mi VOLIMO NET

.. a ti?
Pozovi prijatelje

Knjiga nedelje

Blog

432 blogs
  • 22 Jul 2013
    Danas se molim za sve one ljude koje sreća zaobilazi u velikom krugu. Za one koji praštaju i one koji sude, za sve što su osetili tugu. Danas se molim za sve ljude one koji ljubav nisu nikad upoznali,za sto...tine ,hiljade ili milione.. Što su sebe nekom darovali. Danas se molim i za one duše kojih se nikad niko ne seti za one što mos...tove dobrote ruše. Molim za one što bolest im preti. Danas se molim za sva bića draga kojima u duši nemiri vladaju, za sve koje je izdala snaga i za one što se više ne nadaju. Molitvom dobre želje šaljem njima, za sreću ,ljubav,za dušu punu mira. Danas se molim za svako dobro svima širom ovog beskrajnog svemira.
    778 Objavio/la SeRgEj -
  • Danas se molim za sve one ljude koje sreća zaobilazi u velikom krugu. Za one koji praštaju i one koji sude, za sve što su osetili tugu. Danas se molim za sve ljude one koji ljubav nisu nikad upoznali,za sto...tine ,hiljade ili milione.. Što su sebe nekom darovali. Danas se molim i za one duše kojih se nikad niko ne seti za one što mos...tove dobrote ruše. Molim za one što bolest im preti. Danas se molim za sva bića draga kojima u duši nemiri vladaju, za sve koje je izdala snaga i za one što se više ne nadaju. Molitvom dobre želje šaljem njima, za sreću ,ljubav,za dušu punu mira. Danas se molim za svako dobro svima širom ovog beskrajnog svemira.
    Jul 22, 2013 778
  • 22 Jul 2013
    RODITELJSKO PISMO Drago dete, - Sada još nisam ostarila, a kada me budeš video takvu, budi strpljiv sa mnom i pokušaj me razumeti..... - Ako se zaprljam u vreme ručka, i ako se ne mogu sama odenuti, budi strpljiv.... - Seti se sati, koje sam potrošila, dok sam te tome naučila.... - I ako u razgovoru ponavljam iste stvari uvek ponovo, nemoj me prekidati, saslušaj me.... - Kada si bio malen, morala sam ti istu priču čitati uvek ponovo, pre nogo što si utonuo u san..... - Ako se ne budem želela kupati, ne ismejavaj me i ne vređaj. Seti se kako sam te morala loviti i izmišljati hiljadu razloga, da bi ti ušao u kadu..... - Kad opaziš moje nepoznavanje nove tehnologije, daj mi vremena i nemoj me gledati s' podsmehom na licu...... - Ja sam tebe naučila mnogo stvari: pravilno jesti, pravilno se obući, suočiti se sa životom..... - Ako nekad u razgovoru zaboravim ili izgubim nit razgovora, daj mi malo vremena, da se prisetim i ako mi to ne pođe za rukom, nemoj se uznemiravati..... - Nije mi najvažnija stvar na svetu naš razgovor, već to, da sam s' tobom i da me znaš slušati..... - Ako ne budem želela jesti, nemoj me prisiljavati da jedem.... Sama znam najbolje, kada mi je hrana potrebna, a kada ne...... - Kada mi umorne noge više neće dozvoljavati da hodam, pruži mi ruku jednako kao što sam je ja pružala tebi, kada si pravio prve korake...... - I ako ti jednom kažem, da više ne želim živeti, da želim umreti, ne ljuti se na mene, jednoga dana ćeš me razumeti..... Jednom ćeš spoznati, da sam ti usprkos svim učinjenim greškama, želela samo najbolje i pokušala sam te pripremiti na putovanje života...... - Ne žalosti se, ne ljuti se i ne osećaj se bespomoćan, kada me budeš gledao pored sebe takvu..... - Budi mi oslonac, pomozi mi završiti putovanje s' ljubavlju i strpljivošću. Vratiću ti osmehom i neizmernom ljubavlju, koju sam oduvek čuvala samo za tebe. Volim te, tvoj roditelj
    631 Objavio/la SeRgEj -
