Pretraži blogove

 

Kategorije

Blogovi po datumu

Tagovi

Statistika

  • 469
    Blogs
  • 52
    Active Bloggers
467 blogs
  • 17 May 2016
    Prestani da čekaš
    …Jedna poznata mudrost kaže: Život je ono što ti se dešava, dok ti praviš planove za život. Događa li ti se često da gledaš kroz prozor, da pratiš apatičnim pogledom kapi kiše kako se razlivaju po staklu i da misliš da je svet jedno beskrajno dosadno mesto za život? Budiš se ujutru i potajno proviruješ kroz prozor, sa nadom, da će sunce toga dana konačno zasijati silnije nego obično. A ono te samo zaslepljuje svojim zracima, i čak ti se čini da ti se ruga. Šteta, reći ćeš. Jer očigledno da se ni taj dan ne razlikuje bitno od prethodnog. I nastavljaš da čekaš…Da prođe i taj dan, i ta sedmica, taj mesec, ta godina… Sve dok odjednom ne osetiš da ti život odlazi u nepovrat, a ti još uvek stojiš tu i čekaš pravi trenutak da počneš da uživaš u njemu i da ga proživiš u potpunosti. I shvataš, kako neprimetno, nekako nesvesno, kao po nekoj navici stojiš i čekaš da sve prođe, što ti daje osećaj beskrajnog razočarenja i umora. Pitaš se, kada će konačno da krene tvoj ‘Pravi život’?! Oni prekrasni, nezaboravni trenuci, zbog kojih je vredelo progutati sve suze i uvrede, svu tu nakupljenu gorčinu i onda samouvereno pogledati prema napred. Kao da si već zaboravio izvorni cilj i jednostavno samo čekaš. Po navici. Čekaš ‘nešto’. Zaboravljajući pritom, šta zaista želiš i šta je zaista važno za tebe. Nećeš moći razumeti, da dok čekaš da se desi nešto ‘veliko, interesantno, važno’, ti ustvari propuštaš stvarnu lepotu oko sebe! Propuštaš suštinu! Propuštaš male stvari, koje ti ispunjavaju dane. Dok tako stojiš i očekuješ da se dogodi nešto veliko, da bi bio srećan: propuštaš, osmehe i poglede; propuštaš izlaske i zalaske sunca; propuštaš ljubav i emocije… Propuštaš sadašnjost stremeći da dočekaš budućnost. Propuštaš ‘Danas’, jer se nadaš da ćeš početi živeti ‘Sutra’. Dok gledaš kroz prozor i pratiš pogledom kapi kiše kako se razlivaju po prozoru; dok stojiš tamo udubljen u misli, apatično čekajući da bljesnu sunčevi zraci, životni časovnik nastavlja tiho, ali neumitno da odbrojava tvoje izgubljene minute. Polako, ali dosledno i nepovratno iščezava tvoj život pretvarajući se u prošlost. Tvoju prošlost. I bez da uopšte osetiš kako se to moglo desiti, jednoga dana ćeš sa užasom ustanoviti da je tvoj život prošao, a da nisi ni stigao da uživaš u njemu. I zato: ne čekaj da dođe takav dan, stvori drugačiji dan. Zaustavi kišu, rasteraj oblake i načini svoje sopstveno sunce. Prestani da čekaš. Napravi nešto od svoga života. Budi kovač svoje sreće. Ne čekaj da sreća dođe po tebe. Sprijatelji se sa časovnikom života. Uzmi ga samouvereno u ruke i postani gospodar svoga života. Živi život! Živi ga danas! Živi ga sada! Živi ga u ovom trenutku! 
    1999 Objavio/la Rumenka
  • By Rumenka
    Prestani da čekaš
    …Jedna poznata mudrost kaže: Život je ono što ti se dešava, dok ti praviš planove za život. Događa li ti se često da gledaš kroz prozor, da pratiš apatičnim pogledom kapi kiše kako se razlivaju po staklu i da misliš da je svet jedno beskrajno dosadno mesto za život? Budiš se ujutru i potajno proviruješ kroz prozor, sa nadom, da će sunce toga dana konačno zasijati silnije nego obično. A ono te samo zaslepljuje svojim zracima, i čak ti se čini da ti se ruga. Šteta, reći ćeš. Jer očigledno da se ni taj dan ne razlikuje bitno od prethodnog. I nastavljaš da čekaš…Da prođe i taj dan, i ta sedmica, taj mesec, ta godina… Sve dok odjednom ne osetiš da ti život odlazi u nepovrat, a ti još uvek stojiš tu i čekaš pravi trenutak da počneš da uživaš u njemu i da ga proživiš u potpunosti. I shvataš, kako neprimetno, nekako nesvesno, kao po nekoj navici stojiš i čekaš da sve prođe, što ti daje osećaj beskrajnog razočarenja i umora. Pitaš se, kada će konačno da krene tvoj ‘Pravi život’?! Oni prekrasni, nezaboravni trenuci, zbog kojih je vredelo progutati sve suze i uvrede, svu tu nakupljenu gorčinu i onda samouvereno pogledati prema napred. Kao da si već zaboravio izvorni cilj i jednostavno samo čekaš. Po navici. Čekaš ‘nešto’. Zaboravljajući pritom, šta zaista želiš i šta je zaista važno za tebe. Nećeš moći razumeti, da dok čekaš da se desi nešto ‘veliko, interesantno, važno’, ti ustvari propuštaš stvarnu lepotu oko sebe! Propuštaš suštinu! Propuštaš male stvari, koje ti ispunjavaju dane. Dok tako stojiš i očekuješ da se dogodi nešto veliko, da bi bio srećan: propuštaš, osmehe i poglede; propuštaš izlaske i zalaske sunca; propuštaš ljubav i emocije… Propuštaš sadašnjost stremeći da dočekaš budućnost. Propuštaš ‘Danas’, jer se nadaš da ćeš početi živeti ‘Sutra’. Dok gledaš kroz prozor i pratiš pogledom kapi kiše kako se razlivaju po prozoru; dok stojiš tamo udubljen u misli, apatično čekajući da bljesnu sunčevi zraci, životni časovnik nastavlja tiho, ali neumitno da odbrojava tvoje izgubljene minute. Polako, ali dosledno i nepovratno iščezava tvoj život pretvarajući se u prošlost. Tvoju prošlost. I bez da uopšte osetiš kako se to moglo desiti, jednoga dana ćeš sa užasom ustanoviti da je tvoj život prošao, a da nisi ni stigao da uživaš u njemu. I zato: ne čekaj da dođe takav dan, stvori drugačiji dan. Zaustavi kišu, rasteraj oblake i načini svoje sopstveno sunce. Prestani da čekaš. Napravi nešto od svoga života. Budi kovač svoje sreće. Ne čekaj da sreća dođe po tebe. Sprijatelji se sa časovnikom života. Uzmi ga samouvereno u ruke i postani gospodar svoga života. Živi život! Živi ga danas! Živi ga sada! Živi ga u ovom trenutku! 
    May 17, 2016 1999
  • 02 Dec 2015
    Džeri
    To je bio najgori dan u mom životu. Džerijeva smrt. Ujutro kada sam ušla u sobu, Džeri nije, kao uvek skočio meni u susret, nije se odazivao kad sam ga zvala. U sobi je vladala neobična tišina. Takva tišina da sam se uplašila. Pomislila sam da možda nije u ovoj sobi, pa sam počela da ga tražim u drugim sobama, ali Džerija nije bilo. Vratila sam se, napravila par koraka i ... videla. Neprirodno savijen u klupko, Džeri je ležao kraj kauča. Brzo sam pozvala mamuu, ali uzalud. Već je bio mrtav. Ne mogu opisati kako sam se osećala. Kapi suza su krenule da padaju na njegovo beživotno telo. Padaju i padaju... Prizor malog mešanca od samo tri godine u mom naručju, nikada neću zaboraviti. Narednih dana, meseci....osećala sam se vrlo usamljeno i nemo, ravnodušno. Nema više malog riđeg Džerija i injegovih nepotpunih uzdisaja i izdisaja. Nisam imala s kim da se igram, da idem u šetnju, sama sa svojim mislima. I dan – danas mnogo mi nedostaje taj veran pas, njegova poslušnost, razdraganost, živahnost, zahvalnost i njegov iskren pogled. Bojana Berdić – 14.04.2007 – domaći iz srpskog – Izmišljena priča.
