Pretraži blogove
Kategorije
Blogovi po datumu
Statistika
-
469Blogs
-
52Active Bloggers
467 blogs
-
Ko o čemu Sremica o Sremu ... Zaista sam ponosna na svoj grad sa bogatom istorijom.Sinoć najeteh na ovaj snimak, koji prelepo opisije moj grad.Ko nije bio PUT POD NOGE , izvolite dodjite.... Žao mi je što snimak ne mogu objaviti u blogu, ali ću u komentaru... Snimak pogledajte OVDE2630 Objavio/la Bibaaa
-
By Bibaaa Ko o čemu Sremica o Sremu ... Zaista sam ponosna na svoj grad sa bogatom istorijom.Sinoć najeteh na ovaj snimak, koji prelepo opisije moj grad.Ko nije bio PUT POD NOGE , izvolite dodjite.... Žao mi je što snimak ne mogu objaviti u blogu, ali ću u komentaru... Snimak pogledajte OVDENov 25, 2013 2630 -
Procrastination is a problem that affects everybody at some point in life. When it comes to completing complex assignments, students tend to procrastinate most of the times. In fact, many learners are assigned term paper tasks at the beginning of the semester but they wait until the last minutes to write them. Without assistance, such learners would submit inferior write-ups or end up requesting professors to extend their submission deadlines. Nevertheless, some students hire the best custom essay writing services to deal with procrastination. These services guarantee prospects timely delivery of their essays even when the deadlines are fast approaching. Basically, many learners don’t like writing long papers and essays. That’s because some have poor skills. Others have commitments that they consider more important that academic assignments. As such, they put writing tasks aside to concentrate on those commitments. But on realizing that the deadline is almost elapsing, they look for people that can complete the task for them in a more efficient manner. However, students should take caution because some people claim to offer quick writing services yet they deliver copied write-ups. Therefore, learners must seek assistance from individuals that have the expertise to deliver quality, unique, and custom-written essays. They must also ensure that nobody knows that they ordered their essays online because if professors know this, their academic careers will be at risk.2629 Objavio/la essaycompanies reviews
-
Procrastination is a problem that affects everybody at some point in life. When it comes to completing complex assignments, students tend to procrastinate most of the times. In fact, many learners are assigned term paper tasks at the beginning of the semester but they wait until the last minutes to write them. Without assistance, such learners would submit inferior write-ups or end up requesting professors to extend their submission deadlines. Nevertheless, some students hire the best custom essay writing services to deal with procrastination. These services guarantee prospects timely delivery of their essays even when the deadlines are fast approaching. Basically, many learners don’t like writing long papers and essays. That’s because some have poor skills. Others have commitments that they consider more important that academic assignments. As such, they put writing tasks aside to concentrate on those commitments. But on realizing that the deadline is almost elapsing, they look for people that can complete the task for them in a more efficient manner. However, students should take caution because some people claim to offer quick writing services yet they deliver copied write-ups. Therefore, learners must seek assistance from individuals that have the expertise to deliver quality, unique, and custom-written essays. They must also ensure that nobody knows that they ordered their essays online because if professors know this, their academic careers will be at risk.Jul 15, 2017 2629
-
Working alone in a world which often requires a lot of different skills and tools just to survive is definitely a bad idea and the people who are the most successful often gathered a group of people to help them with their idea or project. Most people never really trust anyone else as much as they trust themselves but you can always find good help if you look deep enough. For example, while you are attending college, you will often meet a lot of people who share similar interests with you and they will probably be interested in your idea. The thing that matters the most is the amount of effort they are ready to invest. If you can’t find anyone you know in person, try finding helpful people on websites. The assignment you are ready to trust another person with should be explained it detail and any shroud of doubt should be erased and out of question. You should always set clear guidelines and deadlines if you expect high-quality performance. On the other hand, the other person should also actively participate in the process and ask a lot of questions before getting to work.2628 Objavio/la assignment helpers
-
