mi VOLIMO NET

.. a ti?
Pozovi prijatelje

Predstojeći Događaji

Objavljeni oglasi

  • Sva literatura neophodna za polaganje ispita ovlasceni racunovodja + gratis testovi, skripte... srrskonsultacije@gmail.com   +Kontni okvir +PDV prirucnik +Prirucnik o transfernim cenama +Priručnik za OBRAČUN ZARADA, NAKNADA i DRUGIH PRIHODA fizičkih lica ...

Listing Games

Knjiga nedelje

Blog

442 blogs
  • 08 Oct 2019
    Hladnoća. Mraz. Sneg, a u snegu, crveni kaput leži beživotan... Oko njega gomila otisaka stopala utisnutih silovito u sneg... Par vlasi kose…. Par crnih dugmića. Užurbano se kreće kroz gužvu i trlja ruke jednu o drugu, duva u njih. Hladno je. Uzima kafu i kroz osmeh ubacuje bakšiš konobaru koji je služi svaki dan. Ona je devojka koja više voli noć nego dan.  Više voli sladoled od same čokolade. Više voli misao i maštariju, nego sam čin. U njenoj kosi se veoma često može naći po koji plavi, kovrdzavi pramen. Na njenom licu se veoma često može videti osmeh. U njenoj ruci olovka. U njenim očima nešto neshvaćeno, pomalo tužno.    Kada bi neko slikao  predele kroz koje bi prolazila, na njemu bi bile 3 boje. Crna, boja uspavanih drveća i grana, bela, boja snega i crvena.    Potrebno je da predje dobar put da bi stigla do posla.  Baš tog dana, kada je žurila, jer se nije lepo obukla, u sred gomile zamišljenih ljudi, oseti miris, njoj veoma poznat i u svoj toj svojoj žurbi okrenu se, pokušavajući da uhvati par dobro poznatih očiju i iz sve snage se zakuca u 3 metra visokog čoveka. Kakva su vremena došla, govori činjenica da se nije ni okrenuo da joj pomogne. Ustaje i otresa sneg sa sebe... Ono čega tada nije bila svesna, jeste da je u tom trenutku, taj poznat, crn par očiju vrebao iza staklenih prozora lokala na ćošku ulice...   Prolazi pola sata od prve jutarnje gužve.    Dan je počeo da se raspetljava.  Stigla je na posao, obavila sve ukupno 5 razgovora, poslala 7 mailova, popunila dokumentaciju, popila 2 kafe i jedan zeleni čaj, ispričala se sa kolegama i sa velikim ushićenjem krenula kući. Tamo je trebalo mnogo toga završiti.    Prolazi dva sata.    Slabo sunce je počelo da zalazi, jedva se nadzirući iza sivih oblaka. Neka tišina prostruji gradom.  Njene lokne više ne padaju preko njenog tela. One sada stoje izvan betonskog zida, pomerajući se u ritmu trzaja njenog tela čija duša ga polako napušta. Sekundama je daleko od smrti. Verovala mu je. Čak i u smrti biće sa njim. Ali u životu ne….   Nije hteo isto što i ona. Nije mogao da joj da ono što je želela iako je obećavao. Nije mogao da promeni stvari koje je rekao da će promeniti jer on to želi. Nije hteo jednu jako bitnu. Ogromnu stvar, veličine sunca. I ona ih je razdvojila. On je za nju bio mrtav.   On je bio povredjen. Živeo je sam, sve je radio kako je sam znao, niko ga nije učio. Povređivali su ga. Pokušavao je da nadje zamenu za ljubav, ali niko mu nije olakšao, svi su ga napuštali. Kao mali je trpeo velike emotivne prekide, upadao je u dubinu svoje ličnosti, svoje psihe, trenirao kao blesav jer to mu je bila zamena, tad je bio od čelika, jedna figura, kao izvajana. Pala je na to, pala je na njega. Delili su srećne momente. Delili su osmehe, tugu, uspone i padove, živeli su zajedno.. postali jedno.  Kada bi zažmurio setio bi se kako su se upoznali. Otišla je na žurku sa drugaricama. Elektro muzika, bass ritam rastvara zidove i odjekuje bubnim opnama. Skače, znoji se, dok u jednoj ruci drži telefon, a u drugoj penušavo vino. Situacija se kuva, DJ ubrzava ritam, ljudi se lože i pada drop. Umorila se. Kreće ka separeu i tada joj se pogled prvi put ukrsti sa sudbinom. Gledao ju je dugo, dok su mu leđa čuvala 2 druga, tada već potpuno pijana. Jedan njegov drugar je krenuo da joj se nabacuje, da bi posle 5 minuta postao veoma napadan. On joj je prišao i jednim veoma kratkim udarcem onesvestio druga… Ostala je bez teksta.. Agresija, sirova snaga i stao je u njenu odbranu. Prišao joj je i onako ispod oka, pružio joj ruku i predstavio se. Od tada su postali nerazdvojni.  