    1993 Objavio/la D Boyanna
  • By D Boyanna
    Džeri
    To je bio najgori dan u mom životu. Džerijeva smrt. Ujutro kada sam ušla u sobu, Džeri nije, kao uvek skočio meni u susret, nije se odazivao kad sam ga zvala. U sobi je vladala neobična tišina. Takva tišina da sam se uplašila. Pomislila sam da možda nije u ovoj sobi, pa sam počela da ga tražim u drugim sobama, ali Džerija nije bilo. Vratila sam se, napravila par koraka i ... videla. Neprirodno savijen u klupko, Džeri je ležao kraj kauča. Brzo sam pozvala mamuu, ali uzalud. Već je bio mrtav. Ne mogu opisati kako sam se osećala. Kapi suza su krenule da padaju na njegovo beživotno telo. Padaju i padaju... Prizor malog mešanca od samo tri godine u mom naručju, nikada neću zaboraviti. Narednih dana, meseci....osećala sam se vrlo usamljeno i nemo, ravnodušno. Nema više malog riđeg Džerija i injegovih nepotpunih uzdisaja i izdisaja. Nisam imala s kim da se igram, da idem u šetnju, sama sa svojim mislima. I dan – danas mnogo mi nedostaje taj veran pas, njegova poslušnost, razdraganost, živahnost, zahvalnost i njegov iskren pogled. Bojana Berdić – 14.04.2007 – domaći iz srpskog – Izmišljena priča.
    Dec 02, 2015 1993
  • 29 Oct 2013
    и створи . . Творац
    састав на тему . . археолошку спримесом    да невелика, историјским садржајима бременита, плута melitae (малта) вазда у истом месту, окружена плаветнилом воде, познатоје.судбина, случај, шта ли, усмери ме к њој и евоме доконог, трајем. како ми је археологија хоби, наилазим на безброј фосила собзиром да су острвске стене  претежно седиментног порекла.у једној таквој уочих пар инча дуг фосил кости ребрастог облика, који обрадих, и сада је део моје овдашње збирке. међутим, сатом бившом коском, у мој живот увукао се неки немир, кои ме, склоног маштању и приповедању усмери ка могућој алтернативи настанка имена наше Прамајке. нетреба сметнути с ума да се Melitae  укотвила у тежишту медитеранског басена, пупку старог света, па је као локација ове приповетке  . . . посве  могууућа. Елем, кишно неко јутро, никакво, рођено за јеб, кад би се имало кога, приједу се Адаму чворкова јаја.уочи он на повисоком дрвету гнездо, онако виси скраја. у та времена чворци нису били геџави, ко данас, били су ко пиргаве морке, па су им и муда била заносних димензија. наравно мердевине још нису биле осмишљене, а о телецелу ни говора да позове Творца својег да му помогне у савлађивању висинске разликје.него, узвере се Адам укрошњу и таман да зграби чворка зајаја, једна недовољно димензионисана грана на коју се ослонио, кврц, и поменути, безјаја, суну суноврату, пуче оледину и обезнанисе.утом Творац, иако преокупиран стваралаштвом (свет и друге ситнице), уочи на психомонитору Адама како се излежава утрави. телетранспорује се на локацију и све указује да је дијалог међњима овако текао- опет забушаваш, Адаме, а радне обавезе- ма кое црно забушавање, хтеде да компарише Адам али се присети да боје још нису издефинисане- сјебах се са дрвета, но се обсети да ни јеб као радња није утановљен- и сав се покрљах-опа бато, сад ћу ја да те комплетирам, Адаме,  волео је Творац да га зове тим именом, јер док га је стварао вазда му је на уму била узречица, а да му дам нос, а да му дам уши, а да му дам . . .елем, завуче Творац руку уАдама и стручно констатова само једно скљано ребро, те извади крхотине и баци и утраву- дишсе Адаме опет си океј- свака част, сервилно ће Адама, него да те замолим, кад си већ овде, направи ми неког да ми припрема храну, да се окотога недрндам, те да ажурније могу да реализујем радне обавезе.- биће проблема чим вас више буде, указа Творац- ма не бригешај, суну Адам, ја ћу се лако прилагодити тој особи, а ако се баш буде дрчила, у моменту се присетиу праве речи, креснућује- дообро, немарим,на Твој ризик и заједничку последицу, одлучи Творац, па се на тренутак замисли . . . . . изгледаће ко ити, но са малим телесним разликама, сад се и Творац присети нових термина, имаће рецимо две сисе да има зашта да се уватиш кате, рецимо налеђи носи преко потока, а имаће и рупу међу ногама да ми не одбруси коти, заболе ме кривак, кад јој будем задао неки посао, а ја баш све чујем. него да одрадимо посао, додај ми истраве парче тих твојих одбачених сломљености.дохвати Адам комад крхотине и пружи Творцу. учини Овај себи знан гест и . . гле чуда- Ево, рече Творац, тражиоси , добијосито Ево, након множине миленија јотовања и палатализације поста и оста Ева. наставак описа догађања која потом уследише,    мислим, био би смор за читаоце, а  искрено и сумњам да би моја скромна маштовитост била устању да  колоплетни  главозбуњ званично назван историја , текстом, иоле  поуздано,  дочарам. 
    1983 Objavio/la светислав стојановић
  • By светислав стојановић
    и створи . . Творац
    састав на тему . . археолошку спримесом    да невелика, историјским садржајима бременита, плута melitae (малта) вазда у истом месту, окружена плаветнилом воде, познатоје.судбина, случај, шта ли, усмери ме к њој и евоме доконог, трајем. како ми је археологија хоби, наилазим на безброј фосила собзиром да су острвске стене  претежно седиментног порекла.у једној таквој уочих пар инча дуг фосил кости ребрастог облика, који обрадих, и сада је део моје овдашње збирке. међутим, сатом бившом коском, у мој живот увукао се неки немир, кои ме, склоног маштању и приповедању усмери ка могућој алтернативи настанка имена наше Прамајке. нетреба сметнути с ума да се Melitae  укотвила у тежишту медитеранског басена, пупку старог света, па је као локација ове приповетке  . . . посве  могууућа. Елем, кишно неко јутро, никакво, рођено за јеб, кад би се имало кога, приједу се Адаму чворкова јаја.уочи он на повисоком дрвету гнездо, онако виси скраја. у та времена чворци нису били геџави, ко данас, били су ко пиргаве морке, па су им и муда била заносних димензија. наравно мердевине још нису биле осмишљене, а о телецелу ни говора да позове Творца својег да му помогне у савлађивању висинске разликје.него, узвере се Адам укрошњу и таман да зграби чворка зајаја, једна недовољно димензионисана грана на коју се ослонио, кврц, и поменути, безјаја, суну суноврату, пуче оледину и обезнанисе.утом Творац, иако преокупиран стваралаштвом (свет и друге ситнице), уочи на психомонитору Адама како се излежава утрави. телетранспорује се на локацију и све указује да је дијалог међњима овако текао- опет забушаваш, Адаме, а радне обавезе- ма кое црно забушавање, хтеде да компарише Адам али се присети да боје још нису издефинисане- сјебах се са дрвета, но се обсети да ни јеб као радња није утановљен- и сав се покрљах-опа бато, сад ћу ја да те комплетирам, Адаме,  волео је Творац да га зове тим именом, јер док га је стварао вазда му је на уму била узречица, а да му дам нос, а да му дам уши, а да му дам . . .елем, завуче Творац руку уАдама и стручно констатова само једно скљано ребро, те извади крхотине и баци и утраву- дишсе Адаме опет си океј- свака част, сервилно ће Адама, него да те замолим, кад си већ овде, направи ми неког да ми припрема храну, да се окотога недрндам, те да ажурније могу да реализујем радне обавезе.- биће проблема чим вас више буде, указа Творац- ма не бригешај, суну Адам, ја ћу се лако прилагодити тој особи, а ако се баш буде дрчила, у моменту се присетиу праве речи, креснућује- дообро, немарим,на Твој ризик и заједничку последицу, одлучи Творац, па се на тренутак замисли . . . . . изгледаће ко ити, но са малим телесним разликама, сад се и Творац присети нових термина, имаће рецимо две сисе да има зашта да се уватиш кате, рецимо налеђи носи преко потока, а имаће и рупу међу ногама да ми не одбруси коти, заболе ме кривак, кад јој будем задао неки посао, а ја баш све чујем. него да одрадимо посао, додај ми истраве парче тих твојих одбачених сломљености.дохвати Адам комад крхотине и пружи Творцу. учини Овај себи знан гест и . . гле чуда- Ево, рече Творац, тражиоси , добијосито Ево, након множине миленија јотовања и палатализације поста и оста Ева. наставак описа догађања која потом уследише,    мислим, био би смор за читаоце, а  искрено и сумњам да би моја скромна маштовитост била устању да  колоплетни  главозбуњ званично назван историја , текстом, иоле  поуздано,  дочарам. 