Working alone in a world which often requires a lot of different skills and tools just to survive is definitely a bad idea and the people who are the most successful often gathered a group of people to help them with their idea or project. Most people never really trust anyone else as much as they trust themselves but you can always find good help if you look deep enough. For example, while you are attending college, you will often meet a lot of people who share similar interests with you and they will probably be interested in your idea. The thing that matters the most is the amount of effort they are ready to invest. If you can’t find anyone you know in person, try finding helpful people on websites. The assignment you are ready to trust another person with should be explained it detail and any shroud of doubt should be erased and out of question. You should always set clear guidelines and deadlines if you expect high-quality performance. On the other hand, the other person should also actively participate in the process and ask a lot of questions before getting to work.Jul 14, 2017 2628
-
Danas sam priustio sebi da mislim o stvarima na koje i ne volim bas da mislim, al eto...ne bih da ignorisem i cinjenice. Ne znam zasto sam cackao sebe pa da se vracam na ovom fenomenu za koji naucnici kazu da je nastao miliardama godina pre mog rodjenja!? Cudno je to kako vreme leti!? (Leti! Kakav glup izraz, jer kako vreme moze da leti uopste?!) Prodje dan dva, mesec dva, godina dve i sve nam se cini da je to bilo juce, prekjuce. Iz mozga pokusavam da vadim samo lepe trenutke, jer pazi kad mi ljudska bica smo jako cudni, pa volimo da ignorisemo gorke trenutke. Ne znam...mozda su mi bas danas potrebni, ili zavaravam sebe? Onda kao sa neba, padne mi na pamet ideja da vreme ipak ne moze da leti! Ono samo prolazi, stvari se menjaju, transformisu se i tako to. Menja se trend,menja se arhitektura, tehnika a da ne pricam o ljudima. Mi ljudi imamo tu vrlinu najistaknutije izgleda, zasadjena nam je u genima. Da da, svugde se mi prilagodjavamo. Cak i ovde, . Kako smo dobri samo!? Mi zli??? Ma daj...odakle vam ta ideja?! Pa zar nismo mi ti koji razmenimo rec dve sa prijateljima, slusamo brige drugih, da bi ih kasnije "prosirili" kod drugih (da ne kazem sad tracarili jer gde bi mi to uradili?) Ma dobri smo mi...kad treba da ispadnemo takvi...a ja cu danas da pokusavam da saznam koliko sam puta ucinio dobro u zivotu, a koliko puta lose (kuku meni, gde ce mi dusa) A vi?2626 Objavio/la Pepe Le Pew
-
By Pepe Le Pew Danas sam priustio sebi da mislim o stvarima na koje i ne volim bas da mislim, al eto...ne bih da ignorisem i cinjenice. Ne znam zasto sam cackao sebe pa da se vracam na ovom fenomenu za koji naucnici kazu da je nastao miliardama godina pre mog rodjenja!? Cudno je to kako vreme leti!? (Leti! Kakav glup izraz, jer kako vreme moze da leti uopste?!) Prodje dan dva, mesec dva, godina dve i sve nam se cini da je to bilo juce, prekjuce. Iz mozga pokusavam da vadim samo lepe trenutke, jer pazi kad mi ljudska bica smo jako cudni, pa volimo da ignorisemo gorke trenutke. Ne znam...mozda su mi bas danas potrebni, ili zavaravam sebe? Onda kao sa neba, padne mi na pamet ideja da vreme ipak ne moze da leti! Ono samo prolazi, stvari se menjaju, transformisu se i tako to. Menja se trend,menja se arhitektura, tehnika a da ne pricam o ljudima. Mi ljudi imamo tu vrlinu najistaknutije izgleda, zasadjena nam je u genima. Da da, svugde se mi prilagodjavamo. Cak i ovde, . Kako smo dobri samo!? Mi zli??? Ma daj...odakle vam ta ideja?! Pa zar nismo mi ti koji razmenimo rec dve sa prijateljima, slusamo brige drugih, da bi ih kasnije "prosirili" kod drugih (da ne kazem sad tracarili jer gde bi mi to uradili?) Ma dobri smo mi...kad treba da ispadnemo takvi...a ja cu danas da pokusavam da saznam koliko sam puta ucinio dobro u zivotu, a koliko puta lose (kuku meni, gde ce mi dusa) A vi?Sep 27, 2013 2626 -
дневнички запис . . . састав на тему . . . ћуди женске јутрос над валетом наоблака, лака. сунце проба да изађе , само што смакло 6 , чловим на тераси, мој омиљени salamba sirsasana yoga положај , тако опушта живце и органе за пробаву ,измешасе све у телу , па ајд ' мо из почетка . дан одмора ми претстоји. занимљиво изгледа Haritage City испод мене , овако ,унатрашке.обешени кровови зграда те црквени торњеви прете да бућну у таласе Медитерана простртог унедоглед , около , таласастог , плавог ,а подно свега облаци превиру ко' кипућа вода . Ту и тамо који голуб пролеће , леђно , тежећи себи знаном исходишту. касније пијем чај са Робертом , комшиницом , сунце баш опекло , а облацима ни трага , па се сунчамо у лежаљкама на заједничкој тераси те чаврљамо ,док нам музика Моцарт-овог 9 тог клавирског концерта ,мазно смета разговору . Вели: - водићу Те да видиш како се злопатим на реконструкцији фреске из 18 века у AubergedeCastille,пола радног времена висим из корпе наглавачке. - ако радиш у сукњи долазим већ сутра да завирујем , ја шаљив. - е знаш шта , дала би ти да пробаш онако са свим лупама , четкицама међу зубима и бојама а рокови до завршетка