mi VOLIMO NET

.. a ti?
Pozovi prijatelje

Predstojeći Događaji

Objavljeni oglasi

  • Sva literatura neophodna za polaganje ispita ovlasceni racunovodja + gratis testovi, skripte... srrskonsultacije@gmail.com   +Kontni okvir +PDV prirucnik +Prirucnik o transfernim cenama +Priručnik za OBRAČUN ZARADA, NAKNADA i DRUGIH PRIHODA fizičkih lica ...

Listing Games

Knjiga nedelje

Recept dana

Blog

435 blogs
  • 14 May 2016
    Prevod jedne od boljih rečenica koje često ponavljam bi bio "Moja ličnost je suštinski dobra ali moj stav zavisi od tebe."Kao, imaš šansu ali i ja imam granice!Zvuči tako zrelo, pametno, zajebano ...Poslednji put kada sam hteo da budem takav kul tip izvalio sam par rečenica koje su imale neverovatan efekt. Čak do meseca se čulo da si otišla.Rekla si mi da ne znam da pokažem osećanja, da nije glupo verovati da pegaz jeste Meduzin i Posejdonov sin.Možda je trebalo da znam bolje, možda nisam trebao da zauzmem stav, možda sam trebao da imam više vremena za glupost.Možda sam trebao da primim svim srcem ono što sam voleo i budem bezgraničan ali jbg, sad mogu samo onako kako mogu.Nije ovo neko pisanije o kajanju, ne!Radoznao sam. Sta bi se dogodilo da sam učestvovao u toj priči onako kako si to očekivala od mene ?!Da li bi našla put preko sedam gora i sedam mora, letela na leđima pegaza i pobedila sve zmajeve, vetrenjače i zle veštice?Šta bi videla kada zažmuriš?
    781 Objavio/la Pokojni Toza
  • Prevod jedne od boljih rečenica koje često ponavljam bi bio "Moja ličnost je suštinski dobra ali moj stav zavisi od tebe."Kao, imaš šansu ali i ja imam granice!Zvuči tako zrelo, pametno, zajebano ...Poslednji put kada sam hteo da budem takav kul tip izvalio sam par rečenica koje su imale neverovatan efekt. Čak do meseca se čulo da si otišla.Rekla si mi da ne znam da pokažem osećanja, da nije glupo verovati da pegaz jeste Meduzin i Posejdonov sin.Možda je trebalo da znam bolje, možda nisam trebao da zauzmem stav, možda sam trebao da imam više vremena za glupost.Možda sam trebao da primim svim srcem ono što sam voleo i budem bezgraničan ali jbg, sad mogu samo onako kako mogu.Nije ovo neko pisanije o kajanju, ne!Radoznao sam. Sta bi se dogodilo da sam učestvovao u toj priči onako kako si to očekivala od mene ?!Da li bi našla put preko sedam gora i sedam mora, letela na leđima pegaza i pobedila sve zmajeve, vetrenjače i zle veštice?Šta bi videla kada zažmuriš?
    May 14, 2016 781
  • 09 May 2016
    Tekst koji vredi pročitati - Vanredna učenica Jovanka  - tekst preuzet sa bloga mojkardiolog - Čitam u novinama priče o našim političarima koji su u poznim godinama, kroz rad i uz rad, kako se to nekad govorilo, završili fakultete ali ne mogu da se sete na kom su odseku diplomirali, koji su magistrirali ili doktorirali i došli do diploma za kraće vreme nego što je običnom čoveku potrebno da završi auto školu i dođe do vozačke dozvole, a iz ličnog iskustva znam kakve i kolike pritiske na profesore i direktore srednjih škola vrše đački roditelji, naročito oni koji imaju “vezu“ sa nekim na nekom „visokom mestu“. Sve ove gorke stvari podsetile su me na jedan događaj od pre tačno šesdeset godina.   