    Oct 29, 2013 1983
  • 31 Aug 2015
    Neko to odgore vidi sve
    Čudno je kako je malo potrebno da budemo srećni a još čudnije kako često baš to malo nedostaje. Ono što nas raduje,uglavnom se nalazi u samom iščekivanju.To su trenuci koji zivot čine toplijim, dušu vesele i ispunjuju srce svakog čoveka. Po tome ih obično i pamtimo. Po nekada te niti nikada ni ne dočekamo. Često se upitam da li se neke stvari možda ne dogode usled ogromne želje, da li jednostavno sagore u plamenu znatiželje?Jedno mi je sasvim izvesno, a to je da su to uglavnom obične i jednostavne stvari. Nečiji mio osmeh, toplina u očima i blaga reč, zaraduju nas toliko da od ispunjenosti imamo osećaj da ćemo dodirnuti nebo. Kao da se ponekada sam Gospod spusti u naše srce, darujući nam radost.Čovekova duša pati i boluje usled nametnutih kriterujuma, koji orobljavaju. Okovi su svuda u prostoru koji nas okružuje a vrlo često ih dobrovoljno stavljamo na sebe. Laž je zamenila istinu, međutim ona nikada ne može biti ništa osim laži , pa čak ni dobar plagijat. Ona jednostavno „šepa“ za istinom i nikada joj čak ni blizu ne prilazi.Jedini problem je u tome da li je prepoznajemo. Da li moramo da je prihvatimo, premda nam je ona uvek (opet lažno) prihvatljivija? Ljudi moji ! Previše je , kako bi se to žargonski reklo“ fola“, mađioničarenja i sitnih iluzija sa kojima se neprekidno susrećemo. To je bujica koja nosi sve pred sobom i koju jedino brana podignuta u ime nekog višeg ideala, iznikla iz dubine našeg bića može zaustaviti, a ta brana je upravo i sama naša volja, naša sloboda izbora. Ovaj hladni rat, koji se vodi u surovoj borbi za rešenjem egzistencijalnih problema prekida se onog trenutka kada sami to poželimo. Kada uvidimo besmisao sve te jurnjave ni za čim, i shvatimo koliko samo gubimo sa svojim prevelikim ambicijama.Koliko ljudi povredimo, bliskih, nepoznatih, vođeni samo jednim ciljom koji se zove – uspeti. A zbog čega? Ne znamo. Ali obično to nije razlog zbog koga odustajemo. Razlog je zgarište u nama samima,praznina koju osećamo i sama savest koja beskompromisno opominje i zahteva.Čežnja nas ponovo vraća da se osetimo ljudima. Žal za nekim prošlim danima kada smo se radovali ,voleli i bili ispunjeni. Sve se to tada petvara u jedan bolni vapaj, vapaj koji oporavlja. To je krik za životom, kakav nam je u biti dat gde celokupna naša ličnost dolazi do izražaja i moli za samo jedno a to je, ljubav. To je kap koja nikada ne preliva čašu. To je pozadina svih lepih gestova i uteha svih patnji i bola, mrva sreće koja je u stanju da apsorbuje more tuge, zrno soli koje daje ukus životu. To je najveća „sitnica“ zbog koje vredi živeti.Ona nam daje silu da radujemo druge jer kako kaže Didro „Najsrećniji je onaj čovek koji je učinio srećnima najviše drugih ljudi“.Daje nam osećaj da znamo kada smo potrebni našem prijatelju samo da bismo ga saslušali, obodrili. Ona je naša učiteljica,naš preobražaj.Ona se raduje u nama za svaku sitnicu i slavi je svojim vedrim osmehom.Daje nam da osetimo punoću života, kroz te trenutke i sitnice od kojih je satkan. Ipak ,mišljenja sam , da je vrlo često,i nemoguće da nam se do detalja ispuni sve ono što očekujemo.Prvo što smo u svojim zahtevima često iracionalni, a drugo što verovatno mnogo toga što želimo često ni za nas same nije dobro. Mnogo je stvari koje ne zavise isključivo od nas.Ali naravno , čoveku uvek preostaje da se nada i veruje, jer kako bi to rekao Đorđe Balašević „ ... Neko to odgore vidi sve“.Ono što je definitivno na nama je da bessebično treba sebe da dajemo drugima i da ih radujemo a za nas će se već pobrinuti neko drugi.Osmeh i lepa reč zaista nekome mogu spasti život , zato ne gubimo vreme.  