кратки, професора ми већ блага нервоза походи, узвраћа . - па незаборави да су у истом положају били и они који су је пре тристо година креирали ,плус су морали скеле да дижу за тај посао док ти возаш корпу крана једним прстом и доступан ти је сваки педаљ паноа у моменту. и њих , бивше , су притискали рокови, јер црквени оци су били заинтересовани да што пре виде своје замисли готове , те да се хвале Грандмастеру , недам се. - е ти јеси вазда информисан , ни да си их гледао, дури се. - а ко зна, филозофски ћу ја , јесмо се нас двое већ једном усагласили да смо, могуће, реинкарнати бившег живља , па сам можда баш ја био тај кои ти је, ево сада, обезбедио плату осликавајући давно тај зид , а? - е ако јеси , хвала Ти , помирљиво ће , онда долазиш да видиш посао? - ма свакако макар га и у хеланкама радила. - ти ,назови , мушки , уз осмех ће - опа - шта опа , па ево и сада сам у танги па невидим да ми буљиш у ноге, додаје. - ма нијеми то ужитак , него онако док се ненадаш тоје инспиративно нама песницима. - мислиш то је болесно у вама мушкима ,част изузетцима - па добро јеси и сама нагласила да кад мушко не реагује на жену мора да има неку грешку . - свакако , јесам па шта?, кочоперно ће - пааааааааааа . . . ништа , помирљиво ћу. утом заглушујући топовски пуцњи из утврде Ст. Елмо огласише подне . - могла би ме позвати данас на ручак , нудим се , каваљерски. - што да не , ал' Ти припремаш - па, доообро угодни су ми тренутци проведени уз ту жену у касним тридесетим годинама, рестаураторку, која ево већ деценију у валети по праграму унеско-а враћа првобитни сјај уметничким делима . ко данас се присећам маја 1998 када ми је закуцала на врата апартмана - ћао, ја сам роберта твоја нова комшиница Наполитанка из имућне трговачке породице од малена усмерена уметности никада није ни била у дилеми чиме ће се у животу бавити. Врстан цртач одустала је још на трећој години академије од каријере сликарке када је упознала дело рафаела закључивши сујетна да га никада неможе достићи , но обожавати га може и отада млати по музејима света небили ама баш свако рафаелово платно опипала оком, А што себи финансијски може да дозволи посебно од како је, има томе, одбранила магистарски рад на тему kjaroskuro те потом била позвана у тим архитекте Ренца Пијана са којим и данас сарађује. Ту скоро се вратила из циљаног обиласка националне галерије у вашингтону коју је посетила да би се нагледала слике свети ђорђе и змај - рафаеловог првенца из године1506 коју је од уметника старог тек 23 г наручио војвода од урбина гвидобалдо монтефелтра богати кондотијер а за енглеског краља хенрија но.7 (додуше) као замену за орден подвезице највишег витешког ордена у енглеској. Невелика форматом слика је драгуљ како због самог светог ђорђа ,свеца којег је в. Тешко спознати и одгонетнути зарад његове тужне судбине , тако и зарад уистину чудесне судбине која је ту слику пратила од самог настанка .некада је припадала ( само да поменем оне значајније), хенрију седмом, па сину му хенрију осмом, потом чарлсу првом, па катарини великој , онда је кружила међу колекционарима европом , да би је из збирке ермитажа стаљин продао америчком министру финансија ендру мелону 1931 у време када је америка грцала након слома на берзи. Да би се потом искупио за уочених непримерених делатности са финансијама током дугог низа година г. мелон је одлучио да своју богату збирку слика поклони америчком народу у форми националне галерије која је отворена у вашингтону 1941. поменута слика се данас тамо налази у соби бр 20. . . А рафаел. Кад о њему тема започне робертине очи се оросе. Жали му судбину што је у цвету младости умро на дан својега 37 рдана након метеорског успеха на папском двору у ватикану, а по речима биографа вазариа . . . након болести изазване похотним животом - ни за једном није одолео да се не окрене и не само то, наглашава роберта, уосталом ту си му сличан. Упс.2572 Objavio/la светислав стојановић
-
дневнички запис . . . састав на тему . . . ћуди женске јутрос над валетом наоблака, лака. сунце проба да изађе , само што смакло 6 , чловим на тераси, мој омиљени salamba sirsasana yoga положај , тако опушта живце и органе за пробаву ,измешасе све у телу , па ајд ' мо из почетка . дан одмора ми претстоји. занимљиво изгледа Haritage City испод мене , овако ,унатрашке.