U kadi su. Penušava kupka i klasična muzika u pozadini. Oduvek ga je ispunjavao zvuk klavira i violine koji su mu bili kao hladan oblog bolnom telu. Gledaju se preko gomile mehurića. Njene crvene usne su izgledale kao par trešanja koje jedva čekaju da budu ubrane. Njegovo telo je postajalo toplije kada je pored nje. Ona je prstima prelazila preko njegovih vena i žilavih ruku, preko pločica i prstima prolazila kroz njegovu kosu. Uhvatio ju je i bacio na krevet onako mokru, golu, ranjivu...  Kada bi ona zažmurila, setila bi se kako joj donosi buket ruža jutro nakon što su te noći zapalili krevet. Slomili su ga. Setila bi se kako je hvata oko struka, podiže u vis i vrti na brdu kada je pristala da uzme ključ od njegovog stana. Onda bi rukom prešla preko prvog ožiljka koji je nastao na njenoj slepoočnici. Setila bi se kako je čupa i zavaljuje njenu glavu u ogledalo. Setila bi se tog ukusa metala u ustima i zujanja u ušima. Setila bi se kako je mislila da nikada neće moći da ima decu jer ju je šutirao 12 puta u istom tom staklenom kupatilu, sa biserno belim porcelanskim pločicama. Setila bi se kako izgleda raspršen snop kapljica krvi po istim tim belim porcelanskim pločicama. Setila bi se svoje omiljene čipkaste haljine, koju je kasnije morala da pere. Setila se kako je tada gledala modrice na svojim rukama i koliko je puta samo zaplakala kada bi se videla u ogledalu. A posle tih 12 udaraca bi došao pored nje i počeo da plače. Grlio bi je i ljubio. Govorio bi joj da ne želi da ga ostavi. Ne može bez nje.   Ona je znala da želi nešto drugačije. To je postalo nemoguće. Ogromna senka se nadvila nad njenim životom, zaklanjajući jedine zrake sreće i ispunjenosti koje je imala kada bi pričali o svemu drugome osim o svojoj vezi. Njegov duh, njegova tama, obuzela ju je. Ali nikada nije nadomestila život u njoj. Ona je uvek bila u stanju da povrati boje crno beloj slici. Kada je nestala iz njegovog života. Slika je postala siva i crna.    Nije hteo da je pusti da živi bez njega. Nije mogao ni da zamisli život bez nje.    Upela je da promeni sve u vezi sebe. Uspela je da mu pobegne. Da joj izgubi trag. I baš tog dana se prvi  put probudila kao slobodna osoba, spustila je gard. Pratio ju je. Sačekao da završi taj dan i na sred ulice, njoj onako zamišljenoj, u dnevnom sanjarenju, ispreprecio put.    Videla je u njegovim očima da je kraj. Crno.    Počela je da beži. Nije bila spremna da umre. Imala je plan. Znala je šta želi. Znala je i kako da ostvari to. "Zar će tako da se završi? Ovo je kraj?! Ne!" Lovac poče da juri svoj plen.  Niko drugi na planeti Zemlji ne postoji. Samo njih dvoje i njihove dve crne siluete  koje trče preko snega i rastapaju se kroz prostor.  Uhvatio ju je za rukav, otkida par dugmića propraćen zvukom cepanja tkanine. Ona se izvukla iz svog kaputa, ali ju je usporio.  Hvata je za kosu. Ona nema snage da vrišti, nemoćna je pored njega, okreće se ka njemu i onog trenutka kada su im se pogledi ukrstili, ogroman deo glečera sa Antarktika odvali se i propadne u led.  Pogledala ga je i izdahnula. Kroz njen vidljiivi dah, provuče se reč nemoj, izvini. Ali lovac je zgrabio svoj plen. Oseća kako joj krv ključa i srce hoće iz grudi da iskoči. Njene crvene usne, njene crne oči. Njen bled ten i miris.  Bez toga ne može. Obavija ruke oko njenog vrata počinje da steže jer ne može da je pusti. U smrti bice njegova. Zauvek. Ona zatvara oči. Poslednja suza zaledi se na jagodici sada već usnule, hladne devojke, čije lokne više ne padaju preko njenog tela, nego vise u vazduhu, u parku preko zida, na kome je crvenim sprejem ispisano: "Seti me se, kada god pogledaš gore u mrak i na nebu jasno vidiš zvezde, onako kao da su nacrtane, kako samo tebi namiguju, pričajući priču beskrajnu, u kojoj svaka nova reč, nezaboravnu uspomenu ispisuje...". Crveni kaput leži u snegu beživotan… Sneg. I mraz...