    1983 Objavio/la Bibaaa
  • By Bibaaa
    Neko to odgore vidi sve
    Čudno je kako je malo potrebno da budemo srećni a još čudnije kako često baš to malo nedostaje. Ono što nas raduje,uglavnom se nalazi u samom iščekivanju.To su trenuci koji zivot čine toplijim, dušu vesele i ispunjuju srce svakog čoveka. Po tome ih obično i pamtimo. Po nekada te niti nikada ni ne dočekamo. Često se upitam da li se neke stvari možda ne dogode usled ogromne želje, da li jednostavno sagore u plamenu znatiželje?Jedno mi je sasvim izvesno, a to je da su to uglavnom obične i jednostavne stvari. Nečiji mio osmeh, toplina u očima i blaga reč, zaraduju nas toliko da od ispunjenosti imamo osećaj da ćemo dodirnuti nebo. Kao da se ponekada sam Gospod spusti u naše srce, darujući nam radost.Čovekova duša pati i boluje usled nametnutih kriterujuma, koji orobljavaju. Okovi su svuda u prostoru koji nas okružuje a vrlo često ih dobrovoljno stavljamo na sebe. Laž je zamenila istinu, međutim ona nikada ne može biti ništa osim laži , pa čak ni dobar plagijat. Ona jednostavno „šepa“ za istinom i nikada joj čak ni blizu ne prilazi.Jedini problem je u tome da li je prepoznajemo. Da li moramo da je prihvatimo, premda nam je ona uvek (opet lažno) prihvatljivija? Ljudi moji ! Previše je , kako bi se to žargonski reklo“ fola“, mađioničarenja i sitnih iluzija sa kojima se neprekidno susrećemo. To je bujica koja nosi sve pred sobom i koju jedino brana podignuta u ime nekog višeg ideala, iznikla iz dubine našeg bića može zaustaviti, a ta brana je upravo i sama naša volja, naša sloboda izbora. Ovaj hladni rat, koji se vodi u surovoj borbi za rešenjem egzistencijalnih problema prekida se onog trenutka kada sami to poželimo. Kada uvidimo besmisao sve te jurnjave ni za čim, i shvatimo koliko samo gubimo sa svojim prevelikim ambicijama.Koliko ljudi povredimo, bliskih, nepoznatih, vođeni samo jednim ciljom koji se zove – uspeti. A zbog čega? Ne znamo. Ali obično to nije razlog zbog koga odustajemo. Razlog je zgarište u nama samima,praznina koju osećamo i sama savest koja beskompromisno opominje i zahteva.Čežnja nas ponovo vraća da se osetimo ljudima. Žal za nekim prošlim danima kada smo se radovali ,voleli i bili ispunjeni. Sve se to tada petvara u jedan bolni vapaj, vapaj koji oporavlja. To je krik za životom, kakav nam je u biti dat gde celokupna naša ličnost dolazi do izražaja i moli za samo jedno a to je, ljubav. To je kap koja nikada ne preliva čašu. To je pozadina svih lepih gestova i uteha svih patnji i bola, mrva sreće koja je u stanju da apsorbuje more tuge, zrno soli koje daje ukus životu. To je najveća „sitnica“ zbog koje vredi živeti.Ona nam daje silu da radujemo druge jer kako kaže Didro „Najsrećniji je onaj čovek koji je učinio srećnima najviše drugih ljudi“.Daje nam osećaj da znamo kada smo potrebni našem prijatelju samo da bismo ga saslušali, obodrili. Ona je naša učiteljica,naš preobražaj.Ona se raduje u nama za svaku sitnicu i slavi je svojim vedrim osmehom.Daje nam da osetimo punoću života, kroz te trenutke i sitnice od kojih je satkan. Ipak ,mišljenja sam , da je vrlo često,i nemoguće da nam se do detalja ispuni sve ono što očekujemo.Prvo što smo u svojim zahtevima često iracionalni, a drugo što verovatno mnogo toga što želimo često ni za nas same nije dobro. Mnogo je stvari koje ne zavise isključivo od nas.Ali naravno , čoveku uvek preostaje da se nada i veruje, jer kako bi to rekao Đorđe Balašević „ ... Neko to odgore vidi sve“.Ono što je definitivno na nama je da bessebično treba sebe da dajemo drugima i da ih radujemo a za nas će se već pobrinuti neko drugi.Osmeh i lepa reč zaista nekome mogu spasti život , zato ne gubimo vreme.  
    Aug 31, 2015 1983
  • 01 Oct 2013
    срећа чучећка
      (дневничкими запис)    Ту отскора више не спремам кафе “Мериси”.Улете ми (исчекивано) место пазитеља јавног вецеја на прометном месту у главној улици Валете.Од 6 пм па док има оних коима је пригустило оддоле дежурам у сутеренској собици.Добро, малко се осећа миомир отпадних људских садржаја , но нерадим у парфимерији ,па немош ни замерити. Захладнело овде , људи чешће (углавном) пишкају те успут и бакшуми неку оставе. Зарада дневна значајнија од оне укафеју а (такорећи) ништа нерадим ,сем што сам обавезан да одржавам визуелну хигијену соља / писоара / рукопера,подова, те 26 степеника који ка олакшању воде сулице ,но како нисам гадљив то и не бројим у неки значајан рад па имам на претек времена за читање , размишљање , писање ,.Смењујем једну Баaку овдашњу која ринта дневну шихту.Муж јој пуко о ледину па га (ненадано ) смених у вечерњој.Иначе од мужа јој млађа сестра рецепционарка је у Хотелу прекопута ди станујем – па отуд веза.Знамо се онако па ме препоручила Газди објекта.Једва чекам да отопли па да људи / жене / деца и остали почму да липаче разне освежавајуће пијаче што ће ауто-матски и промет у вецеју драстично повећати на чега и указује урамљени графикон у офицу вецеја истакнут. Биће зараде . . . . . ко’ плеве. А навраћаће и множина женскиња зарад личних нужди па . . . никад се незна укојој Срећа притајена чучи. Можда се унеку изагледам . . . . .
    1980 Objavio/la светислав стојановић
  • By светислав стојановић
    срећа чучећка
      (дневничкими запис)    Ту отскора више не спремам кафе “Мериси”.Улете ми (исчекивано) место пазитеља јавног вецеја на прометном месту у главној улици Валете.Од 6 пм па док има оних коима је пригустило оддоле дежурам у сутеренској собици.Добро, малко се осећа миомир отпадних људских садржаја , но нерадим у парфимерији ,па немош ни замерити. Захладнело овде , људи чешће (углавном) пишкају те успут и бакшуми неку оставе. Зарада дневна значајнија од оне укафеју а (такорећи) ништа нерадим ,сем што сам обавезан да одржавам визуелну хигијену соља / писоара / рукопера,подова, те 26 степеника који ка олакшању воде сулице ,но како нисам гадљив то и не бројим у неки значајан рад па имам на претек времена за читање , размишљање , писање ,.Смењујем једну Баaку овдашњу која ринта дневну шихту.Муж јој пуко о ледину па га (ненадано ) смених у вечерњој.Иначе од мужа јој млађа сестра рецепционарка је у Хотелу прекопута ди станујем – па отуд веза.Знамо се онако па ме препоручила Газди објекта.Једва чекам да отопли па да људи / жене / деца и остали почму да липаче разне освежавајуће пијаче што ће ауто-матски и промет у вецеју драстично повећати на чега и указује урамљени графикон у офицу вецеја истакнут. Биће зараде . . . . . ко’ плеве. А навраћаће и множина женскиња зарад личних нужди па . . . никад се незна укојој Срећа притајена чучи. Можда се унеку изагледам . . . . .