  • RODITELJSKO PISMO Drago dete, - Sada još nisam ostarila, a kada me budeš video takvu, budi strpljiv sa mnom i pokušaj me razumeti..... - Ako se zaprljam u vreme ručka, i ako se ne mogu sama odenuti, budi strpljiv.... - Seti se sati, koje sam potrošila, dok sam te tome naučila.... - I ako u razgovoru ponavljam iste stvari uvek ponovo, nemoj me prekidati, saslušaj me.... - Kada si bio malen, morala sam ti istu priču čitati uvek ponovo, pre nogo što si utonuo u san..... - Ako se ne budem želela kupati, ne ismejavaj me i ne vređaj. Seti se kako sam te morala loviti i izmišljati hiljadu razloga, da bi ti ušao u kadu..... - Kad opaziš moje nepoznavanje nove tehnologije, daj mi vremena i nemoj me gledati s' podsmehom na licu...... - Ja sam tebe naučila mnogo stvari: pravilno jesti, pravilno se obući, suočiti se sa životom..... - Ako nekad u razgovoru zaboravim ili izgubim nit razgovora, daj mi malo vremena, da se prisetim i ako mi to ne pođe za rukom, nemoj se uznemiravati..... - Nije mi najvažnija stvar na svetu naš razgovor, već to, da sam s' tobom i da me znaš slušati..... - Ako ne budem želela jesti, nemoj me prisiljavati da jedem.... Sama znam najbolje, kada mi je hrana potrebna, a kada ne...... - Kada mi umorne noge više neće dozvoljavati da hodam, pruži mi ruku jednako kao što sam je ja pružala tebi, kada si pravio prve korake...... - I ako ti jednom kažem, da više ne želim živeti, da želim umreti, ne ljuti se na mene, jednoga dana ćeš me razumeti..... Jednom ćeš spoznati, da sam ti usprkos svim učinjenim greškama, želela samo najbolje i pokušala sam te pripremiti na putovanje života...... - Ne žalosti se, ne ljuti se i ne osećaj se bespomoćan, kada me budeš gledao pored sebe takvu..... - Budi mi oslonac, pomozi mi završiti putovanje s' ljubavlju i strpljivošću. Vratiću ti osmehom i neizmernom ljubavlju, koju sam oduvek čuvala samo za tebe. Volim te, tvoj roditelj
    Jul 22, 2013 631
  • 22 Jul 2013
    Ti
      Ne , ti ne moraš stajati pored mene,ali ja znam da si tu i da nisam sama.Ne moraš dodirnuti rukom moje obraze,ja osetim dodir.Ne moram videti tvoj osmehali ga cujem negde u sebii znam da si tu ,na tebe sam navikla usnama slucajno,ali srcem beskrajno.
    658 Objavio/la Bibaaa
  • By Bibaaa
    Ti
      Ne , ti ne moraš stajati pored mene,ali ja znam da si tu i da nisam sama.Ne moraš dodirnuti rukom moje obraze,ja osetim dodir.Ne moram videti tvoj osmehali ga cujem negde u sebii znam da si tu ,na tebe sam navikla usnama slucajno,ali srcem beskrajno.
    Jul 22, 2013 658
  • 21 Jul 2013
          Verujem - Da će ponekad ljudi od kojih očekujete udarac kad ste na dnu biti upravo oni koji će vam pomoći da ustanete. Verujem - Da zrelost ima više veze s vrstom iskustava koju smo imali i što smo naučili od njih, a manje s brojem rodjendana koje smo proslavili. Verujem - Da nije uvek dovoljno da nam drugi oproste. Ponekad trebaš oprostiti sam sebi. Verujem - Da bez obzira koliko ti je srce prepuklo, svet neće stati zbog tvoje tuge. Verujem - Da zbog toga što se dvoje prepiru ne znači da se ne vole. A samo zato što se ne prepiru ne znači da se vole. Verujem - Da ne trebaš biti uporan da otkriješ tajnu. Ona ti može zauvek promeniti život. Verujem - Da dvoje ljudi može neshto istovremeno gledati i videti nešto potpuno drugačije. Verujem - Da ćeš čak i onda kad misliš da nemaš više šta ponuditi prijatelju koji traži tvoju pomoć, pronaći snagu i način da mu pomogneš. Verujem - Da diplome na zidu ne pokazuju vrednost ljudskog bića. Verujem - Da je ljubav najmoćnije oružje. Verujem - Da je život dragoceniji nego što to novac ikada može postati.
