili su mi. Tražio sam telefon i da me spoje sa laboratorijom na Nijagarinim vodopadima. Momci su na moj nalog pustili turbine u pogon i Kongresna sala se obasjala mojom strujom, deset puta jačom od obične, upravo onako kako sam i najavio. Nisu me interesovale njihove reakcije uopšte. Izašao sam odmah napolje, jer nisam ovo radio za njih, već za čovečanstvo. Samo sam u momentu kada sam pogledao svetiljku i čekao da "moja" bežična struja dodje sa turbina, osetio da nisam ja tvorac ovoga svega. Osetio sam da je neko ili nešto nosi od Nijagare do kongresne sale i da je u tom zakonu kojeg sam smatrao "mojim" otkrićem, nešto što je od uvek postojalo, a da je samo meni dato nadahnuće da to uokvirim i čovečanstvu objasnim. Umesto sreće i trijumfa, pojavila se neka praznina. Shvatio sam da sam nešto veliko u životu propustio. Nešto kao da sam izostavio, kao da nisam nešto ponudjeno spoznao. Neka je formula bila tako blizu moje spoznaje, a ja je nisam našao ili nisam hteo da je nadjem. To ima veze sa onom maurskom tužbalicom (ezan),siguran sam sada.Nedelja, 22.novembar:Ovo pismo nećeš nikada dobti majko. Ne znam zašto ga pišem tebi koja ga više nikada pročitati ne možeš. Neka ti je laka zemlja majko i oprosti mi što su me moji putevi odveli od tebe, pa ti ne mogu doći ni na sahranu. Čitam telegram sa vešcu o tvojoj smrti i prezirem ljude koji nisu bili spremni još pre dve godine da shvate da struja može da se prenese i bez žica. Sada su, evo, videli da može ali opet je neće znati stolećima koristiti, jer neko je spalio moju laboratoriju u centru grada do temelja, sa svim spisima i nacrtima. Rekli su mi da se sumnja na gospodina Edisona. Tako sam ravnodušan da ne prepoznajem sam sebe. Pre bih se možda i jadio, ali sada više ne, jer znam dobro da neko ionako sve to drži pod kontrolom i da je "moje" otkriće još prerano došlo za čovečanstvo. I, ustvari, ono uopšte nije "moje". Znam da to neko nadzori sve i da ima plan pa sam zato možda i ravnodušan. Moj brod za Lisabon polazi u 11 sati. Kola me napolju čekaju. Ovo pismo ću položiti na tvoj grob, kad stignem u Milanovac, naše seosko groblje. Sad verujem u ono što nikad nisam, da sam tamo negde još uvek "ti" i da tvoj život nije zauvek prestao. Sad mi je i žao što nisam hteo nikad da se družim sa Turcima, jer su oni iste onakve tužbalice (ezan) pevali kao ona iz mojih praskozorja. Sada se sećam da su oni znali puno više nego ja o svim ovim stvarima koje tek sada spoznajem.Zalud moje godine provedene u nauci, kad ona beše jalova.Moli tamo za mene majko ,ako mozes, tom maurskom tuzbalicom za izgubljenu dušu svoga sirotog neukog sina.    
    Jan 23, 2014 2718