    Oct 01, 2013 1980
  • 04 Nov 2013
    крв вена Лукреције
    састав на тему . . . судбина те обично примети кад не обраћаш пажњу   двојбе више неима . случајем , разрешена је вековна дилема унашој фамилији .историја је (та лажљивица) указала прстом Судбину записану у генима ,а од тога се уистину неможе клиснути, знате и сами.по јебљивост, веома наглашена у мојему случају ,а неретка нам посебност у чега се уверих листајући породичне књиге , јер моји су вазда ,припадајући грађанском слоју ,били склони писаној речи , тјст остављању трага о себи, својим врлинама ,достигнућима ,али и манама ,потомству. елем . прашни по кожним корицама причају ти дневници о бурним историјским догађањима у којима су моји претци чиндбеник били ,како мушки ал' тако, бо гуми, и они са полном грешком - женски ,да и неименујем и бруку ми Фамилије на видело износим.                     . . . . незнам штаје са К. већ недељама само ћути када се из молитве у Цркви врати седи у врту & зјапу зденца муку своју поверава . . . . читам запис мог 22 (званичног)претка годинаје 1455, мај.                                             локалитет уз Дунав , утврда на стени (али већ) са обележјима грађанске урбанизације : касарна, Црква ,манастир,променада, те пар приватних стамбених целина у којима становаше официрски кадар са породицама и посилним. . . . . . поглед на Север и мочварно земљиште прекопута (локацију будућег  новогсада,прим. аутора) често је, пише мој предак М. официр, била визура у којој је поменута преткињами К. ,млађана му жена , уживала.               листам даље, запис након 2 месеца:                                                . . . . . двојбе нема К. је трудна ,али на који начин, када ме ордонанс лечи од стерилности прахом од истуцаних глогиња јер су сати јахања коња по бестрагијама оставили трага у мошницама мојим. авај, да ме можда К.не вара ,али са киме . додуше, веома је привржена новоме Свештенику млађаном Родригу али, далеко било  . . .               и ту би Вам ја са цитирањем записа прекинуо јер оно што следи - на могуће ће указати. наиме читах да је новосацки археолог г.Бунарџић, изјавио како постоје подаци да је током 15 в у Цркви на локалитету данашње Петроварадинске тврђаве у којој су служили цистерцити - католички монашки ред , службовао  (будући) римски папа Алехандер 6 (Родриго Борџија ванбрачни отац Цезара & Лукрецие - кое ,узјош двое, напумпа римској господични Vanozzi), фришко ишколован након студија у Болоњи.о њему се богами подоста зна ,немиран неки бејаше ,а Цркви окренут. јел могуће да смо Лукрециа, опсесија мојих пубертетских мастурбација ија род,   додуше смакнут,  ал род. ако је истина, а сличи ми јаако, онда разлози мојих наскокљивости на супротстављени пол више су него јасни. додуше разводњила се крвца Родригова током 21 генерацие.миксеви разноразних учинише свое тако да данас у мојем све успоренијем крвотоку ни трага од сурових особина дрчног ми (могућег) претка Борџие, сем, потребноје поменути , окретности заженским. нисам ово помињао до сада да не испадне хвала а и има томе, стриц ми имењак (тренутно +), који је деценијама ријо понашем родовнику те успут тврдоглаво ,без аргумената додуше, усмеравао нам фамилијарне почетке ка временима и локалитету Немањића на моју све упорнију сумњу да се западу треба окренути ако мислимо осветлити наше претке ,показао ми је једном плеснив свежањ натрулих пергамената у форми писама тек читких и памтим на једном се посве јасно могло назрети реч Mila . - ево несумњам да ће ти ово сазнање сада дати машти навољу да се идаље заносиш са прецимати Борџијама , сећам се где ми потсмешљиво указа. успут је још нагласио да је то садржај ковчега његовог сукурђела С. који је исти наследијо од својега чукундеде А.,а овај опет од Л.својег беле пчеле који је записао,то читах, да је већ тада био сав трошан и мирисао набуђ. сем тог ,Mila, остали текст поједе време и ма колико сам се касние трудио да лупом назрем резултати беху никакви. и онда по ко зна који пут листајући литературу оБорџијама сазнах да је једно од многобројне ванбрачне деце кардинала Борџије  ,Лукреција, одмах по рођењу од мајке била одвојена и послата на чување очевој рођаки Adrijani Mila . и тај податак ми беше довољан да почнем рити по породичним дневницима и уистину наиђох на запис да ми је она давнашња рођакиња К. која се у манастиру на данашњој петроварадинској тврђави повр новасада насамо, иако удата, виђала са поменутим Родригом имала друугу нераздвојну, рођакињу Родригову која му је била домаћица.звали су је Mila. маштовитоми је то посве довољно било да наглашено посумњам у родбинску везу сЛукрециом . уствари слутим вас како у неверици вртите главом на ово прочитано. Мис'им шоо? да,и ово да незаборавим рећи,поменутами преткиња К. фебруара 1456 је родила сина Ф.
    1977 Objavio/la светислав стојановић
  • By светислав стојановић
    крв вена Лукреције
    састав на тему . . . судбина те обично примети кад не обраћаш пажњу   двојбе више неима . случајем , разрешена је вековна дилема унашој фамилији .историја је (та лажљивица) указала прстом Судбину записану у генима ,а од тога се уистину неможе клиснути, знате и сами.по јебљивост, веома наглашена у мојему случају ,а неретка нам посебност у чега се уверих листајући породичне књиге , јер моји су вазда ,припадајући грађанском слоју ,били склони писаној речи , тјст остављању трага о себи, својим врлинама ,достигнућима ,али и манама ,потомству. елем . прашни по кожним корицама причају ти дневници о бурним историјским догађањима у којима су моји претци чиндбеник били ,како мушки ал' тако, бо гуми, и они са полном грешком - женски ,да и неименујем и бруку ми Фамилије на видело износим.                     . . . . незнам штаје са К. већ недељама само ћути када се из молитве у Цркви врати седи у врту & зјапу зденца муку своју поверава . . . . читам запис мог 22 (званичног)претка годинаје 1455, мај.                                             локалитет уз Дунав , утврда на стени (али већ) са обележјима грађанске урбанизације : касарна, Црква ,манастир,променада, те пар приватних стамбених целина у којима становаше официрски кадар са породицама и посилним. . . . . . поглед на Север и мочварно земљиште прекопута (локацију будућег  новогсада,прим. аутора) често је, пише мој предак М. официр, била визура у којој је поменута преткињами К. ,млађана му жена , уживала.               листам даље, запис након 2 месеца:                                                . . . . . двојбе нема К. је трудна ,али на који начин, када ме ордонанс лечи од стерилности прахом од истуцаних глогиња јер су сати јахања коња по бестрагијама оставили трага у мошницама мојим. авај, да ме можда К.не вара ,али са киме . додуше, веома је привржена новоме Свештенику млађаном Родригу али, далеко било  . . .               и ту би Вам ја са цитирањем записа прекинуо јер оно што следи - на могуће ће указати. наиме читах да је новосацки археолог г.Бунарџић, изјавио како постоје подаци да је током 15 в у Цркви на локалитету данашње Петроварадинске тврђаве у којој су служили цистерцити - католички монашки ред , службовао  (будући) римски папа Алехандер 6 (Родриго Борџија ванбрачни отац Цезара & Лукрецие - кое ,узјош двое, напумпа римској господични Vanozzi), фришко ишколован након студија у Болоњи.о њему се богами подоста зна ,немиран неки бејаше ,а Цркви окренут. јел могуће да смо Лукрециа, опсесија мојих пубертетских мастурбација ија род,   додуше смакнут,  ал род. ако је истина, а сличи ми јаако, онда разлози мојих наскокљивости на супротстављени пол више су него јасни. додуше разводњила се крвца Родригова током 21 генерацие.миксеви разноразних учинише свое тако да данас у мојем све успоренијем крвотоку ни трага од сурових особина дрчног ми (могућег) претка Борџие, сем, потребноје поменути , окретности заженским. нисам ово помињао до сада да не испадне хвала а и има томе, стриц ми имењак (тренутно +), који је деценијама ријо понашем родовнику те успут тврдоглаво ,без аргумената додуше, усмеравао нам фамилијарне почетке ка временима и локалитету Немањића на моју све упорнију сумњу да се западу треба окренути ако мислимо осветлити наше претке ,показао ми је једном плеснив свежањ натрулих пергамената у форми писама тек читких и памтим на једном се посве јасно могло назрети реч Mila . - ево несумњам да ће ти ово сазнање сада дати машти навољу да се идаље заносиш са прецимати Борџијама , сећам се где ми потсмешљиво указа. успут је још нагласио да је то садржај ковчега његовог сукурђела С. који је исти наследијо од својега чукундеде А.,а овај опет од Л.својег беле пчеле који је записао,то читах, да је већ тада био сав трошан и мирисао набуђ. сем тог ,Mila, остали текст поједе време и ма колико сам се касние трудио да лупом назрем резултати беху никакви. и онда по ко зна који пут листајући литературу оБорџијама сазнах да је једно од многобројне ванбрачне деце кардинала Борџије  ,Лукреција, одмах по рођењу од мајке била одвојена и послата на чување очевој рођаки Adrijani Mila . и тај податак ми беше довољан да почнем рити по породичним дневницима и уистину наиђох на запис да ми је она давнашња рођакиња К. која се у манастиру на данашњој петроварадинској тврђави повр новасада насамо, иако удата, виђала са поменутим Родригом имала друугу нераздвојну, рођакињу Родригову која му је била домаћица.звали су је Mila. маштовитоми је то посве довољно било да наглашено посумњам у родбинску везу сЛукрециом . уствари слутим вас како у неверици вртите главом на ово прочитано. Мис'им шоо? да,и ово да незаборавим рећи,поменутами преткиња К. фебруара 1456 је родила сина Ф.