    19 Objavio/la D Boyanna
  • Hladnoća. Mraz. Sneg, a u snegu, crveni kaput leži beživotan... Oko njega gomila otisaka stopala utisnutih silovito u sneg... Par vlasi kose…. Par crnih dugmića. Užurbano se kreće kroz gužvu i trlja ruke jednu o drugu, duva u njih. Hladno je. Uzima kafu i kroz osmeh ubacuje bakšiš konobaru koji je služi svaki dan. Ona je devojka koja više voli noć nego dan.  Više voli sladoled od same čokolade. Više voli misao i maštariju, nego sam čin. U njenoj kosi se veoma često može naći po koji plavi, kovrdzavi pramen. Na njenom licu se veoma često može videti osmeh. U njenoj ruci olovka. U njenim očima nešto neshvaćeno, pomalo tužno.    Kada bi neko slikao  predele kroz koje bi prolazila, na njemu bi bile 3 boje. Crna, boja uspavanih drveća i grana, bela, boja snega i crvena.    Potrebno je da predje dobar put da bi stigla do posla.  Baš tog dana, kada je žurila, jer se nije lepo obukla, u sred gomile zamišljenih ljudi, oseti miris, njoj veoma poznat i u svoj toj svojoj žurbi okrenu se, pokušavajući da uhvati par dobro poznatih očiju i iz sve snage se zakuca u 3 metra visokog čoveka. Kakva su vremena došla, govori činjenica da se nije ni okrenuo da joj pomogne. Ustaje i otresa sneg sa sebe... Ono čega tada nije bila svesna, jeste da je u tom trenutku, taj poznat, crn par očiju vrebao iza staklenih prozora lokala na ćošku ulice...   Prolazi pola sata od prve jutarnje gužve.    Dan je počeo da se raspetljava.  Stigla je na posao, obavila sve ukupno 5 razgovora, poslala 7 mailova, popunila dokumentaciju, popila 2 kafe i jedan zeleni čaj, ispričala se sa kolegama i sa velikim ushićenjem krenula kući. Tamo je trebalo mnogo toga završiti.    Prolazi dva sata.    Slabo sunce je počelo da zalazi, jedva se nadzirući iza sivih oblaka. Neka tišina prostruji gradom.  Njene lokne više ne padaju preko njenog tela. One sada stoje izvan betonskog zida, pomerajući se u ritmu trzaja njenog tela čija duša ga polako napušta. Sekundama je daleko od smrti. Verovala mu je. Čak i u smrti biće sa njim. Ali u životu ne….   Nije hteo isto što i ona. Nije mogao da joj da ono što je želela iako je obećavao. Nije mogao da promeni stvari koje je rekao da će promeniti jer on to želi. Nije hteo jednu jako bitnu. Ogromnu stvar, veličine sunca. I ona ih je razdvojila. On je za nju bio mrtav.   On je bio povredjen. Živeo je sam, sve je radio kako je sam znao, niko ga nije učio. Povređivali su ga. Pokušavao je da nadje zamenu za ljubav, ali niko mu nije olakšao, svi su ga napuštali. Kao mali je trpeo velike emotivne prekide, upadao je u dubinu svoje ličnosti, svoje psihe, trenirao kao blesav jer to mu je bila zamena, tad je bio od čelika, jedna figura, kao izvajana. Pala je na to, pala je na njega. Delili su srećne momente. Delili su osmehe, tugu, uspone i padove, živeli su zajedno.. postali jedno.  Kada bi zažmurio setio bi se kako su se upoznali. Otišla je na žurku sa drugaricama. Elektro muzika, bass ritam rastvara zidove i odjekuje bubnim opnama. Skače, znoji se, dok u jednoj ruci drži telefon, a u drugoj penušavo vino. Situacija se kuva, DJ ubrzava ritam, ljudi se lože i pada drop. Umorila se. Kreće ka separeu i tada joj se pogled prvi put ukrsti sa sudbinom. Gledao ju je dugo, dok su mu leđa čuvala 2 druga, tada već potpuno pijana. Jedan njegov drugar je krenuo da joj se nabacuje, da bi posle 5 minuta postao veoma napadan. On joj je prišao i jednim veoma kratkim udarcem onesvestio druga… Ostala je bez teksta.. Agresija, sirova snaga i stao je u njenu odbranu. Prišao joj je i onako ispod oka, pružio joj ruku i predstavio se. Od tada su postali nerazdvojni.  U kadi su. Penušava kupka i klasična muzika u pozadini. Oduvek ga je ispunjavao zvuk klavira i violine koji su mu bili kao hladan oblog bolnom telu. Gledaju se preko gomile mehurića. Njene crvene usne su izgledale kao par trešanja koje jedva čekaju da budu ubrane. Njegovo telo je postajalo toplije kada je pored nje. Ona je prstima prelazila preko njegovih vena i žilavih ruku, preko pločica i prstima prolazila kroz njegovu kosu. Uhvatio ju je i bacio na krevet onako mokru, golu, ranjivu...  