обешени кровови зграда те црквени торњеви прете да бућну у таласе Медитерана простртог унедоглед , около , таласастог , плавог ,а подно свега облаци превиру ко' кипућа вода . Ту и тамо који голуб пролеће , леђно , тежећи себи знаном исходишту. касније пијем чај са Робертом , комшиницом , сунце баш опекло , а облацима ни трага , па се сунчамо у лежаљкама на заједничкој тераси те чаврљамо ,док нам музика Моцарт-овог 9 тог клавирског концерта ,мазно смета разговору . Вели: - водићу Те да видиш како се злопатим на реконструкцији фреске из 18 века у AubergedeCastille,пола радног времена висим из корпе наглавачке. - ако радиш у сукњи долазим већ сутра да завирујем , ја шаљив. - е знаш шта , дала би ти да пробаш онако са свим лупама , четкицама међу зубима и бојама а рокови до завршетка кратки, професора ми већ блага нервоза походи, узвраћа . - па незаборави да су у истом положају били и они који су је пре тристо година креирали ,плус су морали скеле да дижу за тај посао док ти возаш корпу крана једним прстом и доступан ти је сваки педаљ паноа у моменту. и њих , бивше , су притискали рокови, јер црквени оци су били заинтересовани да што пре виде своје замисли готове , те да се хвале Грандмастеру , недам се. - е ти јеси вазда информисан , ни да си их гледао, дури се. - а ко зна, филозофски ћу ја , јесмо се нас двое већ једном усагласили да смо, могуће, реинкарнати бившег живља , па сам можда баш ја био тај кои ти је, ево сада, обезбедио плату осликавајући давно тај зид , а? - е ако јеси , хвала Ти , помирљиво ће , онда долазиш да видиш посао? - ма свакако макар га и у хеланкама радила. - ти ,назови , мушки , уз осмех ће - опа - шта опа , па ево и сада сам у танги па невидим да ми буљиш у ноге, додаје. - ма нијеми то ужитак , него онако док се ненадаш тоје инспиративно нама песницима. - мислиш то је болесно у вама мушкима ,част изузетцима - па добро јеси и сама нагласила да кад мушко не реагује на жену мора да има неку грешку . - свакако , јесам па шта?, кочоперно ће - пааааааааааа . . . ништа , помирљиво ћу. утом заглушујући топовски пуцњи из утврде Ст. Елмо огласише подне . - могла би ме позвати данас на ручак , нудим се , каваљерски. - што да не , ал' Ти припремаш - па, доообро угодни су ми тренутци проведени уз ту жену у касним тридесетим годинама, рестаураторку, која ево већ деценију у валети по праграму унеско-а враћа првобитни сјај уметничким делима . ко данас се присећам маја 1998 када ми је закуцала на врата апартмана - ћао, ја сам роберта твоја нова комшиница Наполитанка из имућне трговачке породице од малена усмерена уметности никада није ни била у дилеми чиме ће се у животу бавити. Врстан цртач одустала је још на трећој години академије од каријере сликарке када је упознала дело рафаела закључивши сујетна да га никада неможе достићи , но обожавати га може и отада млати по музејима света небили ама баш свако рафаелово платно опипала оком, А што себи финансијски може да дозволи посебно од како је, има томе, одбранила магистарски рад на тему kjaroskuro те потом била позвана у тим архитекте Ренца Пијана са којим и данас сарађује. Ту скоро се вратила из циљаног обиласка националне галерије у вашингтону коју је посетила да би се нагледала слике свети ђорђе и змај - рафаеловог првенца из године1506 коју је од уметника старог тек 23 г наручио војвода од урбина гвидобалдо монтефелтра богати кондотијер а за енглеског краља хенрија но.7 (додуше) као замену за орден подвезице највишег витешког ордена у енглеској. Невелика форматом слика је драгуљ како због самог светог ђорђа ,свеца којег је в. Тешко спознати и одгонетнути зарад његове тужне судбине , тако и зарад уистину чудесне судбине која је ту слику пратила од самог настанка .некада је припадала ( само да поменем оне значајније), хенрију седмом, па сину му хенрију осмом, потом чарлсу првом, па катарини великој , онда је кружила међу колекционарима европом , да би је из збирке ермитажа стаљин продао америчком министру финансија ендру мелону 1931 у време када је америка грцала након слома на берзи. Да би се потом искупио за уочених непримерених делатности са финансијама током дугог низа година г. мелон је одлучио да своју богату збирку слика поклони америчком народу у форми националне галерије која је отворена у вашингтону 1941. поменута слика се данас тамо налази у соби бр 20. . . А рафаел. Кад о њему тема започне робертине очи се оросе. Жали му судбину што је у цвету младости умро на дан својега 37 рдана након метеорског успеха на папском двору у ватикану, а по речима биографа вазариа . . . након болести изазване похотним животом - ни за једном није одолео да се не окрене и не само то, наглашава роберта, уосталом ту си му сличан. Упс.Oct 30, 2013 2572
-
Bes i tuga Sta se zapravo desava i nama kad u isto vreme osetimo i bes i bol i tugu,i zasto je tada jako tesko pustiti suzu,da Li zbog ponosa egoa Ili je to jednostavno ta jacina u nama sto nam neda da padnemo.E bas tada,iste sekunde treba da verujemo u sebe vise nego ikada pre..da taj osecaj kad nam se ucini da nam se ceo svet rusi samo pokazuje i priprema nas za dalje,borbu za boljim.tada,Ako covek spusti glavu pred samim sobom tad nema vremena da vidi sve svoje mogucnosti kojih je puno,dar sto ti mozda u tom trenutku ne vidis ali zato svi drugi oko tebe vide.Ne treba covek nikada izgubiti sebe,jer bolje je pasti u tudjim ocima,nego u svojima.2555 Objavio/la Voljena
-