    608 Objavio/la Bibaaa
  • By Bibaaa
          Verujem - Da će ponekad ljudi od kojih očekujete udarac kad ste na dnu biti upravo oni koji će vam pomoći da ustanete. Verujem - Da zrelost ima više veze s vrstom iskustava koju smo imali i što smo naučili od njih, a manje s brojem rodjendana koje smo proslavili. Verujem - Da nije uvek dovoljno da nam drugi oproste. Ponekad trebaš oprostiti sam sebi. Verujem - Da bez obzira koliko ti je srce prepuklo, svet neće stati zbog tvoje tuge. Verujem - Da zbog toga što se dvoje prepiru ne znači da se ne vole. A samo zato što se ne prepiru ne znači da se vole. Verujem - Da ne trebaš biti uporan da otkriješ tajnu. Ona ti može zauvek promeniti život. Verujem - Da dvoje ljudi može neshto istovremeno gledati i videti nešto potpuno drugačije. Verujem - Da ćeš čak i onda kad misliš da nemaš više šta ponuditi prijatelju koji traži tvoju pomoć, pronaći snagu i način da mu pomogneš. Verujem - Da diplome na zidu ne pokazuju vrednost ljudskog bića. Verujem - Da je ljubav najmoćnije oružje. Verujem - Da je život dragoceniji nego što to novac ikada može postati.
    Jul 21, 2013 608
  • 20 Jul 2013
    Bila sam jednom prilikom na Zlatiboru. Oporavak za najteže psihičke I fizičke stresove. Livade, šume, putići, prirodi nikad kraja. Onoliko zelenilo, prija očima, ne može da škodi.Jednog dana sam odlučila da ću da prošetam što više mogu, od jutra do zalaska sunca, dugo nisam šetala, nedostajalo mi je to pa sam svim ljudima rekla da cu da odem da prošetam, bez predumišljanja. Bio je lep dan, onako svež, taman nije ni vruće ni hladno. Obula sam patike I krenula u šetnju. Bila sam uzbuđena, nisam znala koliko se toga promenilo na nekim poznatim stazama, šta ću sve videti, koliko ću izdržati. Prvo sam išla ravnim putićem, koji nije ni malo naporan, baš mi je prijao, iako sam sve vreme sumnjala u svoju fizičku spremnost, uspešno sam ignorisala tu činjenicu i nastavila da pešačim. Onda sam polako nailazila na jednu krivinu, koja je poprilično rizična jer nikad ne znaš da li će neki auto da naleti tim putem. Uspela sam da je prođem i dalje sam verovala u sebe. Put je bio onako ispucan, skoro izliven ali nije kvalitetan pa se raspadao, no ni to nije bilo nešto što će me sprečiti da ostvarim svoj cilj. Došla sam do šume, ispred koje su se nalazili putokazi. Levo, desno i pravo. Da sam otišla levo otišla bih do izvorišta, koje je lepo gledati ali naporno slušati jer vodenica neprekidno radi i veoma je bučna. Da sam otišla desno, došla bih do mosta koji prelazi preko jednog šireg dela tog izvorišta ali znala sam da je taj most isuviše krhk i rizičan da bih ga prešla. I tako sam otišla pravo, da bih došla do polja, do livade, do pregledne čistine gde bih mogla da sednem i posmatram sa uživanjem lepe stvari koje se dešavaju okolo, bila bih mirna. Čim sam zakoračila tim putem, intuicija mi je govorila da će nešto da pođe naopako ali nisam marila, želela sam da ispunim svoj cilj. Tim putem sam videla ptice, raznih sorti, oblika, na raznim čudnim mestima, neke životinje, prirodu u raznim oblicima, čudnim i sasvim običnim, pa na nekih pola puta do cilja, kroz gusto lišće i isprepletane grane videla sam da se smrkava, ali mi nije bilo jasno zašto jer noć nije bila ni blizu. Tako sam i nastavila dalje, a onda kao grom iz vedrog neba, grom udari u tek koje drvo ispred mene! Shvatila sam da se tek koji minut pre spremalo nevreme, a sada je već i počelo. S obzirom da šuma nikako nije bila mesto gde bih mogla da se sakrijem od kiše počela sam da trčim nazad ka kući. Prepao me je grom. Trčala sam što su me brže noge nosile,kiša je padala sve jače i jače, opirala sam se, smetala mi je, slepila mi je kosu, odeću, noge su mi bile mokre, a onda… Onda sam počela da uživam u kiši. Izašla sam iz šume, znala sam da više ne može da mi naškodi, i sasvim čudno, umesto da se sakrijem od kiše, skrovište sam pronašla pod njom.Neverovatno kako vreme može da se promeni.