Kada bi ona zažmurila, setila bi se kako joj donosi buket ruža jutro nakon što su te noći zapalili krevet. Slomili su ga. Setila bi se kako je hvata oko struka, podiže u vis i vrti na brdu kada je pristala da uzme ključ od njegovog stana. Onda bi rukom prešla preko prvog ožiljka koji je nastao na njenoj slepoočnici. Setila bi se kako je čupa i zavaljuje njenu glavu u ogledalo. Setila bi se tog ukusa metala u ustima i zujanja u ušima. Setila bi se kako je mislila da nikada neće moći da ima decu jer ju je šutirao 12 puta u istom tom staklenom kupatilu, sa biserno belim porcelanskim pločicama. Setila bi se kako izgleda raspršen snop kapljica krvi po istim tim belim porcelanskim pločicama. Setila bi se svoje omiljene čipkaste haljine, koju je kasnije morala da pere. Setila se kako je tada gledala modrice na svojim rukama i koliko je puta samo zaplakala kada bi se videla u ogledalu. A posle tih 12 udaraca bi došao pored nje i počeo da plače. Grlio bi je i ljubio. Govorio bi joj da ne želi da ga ostavi. Ne može bez nje.   Ona je znala da želi nešto drugačije. To je postalo nemoguće. Ogromna senka se nadvila nad njenim životom, zaklanjajući jedine zrake sreće i ispunjenosti koje je imala kada bi pričali o svemu drugome osim o svojoj vezi. Njegov duh, njegova tama, obuzela ju je. Ali nikada nije nadomestila život u njoj. Ona je uvek bila u stanju da povrati boje crno beloj slici. Kada je nestala iz njegovog života. Slika je postala siva i crna.    Nije hteo da je pusti da živi bez njega. Nije mogao ni da zamisli život bez nje.    Upela je da promeni sve u vezi sebe. Uspela je da mu pobegne. Da joj izgubi trag. I baš tog dana se prvi  put probudila kao slobodna osoba, spustila je gard. Pratio ju je. Sačekao da završi taj dan i na sred ulice, njoj onako zamišljenoj, u dnevnom sanjarenju, ispreprecio put.    Videla je u njegovim očima da je kraj. Crno.    Počela je da beži. Nije bila spremna da umre. Imala je plan. Znala je šta želi. Znala je i kako da ostvari to. "Zar će tako da se završi? Ovo je kraj?! Ne!" Lovac poče da juri svoj plen.  Niko drugi na planeti Zemlji ne postoji. Samo njih dvoje i njihove dve crne siluete  koje trče preko snega i rastapaju se kroz prostor.  Uhvatio ju je za rukav, otkida par dugmića propraćen zvukom cepanja tkanine. Ona se izvukla iz svog kaputa, ali ju je usporio.  Hvata je za kosu. Ona nema snage da vrišti, nemoćna je pored njega, okreće se ka njemu i onog trenutka kada su im se pogledi ukrstili, ogroman deo glečera sa Antarktika odvali se i propadne u led.  Pogledala ga je i izdahnula. Kroz njen vidljiivi dah, provuče se reč nemoj, izvini. Ali lovac je zgrabio svoj plen. Oseća kako joj krv ključa i srce hoće iz grudi da iskoči. Njene crvene usne, njene crne oči. Njen bled ten i miris.  Bez toga ne može. Obavija ruke oko njenog vrata počinje da steže jer ne može da je pusti. U smrti bice njegova. Zauvek. Ona zatvara oči. Poslednja suza zaledi se na jagodici sada već usnule, hladne devojke, čije lokne više ne padaju preko njenog tela, nego vise u vazduhu, u parku preko zida, na kome je crvenim sprejem ispisano: "Seti me se, kada god pogledaš gore u mrak i na nebu jasno vidiš zvezde, onako kao da su nacrtane, kako samo tebi namiguju, pričajući priču beskrajnu, u kojoj svaka nova reč, nezaboravnu uspomenu ispisuje...". Crveni kaput leži u snegu beživotan… Sneg. I mraz...
    Oct 08, 2019 19
  • 03 Oct 2019
    Po šablonu već glumim sreću. Zaludjujem sebe. Lažem. Smeškam se. Nekad i ne. Naidje i takav trenutak da mi medju masom ljudi stane u grlu, krene bas tad, u neko nezgodno vreme, kad ja neću. Kad baš neću.   Naidje... Kažem im vrućina je kriva, nikad kiša, kažem da me umor savladava, lažem vešto i njih i sebe. Lažem da sam sretna i da je sve dobro. Lažem dok me pravi bol cepa negde u sredini grudi. Negde niže, svuda po telu. Lažem i trpim bol. Onu koju baš ne volim. Onu stvarnu, koja nije u knjigama psihologije. Ona koja je u anatomiji. Onu koja stvano deli na komadiće.   Lažem. Ne znam drugačije. I sebe i one oko sebe. I lagaću. Biću nasmejana, i slagaću da je zbog vrućine. Tu negde sam našla sebe. Tu negde ću i ostati. Možda mnogo jača od laži. Hladnija od svog tog bola. Toplija sa lažnim osmehom. Možda... da...