By Voljena Bes i tuga Sta se zapravo desava i nama kad u isto vreme osetimo i bes i bol i tugu,i zasto je tada jako tesko pustiti suzu,da Li zbog ponosa egoa Ili je to jednostavno ta jacina u nama sto nam neda da padnemo.E bas tada,iste sekunde treba da verujemo u sebe vise nego ikada pre..da taj osecaj kad nam se ucini da nam se ceo svet rusi samo pokazuje i priprema nas za dalje,borbu za boljim.tada,Ako covek spusti glavu pred samim sobom tad nema vremena da vidi sve svoje mogucnosti kojih je puno,dar sto ti mozda u tom trenutku ne vidis ali zato svi drugi oko tebe vide.Ne treba covek nikada izgubiti sebe,jer bolje je pasti u tudjim ocima,nego u svojima.Mar 09, 2017 2555 -
Hladnoća. Mraz. Sneg, a u snegu, crveni kaput leži beživotan... Oko njega gomila otisaka stopala utisnutih silovito u sneg... Par vlasi kose…. Par crnih dugmića. Užurbano se kreće kroz gužvu i trlja ruke jednu o drugu, duva u njih. Hladno je. Uzima kafu i kroz osmeh ubacuje bakšiš konobaru koji je služi svaki dan. Ona je devojka koja više voli noć nego dan. Više voli sladoled od same čokolade. Više voli misao i maštariju, nego sam čin. U njenoj kosi se veoma često može naći po koji plavi, kovrdzavi pramen. Na njenom licu se veoma često može videti osmeh. U njenoj ruci olovka. U njenim očima nešto neshvaćeno, pomalo tužno. Kada bi neko slikao predele kroz koje bi prolazila, na njemu bi bile 3 boje. Crna, boja uspavanih drveća i grana, bela, boja snega i crvena. Potrebno je da predje dobar put da bi stigla do posla. Baš tog dana, kada je žurila, jer se nije lepo obukla, u sred gomile zamišljenih ljudi, oseti miris, njoj veoma poznat i u svoj toj svojoj žurbi okrenu se, pokušavajući da uhvati par dobro poznatih očiju i iz sve snage se zakuca u 3 metra visokog čoveka. Kakva su vremena došla, govori činjenica da se nije ni okrenuo da joj pomogne. Ustaje i otresa sneg sa sebe... Ono čega tada nije bila svesna, jeste da je u tom trenutku, taj poznat, crn par očiju vrebao iza staklenih prozora lokala na ćošku ulice... Prolazi pola sata od prve jutarnje gužve. Dan je počeo da se raspetljava. Stigla je na posao, obavila sve ukupno 5 razgovora, poslala 7 mailova, popunila dokumentaciju, popila 2 kafe i jedan zeleni čaj, ispričala se sa kolegama i sa velikim ushićenjem krenula kući. Tamo je trebalo mnogo toga završiti. Prolazi dva sata. Slabo sunce je počelo da zalazi, jedva se nadzirući iza sivih oblaka. Neka tišina prostruji gradom. Njene lokne više ne padaju preko njenog tela. One sada stoje izvan betonskog zida, pomerajući se u ritmu trzaja njenog tela čija duša ga polako napušta. Sekundama je daleko od smrti. Verovala mu je. Čak i u smrti biće sa njim. Ali u životu ne…. Nije hteo isto što i ona. Nije mogao da joj da ono što je želela iako je obećavao. Nije mogao da promeni stvari koje je rekao da će promeniti jer on to želi. Nije hteo jednu jako bitnu. Ogromnu stvar, veličine sunca. I ona ih je razdvojila. On je za nju bio mrtav. On je bio povredjen. Živeo je sam, sve je radio kako je sam znao, niko ga nije učio. Povređivali su ga. Pokušavao je da nadje zamenu za ljubav, ali niko mu nije olakšao, svi su ga napuštali. Kao mali je trpeo velike emotivne prekide, upadao je u dubinu svoje ličnosti, svoje psihe, trenirao kao blesav jer to mu je bila zamena, tad je bio od čelika, jedna figura, kao izvajana. Pala je na to, pala je na njega. Delili su srećne momente. Delili su osmehe, tugu, uspone i padove, živeli su zajedno.. postali jedno. Kada bi zažmurio setio bi se kako su se upoznali. Otišla je na žurku sa drugaricama. Elektro muzika, bass ritam rastvara zidove i odjekuje bubnim opnama. Skače, znoji se, dok u jednoj ruci drži telefon, a u drugoj penušavo vino. Situacija se kuva, DJ ubrzava ritam, ljudi se lože i pada drop. Umorila se. Kreće ka separeu i tada joj se pogled prvi put ukrsti sa sudbinom. Gledao ju je dugo, dok su mu leđa čuvala 2 druga, tada već potpuno pijana. Jedan njegov drugar je krenuo da joj se nabacuje, da bi posle 5 minuta postao veoma napadan. On joj je prišao i jednim veoma kratkim udarcem onesvestio druga… Ostala je bez teksta.. Agresija, sirova snaga i stao je u njenu odbranu. Prišao joj je i onako ispod oka, pružio joj ruku i predstavio se. Od tada su postali nerazdvojni. U kadi su. Penušava kupka i klasična muzika u pozadini. Oduvek ga je ispunjavao zvuk klavira i violine koji su mu bili kao hladan oblog bolnom telu. Gledaju se preko gomile mehurića. Njene crvene usne su izgledale kao par trešanja koje jedva čekaju da budu ubrane. Njegovo telo je postajalo toplije kada je pored nje. Ona je prstima prelazila preko njegovih vena i žilavih ruku, preko pločica i prstima prolazila kroz njegovu kosu. Uhvatio ju je i bacio na krevet onako mokru, golu, ranjivu... Kada bi ona zažmurila, setila bi se kako joj donosi buket ruža jutro nakon što su te noći zapalili krevet. Slomili su ga. Setila bi se kako je hvata oko struka, podiže u vis i vrti na brdu kada je pristala da uzme ključ od njegovog stana. Onda bi rukom prešla preko prvog ožiljka koji je nastao na njenoj slepoočnici. Setila bi se kako je čupa i zavaljuje njenu glavu u ogledalo. Setila bi se tog ukusa metala u ustima i zujanja u ušima. Setila bi se kako je mislila da nikada neće moći da ima decu jer ju je šutirao 12 puta u istom tom staklenom kupatilu, sa biserno belim porcelanskim