    Nov 04, 2013 1977
  • 27 Nov 2014
    Udaljenost
    Udaljenost... Svakog dana udaljenost od drugih je sve veća.Dok moj brod odmiče iz sata u sat, ostajem sama sa pučinom ispred sebe. I tako dani prolaze, kao kroz maglu prepoznajem druge kao neke sjene. Umjesto da plovim, Ja plutam i ne znam svoje odredište. Sve moje blijedi, nestaje, gubi se osjećaj, nestaju boje...Nestaju i uspomene koje sam čuvala kao kamenčiće u boji neke imaginarne obale. U gluhoj tišini koja nema nikakav zvuk, moj glas nema nikakav odjek. Sve što dohvatim postaje nešto neodređeno, bezlično i sve mijenja svoj oblik...Pokušavam da uhvatim neko poznato lice, pogled, ali ne mogu. Moja stvarnost je kao magla u kojoj se samo naziru lica drugih...Još samo je ostao san koji nudi nadu, zaborav... San koji će donijeti novi dan i novi početak ... možda već sutra.  
    1969 Objavio/la Ramona mo
  • By Ramona mo
    Udaljenost
    Udaljenost... Svakog dana udaljenost od drugih je sve veća.Dok moj brod odmiče iz sata u sat, ostajem sama sa pučinom ispred sebe. I tako dani prolaze, kao kroz maglu prepoznajem druge kao neke sjene. Umjesto da plovim, Ja plutam i ne znam svoje odredište. Sve moje blijedi, nestaje, gubi se osjećaj, nestaju boje...Nestaju i uspomene koje sam čuvala kao kamenčiće u boji neke imaginarne obale. U gluhoj tišini koja nema nikakav zvuk, moj glas nema nikakav odjek. Sve što dohvatim postaje nešto neodređeno, bezlično i sve mijenja svoj oblik...Pokušavam da uhvatim neko poznato lice, pogled, ali ne mogu. Moja stvarnost je kao magla u kojoj se samo naziru lica drugih...Još samo je ostao san koji nudi nadu, zaborav... San koji će donijeti novi dan i novi početak ... možda već sutra.  
    Nov 27, 2014 1969
  • 30 Sep 2013
    искрен дојаја
    на узбурканој падини твојих дојки сан ми омео умишљени пир
    1966 Objavio/la светислав стојановић
  • By светислав стојановић
    искрен дојаја
    на узбурканој падини твојих дојки сан ми омео умишљени пир
    Sep 30, 2013 1966
  • 27 Jan 2018
    Šta mi je...
    Nikada nećeš razumeti tu prazninu u mom srcu. Nikada je nećeš znati zagrliti, ispuniti. Nikada nećeš znati razumeti tu maglu u mom pogledu. Kad odlutam, kad zastanem u pola reči, u pola koraka. Uvek ću ti ostati daleko. Uvek ću ti odgovoriti : “Nije mi ništa”. A svašta mi je. Tu u mom srcu se kruni jedna bajka, tu u mom srcu se ruši jedan grad, tu u mom srcu fali jedan zagrljaj. Postoje zemlje u koje nikada neću kročiti i ne žalim za tim. Žalim za jednom koja više ne postoji. Postoje ljudi koje nikada neću sresti i ne žalim za tim. Žalim za onima koje sam sretala, a sada su daleko. Ma, nije mi ništa…A svašta mi je. Donesu dani neke čudne oblake u moju glavu. Senke mi igraju po zidovima. Sećanja me ophode čitavog dana. A srce ludo čuva te dragocene suze duboko u džepu, suviše dragocene da bi se prosipale uzaludno, suviše dragocene da bi se poklanjale svakom. Ne, nije mi ništa…A svašta mi je. U mojoj glavi jedan maleni repati đavo stanuje. Izokrene mi svaki trenutak, poseje sumnju, uprlja svaku tuđu reč i onda se kikoće kao nevaljalo dete. Šapuće mi pogrešne reči na usne, povlači pogrešne konce mojim pokretima. Đavo je to, zna kako da mi pokvati trenutak. Nije mi ništa…A svašta mi je. Kada bi samo nekako znao kada da ćutiš, a kada da pričaš. Kada bi samo nekako znao da je sve što trebam zagrljaj, onaj najduži, onaj najjači. Kada bi samo nekako znao da je sav taj prkos u meni samo moga srca štit. Kada bi samo znao da je moj dom u tvom srcu i ćutao dugo, dugo … i grlio me jako, jako … i voleo me ludo, ludo … Zato me ne pitaj više šta mi je, kad nikada nećeš znati. Nije mi ništa … 
    1962 Objavio/la Bibaaa
  • By Bibaaa
    Šta mi je...
    Nikada nećeš razumeti tu prazninu u mom srcu. Nikada je nećeš znati zagrliti, ispuniti. Nikada nećeš znati razumeti tu maglu u mom pogledu. Kad odlutam, kad zastanem u pola reči, u pola koraka. Uvek ću ti ostati daleko. Uvek ću ti odgovoriti : “Nije mi ništa”. A svašta mi je. Tu u mom srcu se kruni jedna bajka, tu u mom srcu se ruši jedan grad, tu u mom srcu fali jedan zagrljaj. Postoje zemlje u koje nikada neću kročiti i ne žalim za tim. Žalim za jednom koja više ne postoji. Postoje ljudi koje nikada neću sresti i ne žalim za tim. Žalim za onima koje sam sretala, a sada su daleko. Ma, nije mi ništa…A svašta mi je. Donesu dani neke čudne oblake u moju glavu. Senke mi igraju po zidovima. Sećanja me ophode čitavog dana. A srce ludo čuva te dragocene suze duboko u džepu, suviše dragocene da bi se prosipale uzaludno, suviše dragocene da bi se poklanjale svakom. Ne, nije mi ništa…A svašta mi je. U mojoj glavi jedan maleni repati đavo stanuje. Izokrene mi svaki trenutak, poseje sumnju, uprlja svaku tuđu reč i onda se kikoće kao nevaljalo dete. Šapuće mi pogrešne reči na usne, povlači pogrešne konce mojim pokretima. Đavo je to, zna kako da mi pokvati trenutak. Nije mi ništa…A svašta mi je. Kada bi samo nekako znao kada da ćutiš, a kada da pričaš. Kada bi samo nekako znao da je sve što trebam zagrljaj, onaj najduži, onaj najjači. Kada bi samo nekako znao da je sav taj prkos u meni samo moga srca štit. Kada bi samo znao da je moj dom u tvom srcu i ćutao dugo, dugo … i grlio me jako, jako … i voleo me ludo, ludo … Zato me ne pitaj više šta mi je, kad nikada nećeš znati. Nije mi ništa … 
    Jan 27, 2018 1962
  • 26 May 2014
    DIvlje vode i divna mladost Srbije