    21 Objavio/la Bibaaa
  • By Bibaaa
    Po šablonu već glumim sreću. Zaludjujem sebe. Lažem. Smeškam se. Nekad i ne. Naidje i takav trenutak da mi medju masom ljudi stane u grlu, krene bas tad, u neko nezgodno vreme, kad ja neću. Kad baš neću.   Naidje... Kažem im vrućina je kriva, nikad kiša, kažem da me umor savladava, lažem vešto i njih i sebe. Lažem da sam sretna i da je sve dobro. Lažem dok me pravi bol cepa negde u sredini grudi. Negde niže, svuda po telu. Lažem i trpim bol. Onu koju baš ne volim. Onu stvarnu, koja nije u knjigama psihologije. Ona koja je u anatomiji. Onu koja stvano deli na komadiće.   Lažem. Ne znam drugačije. I sebe i one oko sebe. I lagaću. Biću nasmejana, i slagaću da je zbog vrućine. Tu negde sam našla sebe. Tu negde ću i ostati. Možda mnogo jača od laži. Hladnija od svog tog bola. Toplija sa lažnim osmehom. Možda... da...
    Oct 03, 2019 21
  • 30 Sep 2019
    Vi
    ''Dobar dan. To ste Vi? Da li se znamo? Da li smo se već negde sreli? Vaš pogled izgleda tako poznato. Kao da sam se budila pored njega u prošlom životu? Da li ste sigurni da se ne poznajemo?'' Kao mnoštvo potoka koji izviru na nekom proplanku, koji se strmoglavo spuštaju u jednu veliku i jaku bujicu stvarajući brazde i tragove u stenju, ni sami ne znajući zašto idu tim putem, tako sam se osećala sve do sada. Ovaj momenat je ispunjen nekim nepoznatim mirisom i osećajem koji me navodi da vidim nove nijanse boja, da plivam kroz vreme i prostor vodeći se samo jednom misli, samo jednom željom. Da li je to realno? Ja sam sada ta koja stoji ispred reflektora u maloj, kratkoj, beloj haljini, nežno pomerajući svoje ruke visoko i još više, koliko god mi dah dozvoljava da izvučem svoje telo u visinu, jer to je tačka bez povratka, to je ta sjajna, svetlucava magična činjenica koja čeka da otvorim dlan nakon što sam je ugrabila kako bi mi zavrtela tlo pod nogama i stmoglavila moj život u snažnu, razornu bujicu.   Sedim u maloj, kratkoj, čipkastoj, beloj haljini na stepenicama železničke stanice, sa raspletenom kosom i odvezanom trakom na baletankama dok čekam... Dolazi po mene i smešta me u svoje udobno tapacirano i plišom prekriveno sedište, na mesto suvozača, trudeći se da mi veže pojas kako bih bila sigurna, ispred milion dugmića kao u avionu, ispred touch screen panela, na kome je nacrtana jedna velika nota. Gradska svetla nas zaobilaze kao kiša meteora, kada dolazimo na našu finalnu destinaciju, gde prestaje zvuk motora i počinje zvuk violine koji se rasipa kroz vreme i prostor cepajući na svom putu svaku trunku nepoverenja, nelagode, budeći nešto. Sasvim. Drugačije.   Opraštam se od male, kratke, čipkaste, bele haljine, i oberučke skidam crveno – crnu svilenu sa ofingera dok me njena mekoća mazi po prstima. Bacam haljinu u vis i kao na nekom usporenom snimku, ona pada preko mog tela, nežno, spremna, diktirajući svoj ritam za to veče, otkrivajući svojim naborima podvezice na mojim butinama, otkrivajući samo moje ruke, vrat i mračnu, misterioznu tetovažu na mojoj desnoj lopatici. Molekuli i kapljice najboljeg parfema prelaze put sve do mog vrata kada počinju da ga ljube i prijanjaju u znak zahvalnosti, obećavajući dugoročnost, sve dok se čarolija večeri ne izgubi u prvim jutarnjim zracima, koji su toliko daleko od nas...     Vrata ispred mene se otvaraju dok koračam ka sjaju uglačanog, skromnog, niskog podijuma za ples, gde me čeka on, sa svojim crno-belim cipelama, u košulji i crnom prsluku, sa podočnjacima do poda, posle napornog radnog dana, dok puši cigaretu, čiji se dim meša sa njegovim božanstvenim mirisom i nekako uvek pronađe put ka meni, obmota mi se oko vrata i povuče me ka sebi. Prilazim mu, želim da ga pitam nešto, ali ne znam šta... Ne mogu da progovorim. Crveni karmin na mojim usnama obećava tišinu... Crna linija oko mojih očiju obećava misteriju... Padam mu u zagrljaj dok me nežno, onako