pločicama. Setila bi se kako izgleda raspršen snop kapljica krvi po istim tim belim porcelanskim pločicama. Setila bi se svoje omiljene čipkaste haljine, koju je kasnije morala da pere. Setila se kako je tada gledala modrice na svojim rukama i koliko je puta samo zaplakala kada bi se videla u ogledalu. A posle tih 12 udaraca bi došao pored nje i počeo da plače. Grlio bi je i ljubio. Govorio bi joj da ne želi da ga ostavi. Ne može bez nje. Ona je znala da želi nešto drugačije. To je postalo nemoguće. Ogromna senka se nadvila nad njenim životom, zaklanjajući jedine zrake sreće i ispunjenosti koje je imala kada bi pričali o svemu drugome osim o svojoj vezi. Njegov duh, njegova tama, obuzela ju je. Ali nikada nije nadomestila život u njoj. Ona je uvek bila u stanju da povrati boje crno beloj slici. Kada je nestala iz njegovog života. Slika je postala siva i crna. Nije hteo da je pusti da živi bez njega. Nije mogao ni da zamisli život bez nje. Upela je da promeni sve u vezi sebe. Uspela je da mu pobegne. Da joj izgubi trag. I baš tog dana se prvi put probudila kao slobodna osoba, spustila je gard. Pratio ju je. Sačekao da završi taj dan i na sred ulice, njoj onako zamišljenoj, u dnevnom sanjarenju, ispreprecio put. Videla je u njegovim očima da je kraj. Crno. Počela je da beži. Nije bila spremna da umre. Imala je plan. Znala je šta želi. Znala je i kako da ostvari to. "Zar će tako da se završi? Ovo je kraj?! Ne!" Lovac poče da juri svoj plen. Niko drugi na planeti Zemlji ne postoji. Samo njih dvoje i njihove dve crne siluete koje trče preko snega i rastapaju se kroz prostor. Uhvatio ju je za rukav, otkida par dugmića propraćen zvukom cepanja tkanine. Ona se izvukla iz svog kaputa, ali ju je usporio. Hvata je za kosu. Ona nema snage da vrišti, nemoćna je pored njega, okreće se ka njemu i onog trenutka kada su im se pogledi ukrstili, ogroman deo glečera sa Antarktika odvali se i propadne u led. Pogledala ga je i izdahnula. Kroz njen vidljiivi dah, provuče se reč nemoj, izvini. Ali lovac je zgrabio svoj plen. Oseća kako joj krv ključa i srce hoće iz grudi da iskoči. Njene crvene usne, njene crne oči. Njen bled ten i miris. Bez toga ne može. Obavija ruke oko njenog vrata počinje da steže jer ne može da je pusti. U smrti bice njegova. Zauvek. Ona zatvara oči. Poslednja suza zaledi se na jagodici sada već usnule, hladne devojke, čije lokne više ne padaju preko njenog tela, nego vise u vazduhu, u parku preko zida, na kome je crvenim sprejem ispisano: "Seti me se, kada god pogledaš gore u mrak i na nebu jasno vidiš zvezde, onako kao da su nacrtane, kako samo tebi namiguju, pričajući priču beskrajnu, u kojoj svaka nova reč, nezaboravnu uspomenu ispisuje...". Crveni kaput leži u snegu beživotan… Sneg. I mraz...2552 Objavio/la D Boyanna
-
By D Boyanna Hladnoća. Mraz. Sneg, a u snegu, crveni kaput leži beživotan... Oko njega gomila otisaka stopala utisnutih silovito u sneg... Par vlasi kose…. Par crnih dugmića. Užurbano se kreće kroz gužvu i trlja ruke jednu o drugu, duva u njih. Hladno je. Uzima kafu i kroz osmeh ubacuje bakšiš konobaru koji je služi svaki dan. Ona je devojka koja više voli noć nego dan. Više voli sladoled od same čokolade. Više voli misao i maštariju, nego sam čin. U njenoj kosi se veoma često može naći po koji plavi, kovrdzavi pramen. Na njenom licu se veoma često može videti osmeh. U njenoj ruci olovka. U njenim očima nešto neshvaćeno, pomalo tužno. Kada bi neko slikao predele kroz koje bi prolazila, na njemu bi bile 3 boje. Crna, boja uspavanih drveća i grana, bela, boja snega i crvena. Potrebno je da predje dobar put da bi stigla do posla. Baš tog dana, kada je žurila, jer se nije lepo obukla, u sred gomile zamišljenih ljudi, oseti miris, njoj veoma poznat i u svoj toj svojoj žurbi okrenu se, pokušavajući da uhvati par dobro poznatih očiju i iz sve snage se zakuca u 3 metra visokog čoveka. Kakva su vremena došla, govori činjenica da se nije ni okrenuo da joj pomogne. Ustaje i otresa sneg sa sebe... Ono čega tada nije bila svesna, jeste da je u tom trenutku, taj poznat, crn par očiju vrebao iza staklenih prozora lokala na ćošku ulice... Prolazi pola sata od prve jutarnje gužve. Dan je počeo da se raspetljava. Stigla je na posao, obavila sve ukupno 5 razgovora, poslala 7 mailova, popunila dokumentaciju, popila 2 kafe i jedan zeleni čaj, ispričala se sa kolegama i sa velikim ushićenjem krenula kući. Tamo je trebalo mnogo toga završiti. Prolazi dva sata. Slabo sunce je počelo da zalazi, jedva se nadzirući iza sivih oblaka. Neka tišina prostruji gradom. Njene lokne više ne padaju preko njenog tela. One sada stoje izvan betonskog zida, pomerajući se u ritmu trzaja njenog tela čija duša ga polako napušta. Sekundama je daleko od smrti. Verovala mu je. Čak i u smrti biće sa njim. Ali u životu ne…. Nije hteo isto što i ona. Nije mogao da joj da ono što je želela iako je obećavao. Nije mogao da promeni stvari koje je rekao da će promeniti jer on to želi. Nije hteo jednu jako bitnu. Ogromnu stvar, veličine