    1324 Objavio/la D Boyanna
  • Bila sam jednom prilikom na Zlatiboru. Oporavak za najteže psihičke I fizičke stresove. Livade, šume, putići, prirodi nikad kraja. Onoliko zelenilo, prija očima, ne može da škodi.Jednog dana sam odlučila da ću da prošetam što više mogu, od jutra do zalaska sunca, dugo nisam šetala, nedostajalo mi je to pa sam svim ljudima rekla da cu da odem da prošetam, bez predumišljanja. Bio je lep dan, onako svež, taman nije ni vruće ni hladno. Obula sam patike I krenula u šetnju. Bila sam uzbuđena, nisam znala koliko se toga promenilo na nekim poznatim stazama, šta ću sve videti, koliko ću izdržati. Prvo sam išla ravnim putićem, koji nije ni malo naporan, baš mi je prijao, iako sam sve vreme sumnjala u svoju fizičku spremnost, uspešno sam ignorisala tu činjenicu i nastavila da pešačim. Onda sam polako nailazila na jednu krivinu, koja je poprilično rizična jer nikad ne znaš da li će neki auto da naleti tim putem. Uspela sam da je prođem i dalje sam verovala u sebe. Put je bio onako ispucan, skoro izliven ali nije kvalitetan pa se raspadao, no ni to nije bilo nešto što će me sprečiti da ostvarim svoj cilj. Došla sam do šume, ispred koje su se nalazili putokazi. Levo, desno i pravo. Da sam otišla levo otišla bih do izvorišta, koje je lepo gledati ali naporno slušati jer vodenica neprekidno radi i veoma je bučna. Da sam otišla desno, došla bih do mosta koji prelazi preko jednog šireg dela tog izvorišta ali znala sam da je taj most isuviše krhk i rizičan da bih ga prešla. I tako sam otišla pravo, da bih došla do polja, do livade, do pregledne čistine gde bih mogla da sednem i posmatram sa uživanjem lepe stvari koje se dešavaju okolo, bila bih mirna. Čim sam zakoračila tim putem, intuicija mi je govorila da će nešto da pođe naopako ali nisam marila, želela sam da ispunim svoj cilj. Tim putem sam videla ptice, raznih sorti, oblika, na raznim čudnim mestima, neke životinje, prirodu u raznim oblicima, čudnim i sasvim običnim, pa na nekih pola puta do cilja, kroz gusto lišće i isprepletane grane videla sam da se smrkava, ali mi nije bilo jasno zašto jer noć nije bila ni blizu. Tako sam i nastavila dalje, a onda kao grom iz vedrog neba, grom udari u tek koje drvo ispred mene! Shvatila sam da se tek koji minut pre spremalo nevreme, a sada je već i počelo. S obzirom da šuma nikako nije bila mesto gde bih mogla da se sakrijem od kiše počela sam da trčim nazad ka kući. Prepao me je grom. Trčala sam što su me brže noge nosile,kiša je padala sve jače i jače, opirala sam se, smetala mi je, slepila mi je kosu, odeću, noge su mi bile mokre, a onda… Onda sam počela da uživam u kiši. Izašla sam iz šume, znala sam da više ne može da mi naškodi, i sasvim čudno, umesto da se sakrijem od kiše, skrovište sam pronašla pod njom.Neverovatno kako vreme može da se promeni.