1955. godine bio sam učenik petog razreda Druge mešovite gimnazije na Banovom Brdu u Beogradu. Te i sledeće godine, vanredna učenica gimnazije bila je Jovanka Broz. Da, Jovanka, supruga Josipa Broza Tita. E, sad, za mlađe čitaoce treba reći ko je bio taj čovek. O njemu su napisane desetine i desetine knjiga, ali, sasvim kratko on je tih godina bio predsednik Jugoslavije, maršal Jugoslavije, vrhovni zapovednik Jugoslovenske Narodne Armije, tada jedne od najjačih u Evropi, generalni sekretar, Komunističke partije Jugoslavije, nosilac tri ordena narodnog heroja Jugoslavije i svih ostalih jugoslovenskih ordena, počasni član ili doktor desetina Akademija nauka.....   Njegovo ime su nosili Titograd, Titov Veles, Titovo Užice, Titov Drvar, Titovo Velenje....., glavne ulice u skoro svim gradovima Jugoslavije, stotine škola, rudnika, fabrika..... O njemu se pevalo u narodnim i zabavnim pesmama, njegova slika je bila na prvoj strani u svim bukvarima, njegovi govori i njegove svakodnevne aktivnosti su bili na prvim stranama svih novina..... U svim republikama je imao na raspolaganju najmanje po jednu ogromnu vilu, imao je svoje ostrvo Vangu sa ogromnim parkom i ličnim zoološkim vrtom. Imao je svoj „Plavi voz“ kojim je krstario po Jugi i veliki brod „Galeb“, kojim je, po nekoliko meseci, krstario po svetskim morima i okeanima, o čemu smo mi bili redovno obaveštavani preko „Filmskih žurnala“, koji su prikazivani u svim bioskopima pre početka svakog filma. Uživao je ogroman ugled širom sveta. Na ravnoj nozi, a najčešće i malo više od toga, razgovarao je sa engleskom kraljicom, sa predsednikom Sjedinjenih Američkih Država, sa prvim čovekom Sovjetskog Saveza...   Gosti, u Beogradu i na Vangi, su mu bili kraljevi, carevi, državnici, najčuveniji svetski glumci, pisci... Da skratimo priču, u Jugoslaviji, on je bio „Bog i batina“: ono što on kaže, istog trenutka se pretvaralo u zakon za više od dva miliona čalanova komunističke partije, a preko njih i za sve ostale građane Jugoslavije, a za one kojima se to što je on rekao, makar i sasvim malo nije sviđalo, a oni bili neoprezni pa to nekome i rekli, bilo je više mesta „za razmišljanje“, od kojih je najpoznatiji bio zatvor na Golom Otoku.   A supruga TOG čoveka je, držeći se svih stavki Zakona o srednjim školama Srbije, po istoj proceduri i na isti način kao i sve druge vanredne učenice i učenici, polagala redom ispite iz svih predmeta sedmog, pa, iduće godine, osmog razreda gimnazije. (To su danas treći i četvrti razred gimnazije.) Desilo se da sam je jednom prilikom lično video. Stigla je automobilom koji je šofer parkirao u blizini glavnog ulaza u današnji hotel „Šumadija“.   Šofer je ostao u kolima, a Jovanka, sa torbom u ruci, obučena u skromnu crnu haljinu, zajedno sa još jednom mlađom ženom, je pešice išla Ščerbinovom ulicom, ka glavnom ulazu u današnju osmogodišnju školu „Josif Pančić“, u kojoj je tada bila i gimnazija. Nas nekoliko „drugara iz kraja“ smo sedeli na jednom malom zidiću, delu ograde neke kuće, i svima nam je bilo veoma interesantno da, na nekoliko koraka udaljenosti, vidimo, danas bismo rekli, „prvu drugaricu“ Jugoslavije.     Neko je glasno uzviknuo njeno ime, ona se, onako u prolazu, okrenula ka nama, osmehnula se i diskretno nam mahnula rukom. Vremenom je činjenica da je Jovanka Broz vanredna učenica naše škole postalo nešto sasvim obično, na šta niko nije obraćao neku posebnu pažnju.   A onda, 1956. godine, kao bomba je odjeknula vest: MAKSA OBORIO JOVANKU. Maksa je bio naš profesor matematike Bogoljub Stanojević. To je bio jedan tih, povučen čovek za koga je, tako smo mi mislili, u životu postojala samo MATEMATIKA. Uvek lepo očešljan i uredan, nosio je, koliko se sećam, uvek jedno isto, skromno ali brižljivo ispeglano odelo, belu košulju i kravatu. Na nogama, savršeno čiste cipele, na nosu male naočare u okruglim okvirima. Niko se nikada nije žalio na njegovu ocenu, ocenjivao je tako tačno i tako pošteno da je Sveti arhangel Mihailo mogao da ga uzme za pomoćnika.   