sunca. I ona ih je razdvojila. On je za nju bio mrtav. On je bio povredjen. Živeo je sam, sve je radio kako je sam znao, niko ga nije učio. Povređivali su ga. Pokušavao je da nadje zamenu za ljubav, ali niko mu nije olakšao, svi su ga napuštali. Kao mali je trpeo velike emotivne prekide, upadao je u dubinu svoje ličnosti, svoje psihe, trenirao kao blesav jer to mu je bila zamena, tad je bio od čelika, jedna figura, kao izvajana. Pala je na to, pala je na njega. Delili su srećne momente. Delili su osmehe, tugu, uspone i padove, živeli su zajedno.. postali jedno. Kada bi zažmurio setio bi se kako su se upoznali. Otišla je na žurku sa drugaricama. Elektro muzika, bass ritam rastvara zidove i odjekuje bubnim opnama. Skače, znoji se, dok u jednoj ruci drži telefon, a u drugoj penušavo vino. Situacija se kuva, DJ ubrzava ritam, ljudi se lože i pada drop. Umorila se. Kreće ka separeu i tada joj se pogled prvi put ukrsti sa sudbinom. Gledao ju je dugo, dok su mu leđa čuvala 2 druga, tada već potpuno pijana. Jedan njegov drugar je krenuo da joj se nabacuje, da bi posle 5 minuta postao veoma napadan. On joj je prišao i jednim veoma kratkim udarcem onesvestio druga… Ostala je bez teksta.. Agresija, sirova snaga i stao je u njenu odbranu. Prišao joj je i onako ispod oka, pružio joj ruku i predstavio se. Od tada su postali nerazdvojni. U kadi su. Penušava kupka i klasična muzika u pozadini. Oduvek ga je ispunjavao zvuk klavira i violine koji su mu bili kao hladan oblog bolnom telu. Gledaju se preko gomile mehurića. Njene crvene usne su izgledale kao par trešanja koje jedva čekaju da budu ubrane. Njegovo telo je postajalo toplije kada je pored nje. Ona je prstima prelazila preko njegovih vena i žilavih ruku, preko pločica i prstima prolazila kroz njegovu kosu. Uhvatio ju je i bacio na krevet onako mokru, golu, ranjivu... Kada bi ona zažmurila, setila bi se kako joj donosi buket ruža jutro nakon što su te noći zapalili krevet. Slomili su ga. Setila bi se kako je hvata oko struka, podiže u vis i vrti na brdu kada je pristala da uzme ključ od njegovog stana. Onda bi rukom prešla preko prvog ožiljka koji je nastao na njenoj slepoočnici. Setila bi se kako je čupa i zavaljuje njenu glavu u ogledalo. Setila bi se tog ukusa metala u ustima i zujanja u ušima. Setila bi se kako je mislila da nikada neće moći da ima decu jer ju je šutirao 12 puta u istom tom staklenom kupatilu, sa biserno belim porcelanskim pločicama. Setila bi se kako izgleda raspršen snop kapljica krvi po istim tim belim porcelanskim pločicama. Setila bi se svoje omiljene čipkaste haljine, koju je kasnije morala da pere. Setila se kako je tada gledala modrice na svojim rukama i koliko je puta samo zaplakala kada bi se videla u ogledalu. A posle tih 12 udaraca bi došao pored nje i počeo da plače. Grlio bi je i ljubio. Govorio bi joj da ne želi da ga ostavi. Ne može bez nje. Ona je znala da želi nešto drugačije. To je postalo nemoguće. Ogromna senka se nadvila nad njenim životom, zaklanjajući jedine zrake sreće i ispunjenosti koje je imala kada bi pričali o svemu drugome osim o svojoj vezi. Njegov duh, njegova tama, obuzela ju je. Ali nikada nije nadomestila život u njoj. Ona je uvek bila u stanju da povrati boje crno beloj slici. Kada je nestala iz njegovog života. Slika je postala siva i crna. Nije hteo da je pusti da živi bez njega. Nije mogao ni da zamisli život bez nje. Upela je da promeni sve u vezi sebe. Uspela je da mu pobegne. Da joj izgubi trag. I baš tog dana se prvi put probudila kao slobodna osoba, spustila je gard. Pratio ju je. Sačekao da završi taj dan i na sred ulice, njoj onako zamišljenoj, u dnevnom sanjarenju, ispreprecio put. Videla je u njegovim očima da je kraj. Crno. Počela je da beži. Nije bila spremna da umre. Imala je plan. Znala je šta želi. Znala je i kako da ostvari to. "Zar će tako da se završi? Ovo je kraj?! Ne!" Lovac poče da juri svoj plen. Niko drugi na planeti Zemlji ne postoji. Samo njih dvoje i njihove dve crne siluete koje trče preko snega i rastapaju se kroz prostor. Uhvatio ju je za rukav, otkida par dugmića propraćen zvukom cepanja tkanine. Ona se izvukla iz svog kaputa, ali ju je usporio. Hvata je za kosu. Ona nema snage da vrišti, nemoćna je pored njega, okreće se ka njemu i onog trenutka kada su im se pogledi ukrstili, ogroman deo glečera sa Antarktika odvali se i propadne u led. Pogledala ga je i izdahnula. Kroz njen vidljiivi dah, provuče se reč nemoj, izvini. Ali lovac je zgrabio svoj plen. Oseća kako joj krv ključa i srce hoće iz grudi da iskoči. Njene crvene usne, njene crne oči. Njen bled ten i miris. Bez toga ne može. Obavija ruke oko njenog vrata počinje da steže jer ne može da je pusti. U smrti bice njegova. Zauvek. Ona zatvara oči. Poslednja suza zaledi se na jagodici sada već usnule, hladne devojke, čije lokne više ne padaju preko njenog tela, nego vise u vazduhu, u parku preko zida, na kome je crvenim sprejem ispisano: "Seti me se, kada god pogledaš gore u mrak i na nebu jasno vidiš zvezde, onako kao da su nacrtane, kako samo tebi namiguju, pričajući priču beskrajnu, u kojoj svaka nova reč, nezaboravnu uspomenu ispisuje...". Crveni kaput leži u snegu beživotan… Sneg. I mraz...Oct 08, 2019 2552 -