    Jul 20, 2013 1324
  • 20 Jul 2013
    Trenutak u kome se sve preokrenulo ostaje mi nepoznat.Jedino shto znam jeste da je moje srce prestalo da govori I zatvorilo se u mrachno zacharano zvono. Muk. Nisam znala kako da osecam, kako da govorim, shta da govorim, shta u stvari trazhim. Jedino shto sam znala jeste da dani prolaze, svakog sledeceg shvatim da je onaj predhodni vec proshao… Tuga. Misli su pochele da skrecu na onaj put koji vodi u nedogled. Tek pre par sekundi su bile pored mene, a sada su vec otishle predaleko, toliko daleko, da ne mogu da ih vratim. Neka chudna, draguljima obasjana hladnoca je pochela da prozhima moje telo, pokushala je da izvuche svu toplinu iz njega I zarobi ga u vechan led. Konfuzija. Zbunjeno sam lutala onim mislima koje sam mogla da uvatim, ali su one I dalje nastavljale da bezhe od mene kako ne bih doshla do zakljuchka koji sam trazhila… Bol. Sama pomisao na zhivot bez ljubavi me je bolela jer onda nishta ne bi bilo lepo, obojeno, duboko, vec trulo, monotono, povrshno, jadno… Bes. Bila je potrebna samo jedna varnica, pa jos jedna, pa josh jedna...   Sve je pochelo onog trenutka… Ne znam! Ne znam! Ne znam!Eh, nekada sam I ja bila zaljubljena. Nekada sam I ja volela, onako kako niko nikada nije... Pa su to presekli! Kao grom ono jadno nevino drvo koje je raslo, razviijalo se godinama. Tada je sve potonulo. Utihnulo. Mir. NE MIR! Koma! Slomili su mi srce. Sve je stalo. Trebalo je pocheti ispochetka. Zhelela sam da vishe ne znam ono shto znam, ne osecam ono shto osecam, vrishtala sam, ali me niko nije chuo, urlala, ali nishta…Borila sam se za stvari do kojih mi je stalo. I dalje se borim.Posao bez ljubavi chini te robom.Zdravlje nemash bez ljubavi.Sreca… Ma koja sreca bez ljubavi? Zhivot bez ljubavi nema smisla!   Sticajem okolnosti, dok sam tonula u ljubavni ponor, doshla sam na mesto koje zblizhava ljude. Upisala sam se na fakultet. Tamo sam upoznala njega. Prva pomisao onda kada sam ga videla kako u petom redu u amfiteatru klima glavom bila je: Zashto su mi svi reperi slomili srce I ostavili prichu nedorechenu? Kao da sam uvek htela josh neshto da kazhem, ali su oni uveliko bili iza mene I vishe me nisu chuli… Bila sam klinka, nisam mnogo toga znala o zhivotu, pa ni o ljubavi, ali oni kao da su nauchili da hodaju podignute glave I kao da ih nishta ne pogadja… Plashila sam se svakog sledeceg susreta sa njima. Da cu ostati nema, jer sam znala shta treba da kazhem ali rechi nikako nisu izlazile iz mog grla. I onda bih im, onako hladnokrvno, samo mahnula rukom, klimnula I nastavila kao da nikog znachajnog nisam ugledala, nikog ko mi je zhivot znachio, ko me je nauchio da volim. Da, nauchio da kako se voli, ali u isto vreme kako je kada te boli I kada ponekad zaplachesh nocu iako znash da je proshlo vec chetiri, pet, dugachkih godina... Onda sam teshko udahnula.Zhivot ne prestaje da kuca, kao ni moje srce, koje I dalje boli I voli, ali pod oblacima. Tragovi voljenih, preboljenih, palih andjela I djavola mogu da se ugledaju na mojim stopama, ali niko ih nikada nece dozhiveti onako duboko kao shto sam ja, kao shto sam ja, kao shto sam ja.Onda sam opet teshko udahnula.Upoznala sam se sa njim. Bila sam opchinjena predrasudom. Bojana digni gard. Ne zhelish bol, ne zhelish oblake, ne zhelish gromove. Budi zatvorena, ledena dvorska luda, nakrivi glavu na stranu kao da te zanima njegova pricha. Ali ne. Bojana nishta od toga nije uradila. Pazhljivo