    .... Da li ste nekad čitali pricu koja počinje od drugog pasusa... Verovatno niste... do sada.. početak nisam znao kako da napišem.. pet puta počinjem i brišem, ovakvu priču je nemoguće početi kao nešto normalno... dakle, ovo je drugi pasus.... ... kiša je počela.. video sam najave da nas čekaju ozbiljne padavine, pa sam skratio odmor i krenuo prema Beogradu neuobičajeno rano.. obično krenem oko podne, a sada nisam ni doručkovao... svratiću u neki restoran pored puta... Priznajem, i pored najave, nisam preterano brinuo.... ni prvo ni poslednje nevreme, i ranije sam imao utisak da buh čamcem pre stigao nego kolima... ali..... Prvi znak da nešto nije u redu pojavio se vec par kilometara posle Užica, ka Čačaku... izlazim iz krivine i vidim da je reka došla do puta, samo što nije krenulo izlivanje... kasnije sam na slikama video da tog dela puta više nema... Moj planirani dorucak u restoranu u klisuri odložio sam zbog banalnog razloga... parking na koji sam želeo da stanem, bio je pun kamiona, pa sam produžio dalje.... sreća... da sam tu stao, verovatno ne bih tim putem ni stigao do Beograda... Silazak niz Rudnik i ulazak u zonu oko Ljiga je već ukazivao na kritičnu situaciju... Vode na sve strane.. odroni.. na nekim mestima već pola puta zatrpano, a reka koja je tokom leta kao plitak potok, pravi bukove visoke preko metar i po... postajem svestan šta se dešava... Imam utisak da će se celo brdo sručiti na magistralu... ovo se nekoliko sati kasnije i desilo.. Na nekoliko mesta put je potpuno pod vodom. Vozila ispred mene prolaze, do pola su u vodi.. dodajem gas i zahvaljujem u mislima kolegi koji me je nagovorio da umesto benzinca kupim dizelaša. Moj Hjundai se junački bori sa vodom i prolazim bez problema... jednom.. drugi put.. treći... U Ćelijama je voda ogromna.. cela deonica je potopljena.. opet nekako prolazim.... Neverovatan je pogled na njive i livade sa leve strane puta... MORE.... ne vidiš ni komad zemlje, samo drveće je iznad vode. Imam utisak da uplovljavam u deltu Nila.. katastrofa počinje.. mislima mi prolazi pitanje.. Šta ako se voda pokrene.... Ulazim u Beograd i polako prilazim kući... gužva, blokirane ulice, voda... Na jednom mestu moram da okrenem, dubina vode na putu je preko 5 metara.... i konačno ipak stižem... Pomislio sam da je gotovo... a u stvari.. tek počinje... Ulice su se pretvorile u reke... ko nije video, teško da bi poverovao.. Gledam prizore bujica koje sa svih strana prolaze a u mislima su mi i dalje scene sa puta... Šta ako ona voda krene... Setih se Save sedamtedetih, jedna od tih poplava zatekla me je u blizini mestu proboja nasipa.. Setih se Dunava godinu ili dve kasnije u Zemunu.. tada nije probilo, ali smo 4 noći proveli na nasipima... Dan provodim pred ekranima televizora i kompjutera, polako postajem svestan razmera katastrofe... Uskoro stiže i onaj čuveni poziv da se krene na bedeme kod Šapca... Ne trba reći da se tu ne okleva, spakovao sam osnovnu opremu, poučen iskustvom sa nekih ranijih poplava i sjurio se do Sava centra odakle je najavljen polazak. Pomisao na godišta naših bedema na Savi (i ne samo na Savi) izaziva zabrinutost, uhvatio sam sebe kako namršten gledam u mesto odakle se odvajam sa autoputa, pa pargingu odakle se kreće. I onda.... kako sam pogledom uhvatio tu zonu oko Sava Centra... prvo trenutak zbunjenosti, a onda skoro da mi je suza zaigrala u oku.. sve je puno ljudi... i to kakvih ljudi... Neki novi klinci, oni za koje smo smatrali da su rodjeni smoreni i da ih ništa na ovom svetu ne može pokrenuti, preplavili su sve.. Gde god se okreneš, svuda su. Uleću u već postavljenje autobuse i ne pitaju da li se treba prijaviti, šta treba poneti, kako se ponašati... Jednostavno, oni su KRENULI.. fascinantna želja da pomognu, na urade, da odbrane, da budu korisni, bez trunke dvoumljenja, bez ikakve dileme, bez straha... ni senke onog akako su do juče razmišljali, ili kako smo ih možda mi stariji doživljavali... Kao da nisu isti klinci... pa i nisu.. oni su u trenutku postali veliki. Dokazali su da su spremni za velika dela.. Jedan trenutak katastrofe njih je prekalio... ako neko ne zna kako se kalio čelik, neka pogleda snimke te večeri... one do koje može da dodje... a ima ih malo. Slušao sam te male divove u putu do TAMO... slušao i uživao... kakav neočekivan obrt, kakva pesma mladosti Srbije.. odlučni, organizovani, jaki, nepobedivi. I više nije bila ni važna Sava, nije imala šanse.. nije važna ni ona neorganizovanost i anarhija koja nas je tamo dočekala, ni to nije imalo šanse da zaustavi ovu reku želje... sami su se organizovali. Nestale su razlike navijačke, pa i one mnogo veće... na bedemima zajedno navijači i policija, jedni druge bodre, jedni drugima pomažu.. Bravo Srbijo, i to si dočekala.. Džakovi? Pesak? Blato? Kiša? Ma daj... sitnica... Priznajem, a verovatno to priznaju i oni malobrojni kojima je moja generacija mnogo bliža nego generacija tih mladih lavova, bio je neverovatno lep osećaj biti tu, sa njima. Proletelo je vreme do zore... krenuli smo nazad... i novo iznenađenje... pola autobusa se vratilo bez nas, a oni koji su ostali, brzo su bili popunjeni. Krenuli smo peške nazad, a ta snaga mladosti se još jednom pokazala... dve rečenice bile su dovoljne, dogovor je pao: NIKO neće otići kući dok svi ne budu u autobusima. Niko neće proći pored nas dok autobusi ne stignu. Ovo baš i nije oduševilo vozače iz kolone koji su sledećih 7-8 kilometara klackali za nama, ali niko nije ni najmanjim gestom pokazao nervozu. Doduše, pitanje je kakvu bi reakciju izazvali, jer je, nekako baš u to vreme, onaj najveći igrač, koji od gore vidi sve, zaboravio da zatvori tuš, pa nas je kiša, onako prava jesenja, uz vetar, poprilično oprala... taman da spere blato i pesak... Negde kod treće velike krivine, nailazi vozilo policije.. nova nestvarna slika... Policajci prilaze, a napetost nestaje onog momenta kad smo shvatili da su i oni do skoro bili u blatu... uniforme ne lažu... Pitaju u čemu je problem i istog momenta zovu centar da se hitno pošalju autobusi... Kažu da ni oni ne idu nigde dok nam prevoz ne stigne.. Neverica.. ali autobusi uskoro dolaze... Nestvarno i lepo... i sve u Srbiji, brale... Vraćamo se, a mislima kruže opet izmešane slike... kroz prozor gledam poplavljenu Mačvu, a pored mene polako tonu u san veliki ljudi... spokojno, sa osmehom na licu, zadovojni i srećni što su ove noći dali sve od sebe... i opet se setih... koliko sam dugo ja leteo na krilima one 4 noći na zemunskom nasipu... kada voda nije prošla.... .... nije prošla ni sada.... i zato poleti generacijo mladosti Srbije... poleti i nemoj dozvoliti da ti iko ikada skupi ta krila... ... da li ste nekad pročitali priču koja nema kraja... verovatno niste... do sada... a kraj neću da napišem, jer se iskreno nadam da ova priča nema kraja.... ........... aj ŽIVELI... ako nastavim, rasplakaću se...  