džentlmenski hvata oko struka, pribijajući moje telo uz njegovo. Ništa drugo više nije bitno. Tada postajemo jedno. Zenice se šire i daju prostoru oko nas potpuno drugačiju senku, misao. Strast. On se budi iz dnevne anestezije i ulazi u plameni vrtlog muzike orkestra koji svira tango. Violina. Njegov parfem i znoj, pogled. Njegove crne oči. Taj mrak. Njegova energija, ubrzani otkucaji, ta toplota i njegovi uzdasi, dok čekam da povede u sledeći korak... Minut je postao sekund, sat je postao minut, kazaljke su se izvrtele i pada poslednji izdah kroz namršten pogled uzbuđenja, u telesnoj senzaciji dok pregiba moje telo preko svoje leve ruke predajući time svoj zvanični potpis kao savršen završetak večeri...a kroz rupu na debeloj bordo zavesi se proima prvi jutarnji zrak sunca... Izlizana potpetica na mojim cipelama i moja brideća stopala ne progovaraju ni reč. Ne dozvoljava im moja razbarušena kosa, moje široke zenice, maleni osmeh, pogled u prazno i moje telo koje vrišti od ekstaze, jer je dobilo svoj dop. Tango...   Padam u beskonačan mrak svog beskonačno mekanog, čini se, dušeka u krevet pored koga iz izlizane torbe viri mala, čipkasta, kratka, bela haljina i tonem sve dublje u tamu, osećajući njegov miris i dodir na sebi...i dalje ne postavljajući ono bitno pitanje. Ko je on? Jedan treptaj i... ...Otvaram oči. On je ispred mene. Moja ruka je u njegovoj. Mi se upoznajemo. ''Dobar dan. To ste Vi? Da li se znamo? Da li smo se već negde sreli? Vaš pogled....''    
    59 Objavio/la D Boyanna
  • Vi
    ''Dobar dan. To ste Vi? Da li se znamo? Da li smo se već negde sreli? Vaš pogled izgleda tako poznato. Kao da sam se budila pored njega u prošlom životu? Da li ste sigurni da se ne poznajemo?'' Kao mnoštvo potoka koji izviru na nekom proplanku, koji se strmoglavo spuštaju u jednu veliku i jaku bujicu stvarajući brazde i tragove u stenju, ni sami ne znajući zašto idu tim putem, tako sam se osećala sve do sada. Ovaj momenat je ispunjen nekim nepoznatim mirisom i osećajem koji me navodi da vidim nove nijanse boja, da plivam kroz vreme i prostor vodeći se samo jednom misli, samo jednom željom. Da li je to realno? Ja sam sada ta koja stoji ispred reflektora u maloj, kratkoj, beloj haljini, nežno pomerajući svoje ruke visoko i još više, koliko god mi dah dozvoljava da izvučem svoje telo u visinu, jer to je tačka bez povratka, to je ta sjajna, svetlucava magična činjenica koja čeka da otvorim dlan nakon što sam je ugrabila kako bi mi zavrtela tlo pod nogama i stmoglavila moj život u snažnu, razornu bujicu.   Sedim u maloj, kratkoj, čipkastoj, beloj haljini na stepenicama železničke stanice, sa raspletenom kosom i odvezanom trakom na baletankama dok čekam... Dolazi po mene i smešta me u svoje udobno tapacirano i plišom prekriveno sedište, na mesto suvozača, trudeći se da mi veže pojas kako bih bila sigurna, ispred milion dugmića kao u avionu, ispred touch screen panela, na kome je nacrtana jedna velika nota. Gradska svetla nas zaobilaze kao kiša meteora, kada dolazimo na našu finalnu destinaciju, gde prestaje zvuk motora i počinje zvuk violine koji se rasipa kroz vreme i prostor cepajući na svom putu svaku trunku nepoverenja, nelagode, budeći nešto. Sasvim. Drugačije.   Opraštam se od male, kratke, čipkaste, bele haljine, i oberučke skidam crveno – crnu svilenu sa ofingera dok me njena mekoća mazi po prstima. Bacam haljinu u vis i kao na nekom usporenom snimku, ona pada preko mog tela, nežno, spremna, diktirajući svoj ritam za to veče, otkrivajući svojim naborima podvezice na mojim butinama, otkrivajući samo moje ruke, vrat i mračnu, misterioznu tetovažu na mojoj desnoj lopatici. Molekuli i kapljice najboljeg parfema prelaze put sve do mog vrata kada počinju da ga ljube i prijanjaju u znak zahvalnosti, obećavajući dugoročnost, sve dok se čarolija večeri ne izgubi u prvim jutarnjim zracima, koji su toliko daleko od nas...     