U to vreme dvojka je bila ono što je danas jedinica – neprelazna ocena, i svima u školi, i nama đacima i našim profesorima, bilo je savršeno jasno da Jovanka nije znala za više od 2,49 (makar 2,50) i da nije imala nikakve šanse da dobije prelaznu ocenu, makar neku trojčicu. Ali... ona je bila NJEGOVA supruga.   Pre par meseci, naš ministar finansija, kada mu, po pravilima službe, u pošti traže ličnu kartu, kaže službenici: „Znate li vi ko sam JA?“. Jovanka, kad je čula da nije položila ispit, nije rekla ništa, ustala je, pozdravila članove komisije i – otišla kući. U sledećem ispitnom roku je položila ispit.   Nije mi poznato da li je neko nešto zamerao Maksi, tek u tom sledećem roku, on, na svoj lični zahtev, nije bio u ispitnoj komisiji, ali je, na našu veliku radost, ostao u našoj školi, a par godina kasnije je prešao u ministarstvo prosvete, gde je radio kao školski nadzornik za matematiku i gde je dočekao penziju.   Danas, kada se, posle tolikih godina, setim svojih dragih profesora iz Druge mešovite gimnazije, pomislim kako mi danas živimo u nekoj drugoj zemlji, u zemlji u kojoj ne žive ljudi poput Makse, koji će na ispitu da obore onog koji ne zna, makar da mu je Bog otac, i poput Jovanke, koja nije rekla „Znate li vi ko sam JA“ , mada je bila udata za Boga.   Објавио Moj kardiolog   - kompletan tekst preuzet sa bloga www.mojkardiolog.com -  
    1112 Objavio/la VolimoNet
  • Tekst koji vredi pročitati - Vanredna učenica Jovanka  - tekst preuzet sa bloga mojkardiolog - Čitam u novinama priče o našim političarima koji su u poznim godinama, kroz rad i uz rad, kako se to nekad govorilo, završili fakultete ali ne mogu da se sete na kom su odseku diplomirali, koji su magistrirali ili doktorirali i došli do diploma za kraće vreme nego što je običnom čoveku potrebno da završi auto školu i dođe do vozačke dozvole, a iz ličnog iskustva znam kakve i kolike pritiske na profesore i direktore srednjih škola vrše đački roditelji, naročito oni koji imaju “vezu“ sa nekim na nekom „visokom mestu“. Sve ove gorke stvari podsetile su me na jedan događaj od pre tačno šesdeset godina.   1955. godine bio sam učenik petog razreda Druge mešovite gimnazije na Banovom Brdu u Beogradu. Te i sledeće godine, vanredna učenica gimnazije bila je Jovanka Broz. Da, Jovanka, supruga Josipa Broza Tita. E, sad, za mlađe čitaoce treba reći ko je bio taj čovek. O njemu su napisane desetine i desetine knjiga, ali, sasvim kratko on je tih godina bio predsednik Jugoslavije, maršal Jugoslavije, vrhovni zapovednik Jugoslovenske Narodne Armije, tada jedne od najjačih u Evropi, generalni sekretar, Komunističke partije Jugoslavije, nosilac tri ordena narodnog heroja Jugoslavije i svih ostalih jugoslovenskih ordena, počasni član ili doktor desetina Akademija nauka.....   