sam slushala rech po rech, pazhljivo sam ih belezhila u svoj imaginarni, bezlichni notes, pokushavajuci da  otkrijem koja se to tajna krije iza zavesa. Dostojanstveno sam ga ukopavala, ponizno sam bila iznenadjena sushtinom, koja je bila mnogo drugachija od one koju sam na neki nachin zhelela da chujem. Ochekivala sam munju, dobila sam sunce. Zabolele su me ochi od iznenadjenja, ali ne od sjaja. Ne zhelim sjajnu, plitku bitku, zhelim da se suochim sa stvarima, zhelim da izvrishtim do kraja! Da ostanem bez daha I da onako krvnichki pokusham da uhvatim josh! On je harizmatichan, dubok, slichan meni, shto me je uplashilo na trenutak ali sam se osecala sigurnijom. Lepo je kraj njega. Ne plashim se da ga chvrsto uhvatim za ruku i suochim se sa svojom konfuzijom, sa njim, zajedno.Prichali smo, teshko sam disala, u neizvesnosti, u strpljivim trenucima ochaja. Doshla sam do najnizhe tachke gledishta. Pochela sam ispochetka. Bilo je lepo, dok je trajalo. Onda me je zhivot chvrsto vezao I katapultirao nazad gde sam bila tek koji trenutak pre. Gushila sam se. Uvidela sam mane, povrshne, glupe, jadne, bespotrebne mane! Htela sam da ih ne vidim, sahranjivala sam ih pod svoju ledenu kozhu, ali su one uvek nekako uspevale da  isplivaju nazad. Necu da vrishtim!Uhvatila sam ga chvrsto za ruku. Pogledao me je, a zatim je stisao josh jache. U tom trenutku spao je sav led, oluja je prestala, oblaci su se razishli I sunce je pochelo da sija sve jache i toplije.A onda sam sa neverovatnom lakocom udahnula I izdahnula.
    609 Objavio/la D Boyanna
  • Trenutak u kome se sve preokrenulo ostaje mi nepoznat.Jedino shto znam jeste da je moje srce prestalo da govori I zatvorilo se u mrachno zacharano zvono. Muk. Nisam znala kako da osecam, kako da govorim, shta da govorim, shta u stvari trazhim. Jedino shto sam znala jeste da dani prolaze, svakog sledeceg shvatim da je onaj predhodni vec proshao… Tuga. Misli su pochele da skrecu na onaj put koji vodi u nedogled. Tek pre par sekundi su bile pored mene, a sada su vec otishle predaleko, toliko daleko, da ne mogu da ih vratim. Neka chudna, draguljima obasjana hladnoca je pochela da prozhima moje telo, pokushala je da izvuche svu toplinu iz njega I zarobi ga u vechan led. Konfuzija. Zbunjeno sam lutala onim mislima koje sam mogla da uvatim, ali su one I dalje nastavljale da bezhe od mene kako ne bih doshla do zakljuchka koji sam trazhila… Bol. Sama pomisao na zhivot bez ljubavi me je bolela jer onda nishta ne bi bilo lepo, obojeno, duboko, vec trulo, monotono, povrshno, jadno… Bes. Bila je potrebna samo jedna varnica, pa jos jedna, pa josh jedna...   Sve je pochelo onog trenutka… Ne znam! Ne znam! Ne znam!Eh, nekada sam I ja bila zaljubljena. Nekada sam I ja volela, onako kako niko nikada nije... Pa su to presekli! Kao grom ono jadno nevino drvo koje je raslo, razviijalo se godinama. Tada je sve potonulo. Utihnulo. Mir. NE MIR! Koma! Slomili su mi srce. Sve je stalo. Trebalo je pocheti ispochetka. Zhelela sam da vishe ne znam ono shto znam, ne osecam ono shto osecam, vrishtala sam, ali me niko nije chuo, urlala, ali nishta…Borila sam se za stvari do kojih mi je stalo. I dalje se borim.Posao bez ljubavi chini te robom.Zdravlje nemash bez ljubavi.Sreca… Ma koja sreca bez ljubavi? Zhivot bez ljubavi nema smisla!   