Vrata ispred mene se otvaraju dok koračam ka sjaju uglačanog, skromnog, niskog podijuma za ples, gde me čeka on, sa svojim crno-belim cipelama, u košulji i crnom prsluku, sa podočnjacima do poda, posle napornog radnog dana, dok puši cigaretu, čiji se dim meša sa njegovim božanstvenim mirisom i nekako uvek pronađe put ka meni, obmota mi se oko vrata i povuče me ka sebi. Prilazim mu, želim da ga pitam nešto, ali ne znam šta... Ne mogu da progovorim. Crveni karmin na mojim usnama obećava tišinu... Crna linija oko mojih očiju obećava misteriju... Padam mu u zagrljaj dok me nežno, onako džentlmenski hvata oko struka, pribijajući moje telo uz njegovo. Ništa drugo više nije bitno. Tada postajemo jedno. Zenice se šire i daju prostoru oko nas potpuno drugačiju senku, misao. Strast. On se budi iz dnevne anestezije i ulazi u plameni vrtlog muzike orkestra koji svira tango. Violina. Njegov parfem i znoj, pogled. Njegove crne oči. Taj mrak. Njegova energija, ubrzani otkucaji, ta toplota i njegovi uzdasi, dok čekam da povede u sledeći korak... Minut je postao sekund, sat je postao minut, kazaljke su se izvrtele i pada poslednji izdah kroz namršten pogled uzbuđenja, u telesnoj senzaciji dok pregiba moje telo preko svoje leve ruke predajući time svoj zvanični potpis kao savršen završetak večeri...a kroz rupu na debeloj bordo zavesi se proima prvi jutarnji zrak sunca... Izlizana potpetica na mojim cipelama i moja brideća stopala ne progovaraju ni reč. Ne dozvoljava im moja razbarušena kosa, moje široke zenice, maleni osmeh, pogled u prazno i moje telo koje vrišti od ekstaze, jer je dobilo svoj dop. Tango...   Padam u beskonačan mrak svog beskonačno mekanog, čini se, dušeka u krevet pored koga iz izlizane torbe viri mala, čipkasta, kratka, bela haljina i tonem sve dublje u tamu, osećajući njegov miris i dodir na sebi...i dalje ne postavljajući ono bitno pitanje. Ko je on? Jedan treptaj i... ...Otvaram oči. On je ispred mene. Moja ruka je u njegovoj. Mi se upoznajemo. ''Dobar dan. To ste Vi? Da li se znamo? Da li smo se već negde sreli? Vaš pogled....''    
    Sep 30, 2019 59
  • 30 Sep 2019
    Gledaš u mene i kapiraš svaku moju misao. Svaki moj uzdah pratiš i razumeš, razumeš moj smisao i polako svaku želju koju nisam izgovorila pretvaraš u nešto drugačije. Gledaš u mene i tražiš da ti dam više, da ti pokažem sebe, onu neotkrivenu sebe, neukrotivu, koja te doziva iz divljine da joj se pridružiš jer znaš da želiš, znaš da ti nije dovoljno sve što si stekao do sada, postoji taj deo koji ne razumeš i želiš da ga zadovoljiš. Davno je prošlo vreme kada si poslednji put izašao iz svoje senke. Šapućem. Gledaš u mene i polako postaješ svesan svoje anestezije, one koja te čini da budeš toliko razuman i okrutan u svojoj realnosti, koja te čini da budeš samouveren, ali i ranjiv, jer se u njoj krije nešto što do sada nisi mogao da shvatiš. Ali do sada nisi imao mene. Gledaš u mene i svaki pokret i svaki uzdah koji napravim ti je hrana, to je sada tvoja nova droga, tvoja zavisnost bez koje ne možeš. Tvoj dan, sada zavisi od mene, tvoja noć je ispunjena mojim likom i tvoje misli otplutaju na časak, ali počnu i završavaju se mojim mirisom i emocijom koja ti ispunjava telo kada god upadneš u ekstazu. Euforija. Vešto pratiš moje korake, svaku moju reč, svaki moj gest, svaki treptaj i znak nervoze. Gledaš u mene kao da znaš i ne znaš šta ću sledeće da uradim. Pitaš me nešto i ja ti odgovaram upravo ono što želiš da čuješ. Tvoji kapci se sklapaju u potpunom zadovoljstvu, ispraćeni nežnim dovoljno sitnim osmehom koji samo ja mogu da vidim. Skrećeš pogled jer to je tvoja doza. Moj miris, moj glas, moj lik, moja želja, ostaju tu pored tebe čak i kada sam ja već uveliko otišla. A ti se hraniš tim osećajem sve dok se ne najedeš. A onda dođe sledeći ponedeljak kada ti ponovo bez reči kažem: Gledaj u mene.