Nezvani gost Upoznajte Mrs Cat. Mislim da ima osam meseci od kad se jednog jutra zalepila licem za vrata verande. Izgledala je blaga i promrzla.Naročito je izgledala gladna.Nekim čudom Pit bulli koji su je naravno prvo spazili nisu čak ni režali.Ipak ih odvedoh iz sobe i otvorih vrata.Mi nismo imali mačku tako da se oprostismo sa malo slanine i razblaženog mleka.Ona je to sve pojela, popila i..otišla da se sunča.Naravno Cali je bila toliko radosna sa macom da je mama popustila i odlučila da je zadrži.Dakle sledeće jutro poseta veterinaru..i gle jos jedno iznenadjenjeDa maca je zdrava i u blaženom je stanju.I tako u normalnom roku maca se pojavi sa pet mačića.Koje smestimo u sobu za goste, zbog nedostatka boljeg rešenja i naročito zbog oposuma koji se noću muvaju oko kokošinjca, a nisam sigurna možda vole i mačiće..Od svih ovih pet komada zadržimo jednog mačka ,damo mu ime Karamelo i ostale udomimo.Tada su bili 8 nedelja.Dakle Mrs Cat opet u korpu(koju smo kao pravi vlasnici mačke nabavili), kod veterinara.Pa čestitam, reče on. Poznat mi beše taj osmeh od prošle posete, vaša mačka očekuje prinove..Pa kad pre pobogu..Dobro opet kući.Prodje kol'ko treba da prodje i evo nas u osmoj nedelji.Mrs Cat se okotila.Sedam komada i sve mačori.Zafrkavam Neustaršivog da to mora da je neki predznak.Pronašli smo nove porodice za svih sedam i do nedelje će svi otići.U momentu kad smo slikali ovde zadnje..nismo uspeli da uhvatimo svih sedam zajednoU ponedeljak Mrs Cat ide kod veterinara.Nadam se da se taj nece osmehivati;)2548 Objavio/la Dubravka Belogrlic
-
Nezvani gost Upoznajte Mrs Cat. Mislim da ima osam meseci od kad se jednog jutra zalepila licem za vrata verande. Izgledala je blaga i promrzla.Naročito je izgledala gladna.Nekim čudom Pit bulli koji su je naravno prvo spazili nisu čak ni režali.Ipak ih odvedoh iz sobe i otvorih vrata.Mi nismo imali mačku tako da se oprostismo sa malo slanine i razblaženog mleka.Ona je to sve pojela, popila i..otišla da se sunča.Naravno Cali je bila toliko radosna sa macom da je mama popustila i odlučila da je zadrži.Dakle sledeće jutro poseta veterinaru..i gle jos jedno iznenadjenjeDa maca je zdrava i u blaženom je stanju.I tako u normalnom roku maca se pojavi sa pet mačića.Koje smestimo u sobu za goste, zbog nedostatka boljeg rešenja i naročito zbog oposuma koji se noću muvaju oko kokošinjca, a nisam sigurna možda vole i mačiće..Od svih ovih pet komada zadržimo jednog mačka ,damo mu ime Karamelo i ostale udomimo.Tada su bili 8 nedelja.Dakle Mrs Cat opet u korpu(koju smo kao pravi vlasnici mačke nabavili), kod veterinara.Pa čestitam, reče on. Poznat mi beše taj osmeh od prošle posete, vaša mačka očekuje prinove..Pa kad pre pobogu..Dobro opet kući.Prodje kol'ko treba da prodje i evo nas u osmoj nedelji.Mrs Cat se okotila.Sedam komada i sve mačori.Zafrkavam Neustaršivog da to mora da je neki predznak.Pronašli smo nove porodice za svih sedam i do nedelje će svi otići.U momentu kad smo slikali ovde zadnje..nismo uspeli da uhvatimo svih sedam zajednoU ponedeljak Mrs Cat ide kod veterinara.Nadam se da se taj nece osmehivati;)Aug 16, 2013 2548
-
Daljine su tu da nas podcete da negde idemo i da nas neko treba.Makar to trajalo samo kratko,par sati ili samo jedan trenutak,koji je lagano gubi izmedju vagona zivota,u guzvi putnika koji negde zure,jer ih upravo neko ceka,mozda i ne zure samo idu svojim zivotom,kako bi sagradili taj zivot sa smislom.2544 Objavio/la Voljena
-
By Voljena Daljine su tu da nas podcete da negde idemo i da nas neko treba.Makar to trajalo samo kratko,par sati ili samo jedan trenutak,koji je lagano gubi izmedju vagona zivota,u guzvi putnika koji negde zure,jer ih upravo neko ceka,mozda i ne zure samo idu svojim zivotom,kako bi sagradili taj zivot sa smislom.Nov 27, 2016 2544
-
Daj mi jos jedan trenutak srece,da mogu verovati u besmrtnost,da pustim i san da otera,tugu koja se u dusi prelama. Daj mi jedan cas da cujem more,da utopim u njoj zaborav,da mogu plivati u mokrim talasima,koje noc voli slusati. Daj mi jos jedan dan da letim ka nebu,da mogu imati oduska da se nadam,da ne izgubim ljubav iz vida,i u dusi da nemam vise nemira. Daj mi jos jedan tren verovanja,da mogu ponovi imati zelja,da se ne izgubim u losem svetu,i da ne vode moju brigu.2540 Objavio/la Ludi Zmaj
-
By Ludi Zmaj Daj mi jos jedan trenutak srece,da mogu verovati u besmrtnost,da pustim i san da otera,tugu koja se u dusi prelama. Daj mi jedan cas da cujem more,da utopim u njoj zaborav,da mogu plivati u mokrim talasima,koje noc voli slusati. Daj mi jos jedan dan da letim ka nebu,da mogu imati oduska da se nadam,da ne izgubim ljubav iz vida,i u dusi da nemam vise nemira. Daj mi jos jedan tren verovanja,da mogu ponovi imati zelja,da se ne izgubim u losem svetu,i da ne vode moju brigu.Apr 14, 2015 2540