Sticajem okolnosti, dok sam tonula u ljubavni ponor, doshla sam na mesto koje zblizhava ljude. Upisala sam se na fakultet. Tamo sam upoznala njega. Prva pomisao onda kada sam ga videla kako u petom redu u amfiteatru klima glavom bila je: Zashto su mi svi reperi slomili srce I ostavili prichu nedorechenu? Kao da sam uvek htela josh neshto da kazhem, ali su oni uveliko bili iza mene I vishe me nisu chuli… Bila sam klinka, nisam mnogo toga znala o zhivotu, pa ni o ljubavi, ali oni kao da su nauchili da hodaju podignute glave I kao da ih nishta ne pogadja… Plashila sam se svakog sledeceg susreta sa njima. Da cu ostati nema, jer sam znala shta treba da kazhem ali rechi nikako nisu izlazile iz mog grla. I onda bih im, onako hladnokrvno, samo mahnula rukom, klimnula I nastavila kao da nikog znachajnog nisam ugledala, nikog ko mi je zhivot znachio, ko me je nauchio da volim. Da, nauchio da kako se voli, ali u isto vreme kako je kada te boli I kada ponekad zaplachesh nocu iako znash da je proshlo vec chetiri, pet, dugachkih godina... Onda sam teshko udahnula.Zhivot ne prestaje da kuca, kao ni moje srce, koje I dalje boli I voli, ali pod oblacima. Tragovi voljenih, preboljenih, palih andjela I djavola mogu da se ugledaju na mojim stopama, ali niko ih nikada nece dozhiveti onako duboko kao shto sam ja, kao shto sam ja, kao shto sam ja.Onda sam opet teshko udahnula.Upoznala sam se sa njim. Bila sam opchinjena predrasudom. Bojana digni gard. Ne zhelish bol, ne zhelish oblake, ne zhelish gromove. Budi zatvorena, ledena dvorska luda, nakrivi glavu na stranu kao da te zanima njegova pricha. Ali ne. Bojana nishta od toga nije uradila. Pazhljivo sam slushala rech po rech, pazhljivo sam ih belezhila u svoj imaginarni, bezlichni notes, pokushavajuci da  otkrijem koja se to tajna krije iza zavesa. Dostojanstveno sam ga ukopavala, ponizno sam bila iznenadjena sushtinom, koja je bila mnogo drugachija od one koju sam na neki nachin zhelela da chujem. Ochekivala sam munju, dobila sam sunce. Zabolele su me ochi od iznenadjenja, ali ne od sjaja. Ne zhelim sjajnu, plitku bitku, zhelim da se suochim sa stvarima, zhelim da izvrishtim do kraja! Da ostanem bez daha I da onako krvnichki pokusham da uhvatim josh! On je harizmatichan, dubok, slichan meni, shto me je uplashilo na trenutak ali sam se osecala sigurnijom. Lepo je kraj njega. Ne plashim se da ga chvrsto uhvatim za ruku i suochim se sa svojom konfuzijom, sa njim, zajedno.Prichali smo, teshko sam disala, u neizvesnosti, u strpljivim trenucima ochaja. Doshla sam do najnizhe tachke gledishta. Pochela sam ispochetka. Bilo je lepo, dok je trajalo. Onda me je zhivot chvrsto vezao I katapultirao nazad gde sam bila tek koji trenutak pre. Gushila sam se. Uvidela sam mane, povrshne, glupe, jadne, bespotrebne mane! Htela sam da ih ne vidim, sahranjivala sam ih pod svoju ledenu kozhu, ali su one uvek nekako uspevale da  isplivaju nazad. Necu da vrishtim!Uhvatila sam ga chvrsto za ruku. Pogledao me je, a zatim je stisao josh jache. U tom trenutku spao je sav led, oluja je prestala, oblaci su se razishli I sunce je pochelo da sija sve jache i toplije.A onda sam sa neverovatnom lakocom udahnula I izdahnula.
    Jul 20, 2013 609

Prethodni postovi na forumu

  • USPOSTAVLJANJE SISTEMA INTERNE FINANSIJSKE KONTROLE U JAVNOM...  više
  • IPC besplatna jednodnevna SAVETOVANJA za KORISNIKE BUDŽETSKIH...  više
  • IPC besplatna jednodnevna SAVETOVANJA za PRIVREDNA DRUŠTVA i...  više
  • Спровођење пописа имовине и...  više
  • Као и претходних година Савез...  više
Vidi Sve

Šta je novo