    1960 Objavio/la Chupko Chupavi
  • By Chupko Chupavi
    DIvlje vode i divna mladost Srbije
    .... Da li ste nekad čitali pricu koja počinje od drugog pasusa... Verovatno niste... do sada.. početak nisam znao kako da napišem.. pet puta počinjem i brišem, ovakvu priču je nemoguće početi kao nešto normalno... dakle, ovo je drugi pasus.... ... kiša je počela.. video sam najave da nas čekaju ozbiljne padavine, pa sam skratio odmor i krenuo prema Beogradu neuobičajeno rano.. obično krenem oko podne, a sada nisam ni doručkovao... svratiću u neki restoran pored puta... Priznajem, i pored najave, nisam preterano brinuo.... ni prvo ni poslednje nevreme, i ranije sam imao utisak da buh čamcem pre stigao nego kolima... ali..... Prvi znak da nešto nije u redu pojavio se vec par kilometara posle Užica, ka Čačaku... izlazim iz krivine i vidim da je reka došla do puta, samo što nije krenulo izlivanje... kasnije sam na slikama video da tog dela puta više nema... Moj planirani dorucak u restoranu u klisuri odložio sam zbog banalnog razloga... parking na koji sam želeo da stanem, bio je pun kamiona, pa sam produžio dalje.... sreća... da sam tu stao, verovatno ne bih tim putem ni stigao do Beograda... Silazak niz Rudnik i ulazak u zonu oko Ljiga je već ukazivao na kritičnu situaciju... Vode na sve strane.. odroni.. na nekim mestima već pola puta zatrpano, a reka koja je tokom leta kao plitak potok, pravi bukove visoke preko metar i po... postajem svestan šta se dešava... Imam utisak da će se celo brdo sručiti na magistralu... ovo se nekoliko sati kasnije i desilo.. Na nekoliko mesta put je potpuno pod vodom. Vozila ispred mene prolaze, do pola su u vodi.. dodajem gas i zahvaljujem u mislima kolegi koji me je nagovorio da umesto benzinca kupim dizelaša. Moj Hjundai se junački bori sa vodom i prolazim bez problema... jednom.. drugi put.. treći... U Ćelijama je voda ogromna.. cela deonica je potopljena.. opet nekako prolazim.... Neverovatan je pogled na njive i livade sa leve strane puta... MORE.... ne vidiš ni komad zemlje, samo drveće je iznad vode. Imam utisak da uplovljavam u deltu Nila.. katastrofa počinje.. mislima mi prolazi pitanje.. Šta ako se voda pokrene.... Ulazim u Beograd i polako prilazim kući... gužva, blokirane ulice, voda... Na jednom mestu moram da okrenem, dubina vode na putu je preko 5 metara.... i konačno ipak stižem... Pomislio sam da je gotovo... a u stvari.. tek počinje... Ulice su se pretvorile u reke... ko nije video, teško da bi poverovao.. Gledam prizore bujica koje sa svih strana prolaze a u mislima su mi i dalje scene sa puta... Šta ako ona voda krene... Setih se Save sedamtedetih, jedna od tih poplava zatekla me je u blizini mestu proboja nasipa.. Setih se Dunava godinu ili dve kasnije u Zemunu.. tada nije probilo, ali smo 4 noći proveli na nasipima... Dan provodim pred ekranima televizora i kompjutera, polako postajem svestan razmera katastrofe... Uskoro stiže i onaj čuveni poziv da se krene na bedeme kod Šapca... Ne trba reći da se tu ne okleva, spakovao sam osnovnu opremu, poučen iskustvom sa nekih ranijih poplava i sjurio se do Sava centra odakle je najavljen polazak. Pomisao na godišta naših bedema na Savi (i ne samo na Savi) izaziva zabrinutost, uhvatio sam sebe kako namršten gledam u mesto odakle se odvajam sa autoputa, pa pargingu odakle se kreće. I onda.... kako sam pogledom uhvatio tu zonu oko Sava Centra... prvo trenutak zbunjenosti, a onda skoro da mi je suza zaigrala u oku.. sve je puno ljudi... i to kakvih ljudi... Neki novi klinci, oni za koje smo smatrali da su rodjeni smoreni i da ih ništa na ovom svetu ne može pokrenuti, preplavili su sve.. Gde god se okreneš, svuda su. Uleću u već postavljenje autobuse i ne pitaju da li se treba prijaviti, šta treba poneti, kako se ponašati... Jednostavno, oni su KRENULI.. fascinantna želja da pomognu, na urade, da odbrane, da budu korisni, bez trunke dvoumljenja, bez ikakve dileme, bez straha... ni senke onog akako su do juče razmišljali, ili kako smo ih možda mi stariji doživljavali... Kao da nisu isti klinci... pa i nisu.. oni su u trenutku postali veliki. Dokazali su da su spremni za velika dela.. Jedan trenutak katastrofe njih je prekalio... ako neko ne zna kako se kalio čelik, neka pogleda snimke te večeri... one do koje može da dodje... a ima ih malo. Slušao sam te male divove u putu do TAMO... slušao i uživao... kakav neočekivan obrt, kakva pesma mladosti Srbije.. odlučni, organizovani, jaki, nepobedivi. I više nije bila ni važna Sava, nije imala šanse.. nije važna ni ona neorganizovanost i anarhija koja nas je tamo dočekala, ni to nije imalo šanse da zaustavi ovu reku želje... sami su se organizovali. Nestale su razlike navijačke, pa i one mnogo veće... na bedemima zajedno navijači i policija, jedni druge bodre, jedni drugima pomažu.. Bravo Srbijo, i to si dočekala.. Džakovi? Pesak? Blato? Kiša? Ma daj... sitnica... Priznajem, a verovatno to priznaju i oni malobrojni kojima je moja generacija mnogo bliža nego generacija tih mladih lavova, bio je neverovatno lep osećaj biti tu, sa njima. Proletelo je vreme do zore... krenuli smo nazad... i novo iznenađenje... pola autobusa se vratilo bez nas, a oni koji su ostali, brzo su bili popunjeni. Krenuli smo peške nazad, a ta snaga mladosti se još jednom pokazala... dve rečenice bile su dovoljne, dogovor je pao: NIKO neće otići kući dok svi ne budu u autobusima. Niko neće proći pored nas dok autobusi ne stignu. Ovo baš i nije oduševilo vozače iz kolone koji su sledećih 7-8 kilometara klackali za nama, ali niko nije ni najmanjim gestom pokazao nervozu. Doduše, pitanje je kakvu bi reakciju izazvali, jer je, nekako baš u to vreme, onaj najveći igrač, koji od gore vidi sve, zaboravio da zatvori tuš, pa nas je kiša, onako prava jesenja, uz vetar, poprilično oprala... taman da spere blato i pesak... Negde kod treće velike krivine, nailazi vozilo policije.. nova nestvarna slika... Policajci prilaze, a napetost nestaje onog momenta kad smo shvatili da su i oni do skoro bili u blatu... uniforme ne lažu... Pitaju u čemu je problem i istog momenta zovu centar da se hitno pošalju autobusi... Kažu da ni oni ne idu nigde dok nam prevoz ne stigne.. Neverica.. ali autobusi uskoro dolaze... Nestvarno i lepo... i sve u Srbiji, brale... Vraćamo se, a mislima kruže opet izmešane slike... kroz prozor gledam poplavljenu Mačvu, a pored mene polako tonu u san veliki ljudi... spokojno, sa osmehom na licu, zadovojni i srećni što su ove noći dali sve od sebe... i opet se setih... koliko sam dugo ja leteo na krilima one 4 noći na zemunskom nasipu... kada voda nije prošla.... .... nije prošla ni sada.... i zato poleti generacijo mladosti Srbije... poleti i nemoj dozvoliti da ti iko ikada skupi ta krila... ... da li ste nekad pročitali priču koja nema kraja... verovatno niste... do sada... a kraj neću da napišem, jer se iskreno nadam da ova priča nema kraja.... ........... aj ŽIVELI... ako nastavim, rasplakaću se...  
    May 26, 2014 1960