Njegovo ime su nosili Titograd, Titov Veles, Titovo Užice, Titov Drvar, Titovo Velenje....., glavne ulice u skoro svim gradovima Jugoslavije, stotine škola, rudnika, fabrika..... O njemu se pevalo u narodnim i zabavnim pesmama, njegova slika je bila na prvoj strani u svim bukvarima, njegovi govori i njegove svakodnevne aktivnosti su bili na prvim stranama svih novina..... U svim republikama je imao na raspolaganju najmanje po jednu ogromnu vilu, imao je svoje ostrvo Vangu sa ogromnim parkom i ličnim zoološkim vrtom. Imao je svoj „Plavi voz“ kojim je krstario po Jugi i veliki brod „Galeb“, kojim je, po nekoliko meseci, krstario po svetskim morima i okeanima, o čemu smo mi bili redovno obaveštavani preko „Filmskih žurnala“, koji su prikazivani u svim bioskopima pre početka svakog filma. Uživao je ogroman ugled širom sveta. Na ravnoj nozi, a najčešće i malo više od toga, razgovarao je sa engleskom kraljicom, sa predsednikom Sjedinjenih Američkih Država, sa prvim čovekom Sovjetskog Saveza...   Gosti, u Beogradu i na Vangi, su mu bili kraljevi, carevi, državnici, najčuveniji svetski glumci, pisci... Da skratimo priču, u Jugoslaviji, on je bio „Bog i batina“: ono što on kaže, istog trenutka se pretvaralo u zakon za više od dva miliona čalanova komunističke partije, a preko njih i za sve ostale građane Jugoslavije, a za one kojima se to što je on rekao, makar i sasvim malo nije sviđalo, a oni bili neoprezni pa to nekome i rekli, bilo je više mesta „za razmišljanje“, od kojih je najpoznatiji bio zatvor na Golom Otoku.   A supruga TOG čoveka je, držeći se svih stavki Zakona o srednjim školama Srbije, po istoj proceduri i na isti način kao i sve druge vanredne učenice i učenici, polagala redom ispite iz svih predmeta sedmog, pa, iduće godine, osmog razreda gimnazije. (To su danas treći i četvrti razred gimnazije.) Desilo se da sam je jednom prilikom lično video. Stigla je automobilom koji je šofer parkirao u blizini glavnog ulaza u današnji hotel „Šumadija“.   Šofer je ostao u kolima, a Jovanka, sa torbom u ruci, obučena u skromnu crnu haljinu, zajedno sa još jednom mlađom ženom, je pešice išla Ščerbinovom ulicom, ka glavnom ulazu u današnju osmogodišnju školu „Josif Pančić“, u kojoj je tada bila i gimnazija. Nas nekoliko „drugara iz kraja“ smo sedeli na jednom malom zidiću, delu ograde neke kuće, i svima nam je bilo veoma interesantno da, na nekoliko koraka udaljenosti, vidimo, danas bismo rekli, „prvu drugaricu“ Jugoslavije.     Neko je glasno uzviknuo njeno ime, ona se, onako u prolazu, okrenula ka nama, osmehnula se i diskretno nam mahnula rukom. Vremenom je činjenica da je Jovanka Broz vanredna učenica naše škole postalo nešto sasvim obično, na šta niko nije obraćao neku posebnu pažnju.   A onda, 1956. godine, kao bomba je odjeknula vest: MAKSA OBORIO JOVANKU. Maksa je bio naš profesor matematike Bogoljub Stanojević. To je bio jedan tih, povučen čovek za koga je, tako smo mi mislili, u životu postojala samo MATEMATIKA. Uvek lepo očešljan i uredan, nosio je, koliko se sećam, uvek jedno isto, skromno ali brižljivo ispeglano odelo, belu košulju i kravatu. Na nogama, savršeno čiste cipele, na nosu male naočare u okruglim okvirima. Niko se nikada nije žalio na njegovu ocenu, ocenjivao je tako tačno i tako pošteno da je Sveti arhangel Mihailo mogao da ga uzme za pomoćnika.   U to vreme dvojka je bila ono što je danas jedinica – neprelazna ocena, i svima u školi, i nama đacima i našim profesorima, bilo je savršeno jasno da Jovanka nije znala za više od 2,49 (makar 2,50) i da nije imala nikakve šanse da dobije prelaznu ocenu, makar neku trojčicu. Ali... ona je bila NJEGOVA supruga.   Pre par meseci, naš ministar finansija, kada mu, po pravilima službe, u pošti traže ličnu kartu, kaže službenici: „Znate li vi ko sam JA?“. Jovanka, kad je čula da nije položila ispit, nije rekla ništa, ustala je, pozdravila članove komisije i – otišla kući. U sledećem ispitnom roku je položila ispit.   