    40 Objavio/la D Boyanna
  • Gledaš u mene i kapiraš svaku moju misao. Svaki moj uzdah pratiš i razumeš, razumeš moj smisao i polako svaku želju koju nisam izgovorila pretvaraš u nešto drugačije. Gledaš u mene i tražiš da ti dam više, da ti pokažem sebe, onu neotkrivenu sebe, neukrotivu, koja te doziva iz divljine da joj se pridružiš jer znaš da želiš, znaš da ti nije dovoljno sve što si stekao do sada, postoji taj deo koji ne razumeš i želiš da ga zadovoljiš. Davno je prošlo vreme kada si poslednji put izašao iz svoje senke. Šapućem. Gledaš u mene i polako postaješ svesan svoje anestezije, one koja te čini da budeš toliko razuman i okrutan u svojoj realnosti, koja te čini da budeš samouveren, ali i ranjiv, jer se u njoj krije nešto što do sada nisi mogao da shvatiš. Ali do sada nisi imao mene. Gledaš u mene i svaki pokret i svaki uzdah koji napravim ti je hrana, to je sada tvoja nova droga, tvoja zavisnost bez koje ne možeš. Tvoj dan, sada zavisi od mene, tvoja noć je ispunjena mojim likom i tvoje misli otplutaju na časak, ali počnu i završavaju se mojim mirisom i emocijom koja ti ispunjava telo kada god upadneš u ekstazu. Euforija. Vešto pratiš moje korake, svaku moju reč, svaki moj gest, svaki treptaj i znak nervoze. Gledaš u mene kao da znaš i ne znaš šta ću sledeće da uradim. Pitaš me nešto i ja ti odgovaram upravo ono što želiš da čuješ. Tvoji kapci se sklapaju u potpunom zadovoljstvu, ispraćeni nežnim dovoljno sitnim osmehom koji samo ja mogu da vidim. Skrećeš pogled jer to je tvoja doza. Moj miris, moj glas, moj lik, moja želja, ostaju tu pored tebe čak i kada sam ja već uveliko otišla. A ti se hraniš tim osećajem sve dok se ne najedeš. A onda dođe sledeći ponedeljak kada ti ponovo bez reči kažem: Gledaj u mene.
    Sep 30, 2019 40
  • 16 Aug 2019
    Ako sam, neka sam. I ako je, neka je. Sav moj mali svet u par svetiljki, zvončićima, zričcima, mirisnim zavesama i jastučićima. Ako sam. Neka sam. Naivna i detinjasta. Opraštam, pustim, nasmejem se, nastavim dalje. Ako je. Neka je. Tesko, teretno. Staviću šminku, par mindjušica, vezati repić i ubediti sebe da ja to mogu. Ako me zaboli. Neka zaboli. Naučiću još nešto. Nešto bitno. Ako su. Neka su. Sebični. Grubi. Licemerni. Nasmejaću se opet. Ja nisam. Ako ne. Neka ne. Ne treba mi pasoš i gomila pečata u njemu, ne treba mi more. Mene još uvek drži "majušni" Beograd, i Knez Mihajlova, šetnja po uličicama Vračara, preslatka Zvezdara. Njen uspeh. Njegov uspeh. Ako zaplačem. Neka zaplačem nekad... manje ću...
    64 Objavio/la Bibaaa
  • By Bibaaa
    Ako sam, neka sam. I ako je, neka je. Sav moj mali svet u par svetiljki, zvončićima, zričcima, mirisnim zavesama i jastučićima. Ako sam. Neka sam. Naivna i detinjasta. Opraštam, pustim, nasmejem se, nastavim dalje. Ako je. Neka je. Tesko, teretno. Staviću šminku, par mindjušica, vezati repić i ubediti sebe da ja to mogu. Ako me zaboli. Neka zaboli. Naučiću još nešto. Nešto bitno. Ako su. Neka su. Sebični. Grubi. Licemerni. Nasmejaću se opet. Ja nisam. Ako ne. Neka ne. Ne treba mi pasoš i gomila pečata u njemu, ne treba mi more. Mene još uvek drži "majušni" Beograd, i Knez Mihajlova, šetnja po uličicama Vračara, preslatka Zvezdara. Njen uspeh. Njegov uspeh. Ako zaplačem. Neka zaplačem nekad... manje ću...
    Aug 16, 2019 64
  • 04 Aug 2019
    Ostavi nesto za nepotroseno leto. Ostavi da bas kao nikad razisli se nismo. Neka ovo leto traje zauvek, I u njemu ti i ja. Necemo da preskacemo leto. Jos lepih dana ima. Ono sto se ljubavlju zvalo. Ne moze da nestane./ G.R.      
    101 Objavio/la Voljena
  • By Voljena
    Ostavi nesto za nepotroseno leto. Ostavi da bas kao nikad razisli se nismo. Neka ovo leto traje zauvek, I u njemu ti i ja. Necemo da preskacemo leto. Jos lepih dana ima. Ono sto se ljubavlju zvalo. Ne moze da nestane./ G.R.      
    Aug 04, 2019 101

Prethodni postovi na forumu

Vidi Sve

Nove objave