Nije mi poznato da li je neko nešto zamerao Maksi, tek u tom sledećem roku, on, na svoj lični zahtev, nije bio u ispitnoj komisiji, ali je, na našu veliku radost, ostao u našoj školi, a par godina kasnije je prešao u ministarstvo prosvete, gde je radio kao školski nadzornik za matematiku i gde je dočekao penziju.   Danas, kada se, posle tolikih godina, setim svojih dragih profesora iz Druge mešovite gimnazije, pomislim kako mi danas živimo u nekoj drugoj zemlji, u zemlji u kojoj ne žive ljudi poput Makse, koji će na ispitu da obore onog koji ne zna, makar da mu je Bog otac, i poput Jovanke, koja nije rekla „Znate li vi ko sam JA“ , mada je bila udata za Boga.   Објавио Moj kardiolog   - kompletan tekst preuzet sa bloga www.mojkardiolog.com -  
    May 09, 2016 1112
  • 05 May 2016
    Nikada nećeš razumeti tu prazninu u mom srcu. Nikada je nećeš znati zagrliti, ispuniti. Nikada nećeš znati razumeti tu maglu u mom pogledu. Kad odlutam, kad zastanem u pola reči, u pola koraka. Uvek ću ti ostati daleko. Uvek ću ti odgovoriti : “Nije mi ništa”. A svašta mi je. Tu u mom srcu se kruni jedna bajka, tu u mom srcu se ruši jedan grad, tu u mom srcu fali jedan zagrljaj. Postoje zemlje u koje nikada neću kročiti i ne žalim za tim. Žalim za jednom koja više ne postoji. Postoje ljudi koje nikada neću sresti i ne žalim za tim. Žalim za onima koje sam sretala, a sada su daleko. Ma, nije mi ništa…A svašta mi je. Donesu dani neke čudne oblake u moju glavu. Senke mi igraju po zidovima. Sećanja me ophode čitavog dana. A srce ludo čuva te dragocene suze duboko u džepu, suviše dragocene da bi se prosipale uzaludno, suviše dragocene da bi se poklanjale svakom. Ne, nije mi ništa…A svašta mi je. U mojoj glavi jedan maleni repati đavo stanuje. Izokrene mi svaki trenutak, poseje sumnju, uprlja svaku tuđu reč i onda se kikoće kao nevaljalo dete. Šapuće mi pogrešne reči na usne, povlači pogrešne konce mojim pokretima. Đavo je to, zna kako da mi pokvati trenutak. Nije mi ništa…A svašta mi je. Kada bi samo nekako znao kada da ćutiš, a kada da pričaš. Kada bi samo nekako znao da je sve što trebam zagrljaj, onaj najduži, onaj najjači. Kada bi samo nekako znao da je sav taj prkos u meni samo moga srca štit. Kada bi samo znao da je moj dom u tvom srcu i ćutao dugo, dugo … i grlio me jako, jako … i voleo me ludo, ludo … Zato me ne pitaj više šta mi je, kad nikada nećeš znati. Nije mi ništa … 
    560 Objavio/la Bibaaa
  • By Bibaaa
    Nikada nećeš razumeti tu prazninu u mom srcu. Nikada je nećeš znati zagrliti, ispuniti. Nikada nećeš znati razumeti tu maglu u mom pogledu. Kad odlutam, kad zastanem u pola reči, u pola koraka. Uvek ću ti ostati daleko. Uvek ću ti odgovoriti : “Nije mi ništa”. A svašta mi je. Tu u mom srcu se kruni jedna bajka, tu u mom srcu se ruši jedan grad, tu u mom srcu fali jedan zagrljaj. Postoje zemlje u koje nikada neću kročiti i ne žalim za tim. Žalim za jednom koja više ne postoji. Postoje ljudi koje nikada neću sresti i ne žalim za tim. Žalim za onima koje sam sretala, a sada su daleko. Ma, nije mi ništa…A svašta mi je. Donesu dani neke čudne oblake u moju glavu. Senke mi igraju po zidovima. Sećanja me ophode čitavog dana. A srce ludo čuva te dragocene suze duboko u džepu, suviše dragocene da bi se prosipale uzaludno, suviše dragocene da bi se poklanjale svakom. Ne, nije mi ništa…A svašta mi je. U mojoj glavi jedan maleni repati đavo stanuje. Izokrene mi svaki trenutak, poseje sumnju, uprlja svaku tuđu reč i onda se kikoće kao nevaljalo dete. Šapuće mi pogrešne reči na usne, povlači pogrešne konce mojim pokretima. Đavo je to, zna kako da mi pokvati trenutak. Nije mi ništa…A svašta mi je. Kada bi samo nekako znao kada da ćutiš, a kada da pričaš. Kada bi samo nekako znao da je sve što trebam zagrljaj, onaj najduži, onaj najjači. Kada bi samo nekako znao da je sav taj prkos u meni samo moga srca štit. Kada bi samo znao da je moj dom u tvom srcu i ćutao dugo, dugo … i grlio me jako, jako … i voleo me ludo, ludo … Zato me ne pitaj više šta mi je, kad nikada nećeš znati. Nije mi ništa … 
    May 05, 2016 560
  • 05 May 2016
    Izgubila sam mnoge borbe. I nije mi žao. Jer i porazi su deo života. Svaku pobedu znala sam da proslavim. Svaki poraz – sa suzama da ispratim. Valjda to tako obično biva. Ali ipak, kada sve stavim na papir, nisam ja ništa srećnija i ništa pametnija nego što sam juče bila. Samo sam nekako više oguglala na udarce, na uvrede. Sve lakše podnesem, sve brže prebrodim. Život me je mučio, život me naučio. Ali i dalje kroz taj isti ŽIVOT idem s osmehom. I NERVIRAM SVOJE NEPRIJATELJE I USREĆUJEM SVOJE PRIJATELJE… …jer jako dobro ZNAM da i PORAZI SU POBEDE!!! 
    498 Objavio/la Bibaaa
  • By Bibaaa
    Izgubila sam mnoge borbe. I nije mi žao. Jer i porazi su deo života. Svaku pobedu znala sam da proslavim. Svaki poraz – sa suzama da ispratim. Valjda to tako obično biva. Ali ipak, kada sve stavim na papir, nisam ja ništa srećnija i ništa pametnija nego što sam juče bila. Samo sam nekako više oguglala na udarce, na uvrede. Sve lakše podnesem, sve brže prebrodim. Život me je mučio, život me naučio. Ali i dalje kroz taj isti ŽIVOT idem s osmehom. I NERVIRAM SVOJE NEPRIJATELJE I USREĆUJEM SVOJE PRIJATELJE… …jer jako dobro ZNAM da i PORAZI SU POBEDE!!! 
    May 05, 2016 498
  • 04 May 2016
    - Da li je tebi uopšte jasno da se ti i ja non-stop svađamo oko nečega?Gotovo sve vreme se svađamo. - A ti? Voliš li višnje?!    - Da. Mnogo. Kakve to sad ima veze? - A ispljuneš li koštice kada ih jedeš?!- Da, naravno!!!  - E isto tako je i u ljubavi…NAUČI DA PLJUJEŠ KOŠTICE, A ISTOVREMENO I DA VOLIŠ VIŠNJE….!!  
    473 Objavio/la Bibaaa
  • By Bibaaa
    - Da li je tebi uopšte jasno da se ti i ja non-stop svađamo oko nečega?Gotovo sve vreme se svađamo. - A ti? Voliš li višnje?!    - Da. Mnogo. Kakve to sad ima veze? - A ispljuneš li koštice kada ih jedeš?!- Da, naravno!!!  - E isto tako je i u ljubavi…NAUČI DA PLJUJEŠ KOŠTICE, A ISTOVREMENO I DA VOLIŠ VIŠNJE….!!  
    May 04, 2016 473
  • 04 May 2016
    Da li ste se nakada zapitali zašto ljudi ne dopuštaju sebi da žive život?! Hodajući glavom zavučenom u svoju guzicu, blaženo ignorišu sve dobro oko sebe, bez cilja, bez snova, bez želje, dopuštajući sebi samo ono na šta nemaju pravo.Zašto ne žele da pronađu svoj svet?! Zašto im niko nije rekao da svaki svet može biti čudesan i lep!
    587 Objavio/la Paradox
  • By Paradox
    Da li ste se nakada zapitali zašto ljudi ne dopuštaju sebi da žive život?! Hodajući glavom zavučenom u svoju guzicu, blaženo ignorišu sve dobro oko sebe, bez cilja, bez snova, bez želje, dopuštajući sebi samo ono na šta nemaju pravo.Zašto ne žele da pronađu svoj svet?! Zašto im niko nije rekao da svaki svet može biti čudesan i lep!
    May 04, 2016 587

Prethodni postovi na forumu

  • Neue berufliche Chancen für Pflegefachkräfte in...  više
  • Stellenbeschreibung
     

    Genieße Wertschätzung -...  više
  • Dipl. Pflegefachfrau / Pflegefachmann HF /...  više
Vidi Sve

Nove objave